" Боље је бити надничар на земљи него владати над свима сенима. " Ахил
Историја младог грчког народа представља најпотпунији и најсавршенији култ телу. Све идеје, мисли, које су се родиле у памети овога народа за више од хиљаду година, оваплоћене су, обучене су у тело, добиле један потпун материјалан израз. Видљиви свет, свет боја и облика пленио је и окивао немирну фантазију грчку. Све што је кроз мозак и срце овога у истини генијалног народа икад прошло, изашло му је пред очи уобличено и обојено. Облик људског тела наравно, превазилазио је све остале облике. Савршенство природног стварања гледали су Грци у људском телу. Отуда и њихова зачуђујућа и никад и ничим неуморива и неисцрпива тежња, да целу васиону антропоморфизирају.
Лепота и снага телесна инспирисале су највеће умотворине грчког духа, које су још увек предмет интензивног подражавања. Те умотворине, од којих је један велики део сачуван, представљају нам најречитије душу грчког народа. Лепота је предмет најсилније љубави ове импресивне душе. Свима прастарим ратовима грчким, разлог је лежао у љубави ка лепоти. Сам рат је за Грке био лепота: ратовало се зато, што је лепо ратовати, ратовало се ради рата. Свима дуелима, приватним и народним, који су Грчком народном поезијом овековечени, основним мотивом била је лепота. Све знамените личности Илијаде и Одисеје истичу се особитом лепотом, или лепотом и снагом. Парис и Јелена и Пенелопа прослављене су својом лепотом. Парис се удостојио лепотом звања судије међу трима лепим богињама; Јеленина лепота дала је повод славној тројанској војни; Пенелопа се није могла отрести многобројних просаца, које је њена лепота привлачила. Ахилес, најхрабрији и најлепши међу грчким и тројанским ратницима, постао је главним херојем "Илијаде", због своје ненадмашне снаге и лепоте. Ајакс и Одисеј, Диомед и Агамемнон, Хектор и Енеј, популарни су били такође због своје телесне снаге и лепоте, која иако је била мања од Ахилове била је већа од свих осталих. Сем снаге и лепоте помогла је слави Одисеја, итачког краља, много и његова оштроумност. Мудрост и лепота изазивале су поштовање и љубав; старог Нестора поштовали су ратници због његовог великог искуства мудрости; Одисеја су и поштовали и љубили, јер је био мудар и леп - а у томе је гледано савршенство, а не у јединој мудрости.
Надметање у телесној снази и окретности упражњавали су Грци не мање у миру него у рату. Мир је био за немиран темперамент грчки бескрван рат. Олимпијске игре обесмрћене су исто тако као и тројанска војна и аргонаутски поход, а ове обесмрћене олимпијске игре не приказују што друго до глорификацију лепог, снажног и окретног тела. Најбољи рвачи, скакачи, јахачи, бацачи колута, најбржи, најгипкији, најокретнији, крунисавани су ловоровим венцем. Поете, музиканти и оратори пристајали су још уз ове. Олимпијске игре означавале су највеће празнике тела, и по тим празницима рачунато је чак и време код Грка. Цео културни живот грчког народа усредоточавао се у овим играма. Успомена на прошле игре и њене јунаке одушевљавала је омладину, припрема пак за победу на идућим играма исцрпљивала је главни део њенога васпитања. Однеговати здраво тело и развити здрав дух у њему, то је био циљ васпитања како у Спарти тако и у Атини. Могли су се, истина, и код њих прославити људи с недостацима телесним, но ти недостаци телесни морали су се десетоструко искупити даровима духовним или моралним карактером. Хомер је, истина, био слеп, но Хомеров геније саставио је Илијаду и Одисеју; Агесилај, краљ спартански, био је мален и хром, но победио је силног персијског цара Артаксерса; Тиртеј такође хром, но патриот и песник; Езоп грбав, но изванредан баснописац; Тирезија слеп но пророк; Сократ ружан но пун врлине. Уосталом Грци нису поштовали нити штедили од подсмевања и телесне недостатке ових људи због њиховог духа или карактера: Оно, што је на њима било за поштовање, они су поштовали, оно што за исмевање, исмевали. Сократов дух и карактер обесмртио је Платон, Сократову ругобу Аристофан.
