Sam ili skoro sam. B29 8 02 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Sam ili skoro sam. B29 8 02

Oceni ovaj blog
- Nisi ***** nego si glupav, Odnosi, koji se menjaju, menjaju i nešto. Nešto veliko kanda. Malopre si rekao. „Promene u nekim odnosima pokazuju promene u ili oko 3D“, a ti i dalje gledaš za suknjama i pazi, nije derpe, već celih četiri hiljade.
- Ali tu ti nema uzroka i posledice kao ovde u 3D.
- Pa zato ti i kažem, u ili oko 3D i još nešto. Rekao si četiri hiljade godina, jesi li ti to dobro izbrojao?
- Pa otprilike toliko.
- E, otprilike i ove svakakve promene i šta tad?
- Aaa, pa nije valjda? Da... Pa, ja sam to ustvari znao. Zato sam i došao one noći da..
- Da, a ja sam Ramzes Veliki i udaviću te ako ne oladiš.
- Dobro, slutio sam štogod.
- Baš lepo, a jel ti sad malo jasnije šta treba da zaslužimo?
- Pa, u tom slučaju, ako mogu i ja da ubodem koju recku.
- Videćemo, naravno da bi mogao. Malo se presaberi. Za početak, mislim da bi mogao proći bolje nego u svem ovom sa Herminom.
- E, nemoj tako. Bio sam iskren prema njoj, to znaš. Dao sam joj sve što sam mogao i ne žalim. Da mogu opet bih. Ona je cura i po i zaslužuje, ne znam šta sve ne. Kako je samo oplemenila tu moju sirovu snagu? To si trebao da vidiš, ja to ne bih nikada ni blizu tako. Ne umem ni da ti ispričam. Ovi vaši jezici su užas, kako se uopšte i sporazumevate? Al da znaš samo, kako je gledala niz onaj sokak sa kestenovima, dok ste vi prašinarili, pa sve te godine, svakog ponedeljka, ispred pošte. Nije bila tužna, ako to misliš. Lepo sam je čuo, svaki put, kako te čeka, Dobro nisam čuo, al tako nekako. Ne, ovi vaši jezici su stvarno užasni. Da, pa je išla na Batinu. Tebao si je videti, kako je pronašla onaj kesten, što ti je izrastao iz džepa. Misliš da je plakala? Jeste, ali od radosti ponosa i ljubavi. Ej, prijatelju da sam ja tada bio, ko što nisam nikad, dovuko bih te njoj, al tog momenta. Pa je htela da ide i u Sombor, da te vidi samo na tren, znaš kako je htela? Sve je znala, a nije joj bilo lako čekati. Znaš li ti, šta je to ženi, čekati, a još tako mladoj? To što sam, to što jesam, ne znači da sam šacovo priliku da se malo otkupim na zaljubljenoj klinki, prijatelju, Bacila me je u aut kao nijedna pre, za cele četilri hiljade, znam šta pričam, veruj mi.
- Pa ti si onda sve vreme bio uz nju.
- Sve do večeras. Bez snage. Nisam mogao da je štitim kad je trebalo, a hteo sam. Nisam mogao ni da je tešim kad je klonula, a hteo sam. Nije me primećivala čak ni u snovima, samo je nekako slutila da nije sama, jer znala je da sam postojao. Cura i po, kažem ti.
- Sve do večeras?
- Dok ti nisi došao, onda sam se sakrio. Plašio sam se da, ako me ugledaš, a ja samo na njenom tankom koncu..
- A zašto si onda ostavio rezervu kod Hane, kad ti je bilo dobro uz nju?
- Pa, to je bilo za svaki slučaj, A tad je još nisam tako poznavao. Kad je to dobila od mene, nije naravno znala, šta joj je to, a još manje od koga. Mogla je da nasluti, ali jako teško. Onomad, iz lonca, onako kako me je zapamtila, sigurno joj nisam izgledao kao dobročinitelj. Ne kaže se džabe: Tek kad čoveku daš moć viš di da smestiš.
- Mi to kažemo drugačije.
- Ne sumnjam, al nema veze. Znaš šta je prvo uradila?
