Ožiljci - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Venski sunovrat

Ožiljci

Oceni ovaj blog
Prozor moje dnevne sobe gleda na jutarnju stranu sveta. To je valjda jedina njena lepota koju, da budem iskrena, uglavnom prespavam. Stajala sam još uvek pospana u spavaćici i gledala preko komšijskih krovova u narandžastu loptu. Meni je delovala kao da vrlo udobno sedi na njihovim crepovima.Onih polomljenih koji je žuljaju izgleda da nema. Ovaj nebeski teret moje komšije nisu ni osetile. Iako uglavnom nemam običaj da se protežem i zevam pored prozora, sad sam ipak to uradila i naslonila se na njega. Par minuta zadovoljno sam gledala u nebesa slušajući jutarnju priču komšijskih gugutki i golubova. Jutro je nagoveštalo lep dan.
Da ne opisujem obavezne jutarnje radnje, ipak moram reći da sam tog jutra bila sretna jer proleće već miriše u zraku, i da sam u toku budjenja, uz dugu kafu, smislila da skuvam pasulj za ručak. Sva sretna što sam izbegla dugo mučenje mozga svakodnevnim pitanjem – šta u šerpu, šta u šerpu, a, šta danas u šerpu?- odmah sam pristavila lonac na šporet. Pasulj je već uveliko nešto pričao ujednačenim tonom, kao da brzo, samo meni prenosi neke strašno poveriljive abrove, kad se začulo zvono na vratima. Bio je to moj stari komšija. Išao je stazom prema meni oborene glave. Ništa ni čudno ni neobično, sve dok bez pozdrava nije prošao pored mene. I dalje bez reči, ušao je u sobu i seo za sto.

- "Umrla je Vera", rekao je hladnim glasom. Bez ikakvih emocija preneo je informaciju do mene i nastavio da gleda u sto.
Bila sam zatečena kako vešću tako i njegovim jadnim, otrcanim izgledom. Ovim drugim više. Dok sam otvorenih usta gledala u njega, jer čovek je vidno propao od kad sam ga poslednji put videla, jednostavno sam morala pitati o kojoj Veri je reč.
Ne dižući glave od stola teškom mukom samo je ponovio –"Vera".
E, sad sam tek bila potpuno zbunjena. Jedina Vera za koju oboje znamo je lokalna pijanica ! Zarozana, prljava, večito pijana...Pojavila se u našoj ulici ni od kuda, stanovala je nigde, a bilo ju je svuda. Niko je pre nije vidjao ni poznavao. Rodjaka nije bila ničija. Ta žena je jednostavno došla. Kako i zašto, nisam znala, niti me zanimalo.

I dalje je gledao u sto. Na momente tako starački,jadno i izgubljeno, na momente dečije uplašeno.
Ćutao je i dalje gledajući u nimalo zanimljiv stolnjak. Nešto je čak prebirao prstima po njemu, tražeći neke samo njemu vidljive mrvice.

Zapalila sam cigaretu tek iz potrebe da nešto radim, a da ipak ne narušim njegovu patnju. U stvari, bila sam zgranuta. Zašto je on tako pogodjen smrću žene koja je izgledala kao stari pijani alkos? Kakve veze ima ona sa njim? Hiljade pitanja prolazilo mi je kroz glavu dok sam gledala u čoveka koga je nečija smrt ovako teško pogodila. Poštovanje prema bolu nije mi dozvoljavalo da pitam.
Čovek je i dalje ćuteći prebirao prstima po stoljnjaku, ponekad dižući glavu da baci neimenovani pogled kroz prozor. U pauzama prekidao je tišinu teškim, bolnim uzdasima..I dalje sam gledala u njegove zgrčene prste, izbegavajući oronulo lice. Nit' on progovara, nit' ja pitam. Ujednačeno zvrdanje pasulja u loncu jedino je narušavalo vreme koje se teglilo preko stola. Od nekud', sasvim iznenada, kada sam već pomislila da će se ovo naše neugodno ćutanje pretvoriti u večnost, počeo je da priča sa ono malo hrabrosti koju je u medjuvremenu skupio. Bežeći ispred barutnih oblaka nekog malog mesta neke nebitne zabiti, Vera je došla u velegrad u potrazi za mirnim životom. Od sreće je i tamo digla ruke. Sa svojim prvim trotoarskim koracima srela je njega, čoveka kome nije znala pročitati na čelu dijagnozu lečenog alkoholičara.
Krenuli su na njegov predlog u život zajedno.

Sveže skuvan ručak, oprana i ispeglana posteljina, topla večera, vruća jutarnja kafa u dvoje..... značili su mu mnogo. Mnogo mu je značio i nepoželjan miris šljivke koji je svu tu nenadanu čaroliju presekao. Nekako sa tim mirisom došla je i vest da će ih uskoro biti troje. Paralisan od straha jedino se mogao setiti svog pakla lečenja i zamisliti život u kombinaciji brlje i prljavih pelena. A, ne, to ne dolazi u obzir, vrištao je strah u njemu.
Dobro nalivena i pomirena sa sudbom. Vera je otišla da spreči dolazak trećeg bića posle čega je i sama, lako sležući ramenima, otišla iz njegovog života.
Negde na ulicu. Opet na ulicu. Dugo su je jedino flaše poznavale i niko više.I desilo se ono što se jednom moralo desiti: u hladoj i gladnoj sobi osim nje jedino je flaša bilo previše.

Tu je zastao i pogledao u mene. Žutom licu sjaj je davala samo jedna suza preteći da će se svakog trena izliti u dubok potok nesreće.
Zatečena muškom ispovešću ćutala sam, jer nisam znala ni šta da kažem, niti da li smem da nešto kažem.
I pre nego što sam uspela progovoriti bilo šta, srela sam pogled koji me je opominjao na ćutnju.
Teškom mukom otvoriše se suve muške usne i kao krilima nošen izlete sav bol – kajem se.


Godine od tada prolaze i prolaze....Početkom svakog uskršnjeg posta setim se te žene, njenog iznenadnog odlaska i sudbine. ...Kakva te kolevka zaljulja, takva te lopata zatrpa- kaže narod.
Kako vreme odmiče sve više mu verujem.

Pošalji "Ožiljci" na Facebook Pošalji "Ožiljci" na Google Pošalji "Ožiljci" na My Yahoo! Pošalji "Ožiljci" na Live Pošalji "Ožiljci" na MySpace Pošalji "Ožiljci" na Twitter Pošalji "Ožiljci" na Digg Pošalji "Ožiljci" na del.icio.us

Ažurirano 01.10.2010. u 00:21, autor: Prisoner

Kategorije
Nekategorizovano