Ценећи човека као најсавршеније биће на земљи, Грци су, очовечили, антропоморфизирали целу васиону. Све ствари, које човека окружују, насељене су људима или укорене људским особинама и окићене људским историјама. Вода и шума, жбуње и пећине насељене су нимфама; и у сваком дрвету живи по једна нимфа (дриада), која се рађа, живи и умире с дотичним дрветом. Људи могу да се обрате у минерал, биљку или животињу, као што из ових опет могу да постану људи. Несретна Ниоба претворена је у камен, Арахна у паука, Дафна у ловорику, Нарцис и Хијацинт у истоимене цветове, Актеон у јелена, Прокна у ласту, Тереј у јастреба, Аедона у славуја. И обратно: из камења, које је Девкалиоп са својом женом Пиром после потопа по земљи просипао, постали су људи; тесалијски становници, Мирмидоњани, постали су из мрави (myrmex - мрав, отуда: Myrmidones), Афродита је произашла из морске пене. Ни ту није крај. Људи се могу да преобрате не само у земаљске ствари, него и у звезде: Андромеда, Плејада, Близанци, Медвед, постали су звездама вољом богова после свога земаљског живота. Наравно, после тога и таквога метаморфозирања, ништа није сметало, да људи постану и богови, и богови људи. Телесни облик богова одликује се снагом и лепотом. Сви богови и све богиње нису тако лепи као Аполон и Афродита, нити сви тако моћни као Зевс и његова браћа: Посејдон и Плутон, нити сви тако досетљиви и вешти као Хермес, нити сви тако срећни као хроми Хефест (муж Афродитин). Но главно је: сви су у телу и сви желе да остану вазда у телу. Занимање грчких богова није никако особито: њихово се занимање не разликује много од занимања моћних племића међу људима. Највећи део времена богови проводе у спорту, игри, љубави и међусобној отвореној или скривеној борби, Њихов однос према људима не разликује се од њиховог међусобног односа. У свакој афери људској и богови узимају учешћа, стајући једни уз ову други уз ону противничку страну. У ратовима људским и они ратују (у тројанском рату Диомед је чак ранио Афродиту и Ареја), у миру се пак мешају у све послове људи, утичући подједнако и на њихов приватни и јавни живот. Ни обичне смртне љубави с људима нису се богови клонили. Херкул, Персеј, Одисеј, и Енеј плод су овакве богочовечанске љубави.
Како су постали богови? И на ово питање знао је стари Грк дати одговор. Земља (Геа) родила је Небо (Уранос), а од Земље и Неба произашли су после редом: титани, циклопи, исполини, гиганти и први парови великих божанстава. Од ових првих парова божанских, или од њих и људи рођена су сва остала божанства. Рођењем дакле, постала је већина богова; већина их је дошла на свет као што и људи долазе. Друга божанства, која нису тим опште човечанским путем дошла у свет, постала су на особит начин: тако, Афродита је из морске пене, Минерва из мозга Зевсова. Многодетство је било у очима старога Грка највеће благо, бездетство највећа несрећа. Многодетна Ниоба изазвала је завист против себе и људи и богова. Отац славнога Леониде, Анаксандрид, узео је још једну жену зато што му прва није рађала децу. Сличан случај као и са Аврамом.Грци су веровали у загробни живот. Тело је, по њиховом схватању, смртно а душа је бесмртна. Но душа није замишљана као нешто бесформно и нематеријално. Не; душа је из невидљиве материје, која има облик тела, из кога се при смрти овога излучује. Тело је подложно смрти, но душа не; душа (психа) је, по Хомеру, неразрушиво и смрти недоступно биће (Jlias XXIII, 65). Па ипак, прави, истински човек то није човек душевни но човек телесни, овај је уствари само потпун човек, овога назива Хомер autos (Ib. 1, 4), душа је само персонификација овога сопственог, телесног човека, само његов eidolon (Ib, XXIII, 100, Odissea X, 495; XI, 222). Као сенка дакле, обитава душа у телу, као сенка продужује она своју егзистенцију и по смрти тела. Живот Загробни, према представи Грка, гори је несравњено од живота земаљског; чак и живот на сунчаним елисејским пољима није тако пун и срећан живот као живот земаљски. То је једно. И друго; живот загробни замишљан је у толикој мери телесним, да се у њему жене и удају. Ахил је у загробном животу био муж Медеје, Херкул муж Хебе (Сравни Мт. 22, 23-30).