- Zahvalila nepoznatom,
- Da i ponudila mi gostoprimstvo. Onako na neviđeno, kad se tad nisam rasplako. Biće da si ti u pravu. dolaze zanimljiva vremena, čim svetom hode ovakve dame, a usput i patrijarhat se para nadugačko i naširoko.
- Dobro, a da ti nije ponudila da ostaneš, gde bi onda?
- Otkud znam? Odneli bi me vetrovi.
- Na sever?
- E, to ljudima nije, da ja kažem. Moš’ me i zadavit’ ako ’oćeš, to je manji belaj, ne marim.
- Dobro, ’ajde samo sam radoznao.
- To jeste vaš problem kao vrste. Radoznali, nestrpljivi, i misle da sve znaju. I onda ako jednog dana,,
- Da, mama znam. Nego ako bi te oduvali vetrovi, kakva bi onda bila korist od te rezerve što si ostavio Hani.
- Rastao si u ovom životu pod zaštitom najmanje dve ..... To ti je jasno valjda?
- Dobro.
- Deo moje naravi koje ćeš nositi dok si živ, primio si od babe, kad te je prepoznala. Rastao je u tebi, dok se nije razvio u ključ. Taj koji je samo sinoć, nikad pre i nikad kasnije otključao šta je trebalo. Da sam bio raščinjen, to bi bilo dosta da se noćas vratim. Eto to je bila moja rezerva i o tome ti neću reći više ni reč.
- Hm, da vidim. Da, tada bi bio slab isto kao i sada... e da, ali bi bio i obrisan sa svojim sećanjima i ....... Kako bi uopšte i pronašao što si ...
- Miruj čoveče! – grmnu.
- Ne znaš čim se igraš. – nešto u njegovom tonu mi se jako nije dopalo.
- Dobro dobro, ne moraš da vičeš. Evo, kao da ništa nisam rekao, ali to ti je ta tvoja narav s kojom se ja gombam čitav život. Gospodin se bekapovao preko moje grbače. Valjda sam i ja nešto zaslužio u tom tvom marifetluku, ili bi možda, po tvom trebao da budem samo kolateralna šteta a?
- Reko sam ja, da su ljudi brzopleti, nestrpljivi i pre svega nezahvalni, pa jel ne vidiš šta si time dobio? Ajde kolateralna šteto, kaži lepo odakle sam ja?
- Iz vode?
- Nije nego iz Vode, i sad još reci da ti nisam otvorio sve vode ovog sveta somino dunavska?
- Da, naročito onda kad sam kao mali ispao starom sa čamca kod Apatina.
- E pajto, ti neznaš moja karma, ja neznam tvoja karma.- folira mađarski naglasak.
- Dobro.
- Dobro? Igraj se samo. Kad ti doće vreme da staneš pred sudiju, tražićeš me ispod leve lopatice.
- Videćemo. Nego, jesmo se dogovorili za Irmu?
- Jel mora s lancom?
- Mora.
- Ajd svejedno.
- Sad me pusti da se odmorim, molim te.

Jako sam bio gladan odjednom, a tanjnir prazan. Ni mrvice.
Usdadoh, sav sam se ukočio na krevetu. Oslušnuh, tišina. Nikog. Osvrnuh se po sobi.
Herminina devojačka soba. Zvali smo je naša soba, ipak u njoj smo zajedno proveli samo pet minuta i to one večeri, pre nego su zakuvale kod Šlajherta.
Sećam se, tada sam na stolu zastrtom, kao sneg belim i kao paučina tankim heklanim stolnjakom, prvi put ugledao četiri znamenja, Sećam se kako sam se čudno osećao kad sam ih primetio, kako leže tu na stolu, nekako nehajno otkriveni pred očima neposvećenog, neukog, šta više. Nekako, kao nešto što mi je jako važno, ali sam ga davno zaboravio. Pripadala su Hermini i to je ono što me je uznemiravalo.
Mala lampa na tom stolu obasjavala ih je i sad, posle više od pola veka.
Netaknute.
Siguran sam, tu sliku pamtim dok sam živ, a i posle. Često sam kao dete sanjao taj sto tako sa tim finim stoljnjakom i te četiri stvari koje ne možete zameniti sa nečim sličnim, a bitno drukčijim. Moja baba Ani imala je takav sto. Ako se ne varam još uvek stoji na starom mestu u njenoj sada praznoj kući. Jedino je ona rado slušala, kad sam joj prepričavao svoje snove. Jednom sam joj opisao taj sto baš ovako kako ga vidim, Mislio sam da sam sanjao njen sto. Bio je zastrt isto tako fino heklanim stoljnjakom, bila je as u hekllanju. Zamolila me je da nacrtam taj sto sve sa stvarima na njemu. Uzela je posle taj crtež i nikad ga više nsam video.
Priđoh stolu, dotakoh ih sve redom i odmakoh se.
Vrata sobe tiho se otvoriše. Uđe Liza, noseći dugu tanku upaljenu sveću, boje žute kao les. Priđe stolu, ugasi stolnu lampu i stade sa leve strane, bliže stolu. Tad se vrata sobe još jednom otvoriše, da propuste jednu onižu pomalo zdepastu priliku sa štapom u desnoj ruci, potpuno zavijenu u crno. Nosila je kratku debelu sveću, crvenu kao krv. Plamen sa nje je bio nekeko zagasit i velik. Lenjo je vijugao sa debelog fitilja prateći njen reumatični hod, uz tiho pucketanje, koji pramen crnog dima i ne baš prijatan miris. Stala je desno bliže stolu. Stajali smo tako neko vreme, kad skide kapuljaču. Na svetlosti sveće ugledah poznato staričino lice, stvarno se nije promenila. Osim očiju, tako prazan pogled, sretao se samo u teškim filmovima, a sa jako dobrim glumcima.
- Ja sam ,,,,,, , dolazim po pozivu- reče Irma suvim ali snažnim glasom i spusti sveću pred sebe, na tačno označeno mesto na podu, Stolica beše iza nje, sede potom.
- Ja sam ....... , baštinim ovo mesto – reče Liza, jedva joj prepoznah glas, spusti sveću isto na oznaku ispred sebe i osta da stoji.
Sad bi valjda bio red na mene da se predstavim, pomislih i pade mi na pamet onaj vic kad je Lala zatekao šumara u žbunju kako se olakšava, a mislio da je vanzemaljac i hteo da mu se predstavi.
- Kako se zoveš mladiću? – Trže me iz smejuljenja, glasom kao iz groba.
- Gil Braltar. – rekoh i sklopi mi se scenario.
Pod izmeću nas i stola, osvetljen svećama, prikazivao je svetao krug oivičen mnoštvom veoma komplikovanih simbola i malim tamnim krugom u centru. Uđoh u krug, priđoh stolu i upalih električnu stolnu lampu, davala je isto tako slabo svetlo kao i sveće. Stadoh na crni krug u centru.
- Dolazim iz daleka, a po pozivu, koji nikad ne bih odbio. Dolazim u pokajanju, da molim za oproštaj i ponudim otkupljenje.
U šta sam okrenuo svoja osećanja, ne mogu opisati ovim rečima, kao što ih nisam opisivao ni u prethodnim prilikama. Napominjem ovo samo da bih skrenuo pažnju radoznalima, na njih. U ovakvim prilikama, jako mnogo važnije od puke dramaturgije rituala, je to, kako se postave namera, stanovište, osećaji i spoznaja. Sve ostalo je teatar, ponekad veoma jeftin.

Pošalji "Sam ili skoro sam. B29 8  02" na Facebook Pošalji "Sam ili skoro sam. B29 8  02" na Google Pošalji "Sam ili skoro sam. B29 8  02" na My Yahoo! Pošalji "Sam ili skoro sam. B29 8  02" na Live Pošalji "Sam ili skoro sam. B29 8  02" na MySpace Pošalji "Sam ili skoro sam. B29 8  02" na Twitter Pošalji "Sam ili skoro sam. B29 8  02" na Digg Pošalji "Sam ili skoro sam. B29 8  02" na del.icio.us

Komentari