Историја младог грчког народа представља најпотпунији и најсавршенији култ телу. Све идеје, мисли, које су се родиле у памети овога народа за више од хиљаду година, оваплоћене су, обучене су у тело, добиле један потпун материјалан израз. Видљиви свет, свет боја и облика пленио је и окивао немирну фантазију грчку. Све што је кроз мозак и срце овога у истини генијалног народа икад прошло, изашло му је пред очи уобличено и обојено. Облик људског тела наравно, превазилазио је све остале облике. Савршенство природног стварања гледали су Грци у људском телу. Отуда и њихова зачуђујућа и никад и ничим неуморива и неисцрпива тежња, да целу васиону антропоморфизирају.
Лепота и снага телесна инспирисале су највеће умотворине грчког духа, које су још увек предмет интензивног подражавања. Те умотворине, од којих је један велики део сачуван, представљају нам најречитије душу грчког народа. Лепота је предмет најсилније љубави ове импресивне душе. Свима прастарим ратовима грчким, разлог је лежао у љубави ка лепоти. Сам рат је за Грке био лепота: ратовало се зато, што је лепо ратовати, ратовало се ради рата. Свима дуелима, приватним и народним, који су Грчком народном поезијом овековечени, основним мотивом била је лепота. Све знамените личности Илијаде и Одисеје истичу се особитом лепотом, или лепотом и снагом. Парис и Јелена и Пенелопа прослављене су својом лепотом. Парис се удостојио лепотом звања судије међу трима лепим богињама; Јеленина лепота дала је повод славној тројанској војни; Пенелопа се није могла отрести многобројних просаца, које је њена лепота привлачила. Ахилес, најхрабрији и најлепши међу грчким и тројанским ратницима, постао је главним херојем "Илијаде", због своје ненадмашне снаге и лепоте. Ајакс и Одисеј, Диомед и Агамемнон, Хектор и Енеј, популарни су били такође због своје телесне снаге и лепоте, која иако је била мања од Ахилове била је већа од свих осталих. Сем снаге и лепоте помогла је слави Одисеја, итачког краља, много и његова оштроумност. Мудрост и лепота изазивале су поштовање и љубав; старог Нестора поштовали су ратници због његовог великог искуства мудрости; Одисеја су и поштовали и љубили, јер је био мудар и леп - а у томе је гледано савршенство, а не у јединој мудрости.
Надметање у телесној снази и окретности упражњавали су Грци не мање у миру него у рату. Мир је био за немиран темперамент грчки бескрван рат. Олимпијске игре обесмрћене су исто тако као и тројанска војна и аргонаутски поход, а ове обесмрћене олимпијске игре не приказују што друго до глорификацију лепог, снажног и окретног тела. Најбољи рвачи, скакачи, јахачи, бацачи колута, најбржи, најгипкији, најокретнији, крунисавани су ловоровим венцем. Поете, музиканти и оратори пристајали су још уз ове. Олимпијске игре означавале су највеће празнике тела, и по тим празницима рачунато је чак и време код Грка. Цео културни живот грчког народа усредоточавао се у овим играма. Успомена на прошле игре и њене јунаке одушевљавала је омладину, припрема пак за победу на идућим играма исцрпљивала је главни део њенога васпитања. Однеговати здраво тело и развити здрав дух у њему, то је био циљ васпитања како у Спарти тако и у Атини. Могли су се, истина, и код њих прославити људи с недостацима телесним, но ти недостаци телесни морали су се десетоструко искупити даровима духовним или моралним карактером. Хомер је, истина, био слеп, но Хомеров геније саставио је Илијаду и Одисеју; Агесилај, краљ спартански, био је мален и хром, но победио је силног персијског цара Артаксерса; Тиртеј такође хром, но патриот и песник; Езоп грбав, но изванредан баснописац; Тирезија слеп но пророк; Сократ ружан но пун врлине. Уосталом Грци нису поштовали нити штедили од подсмевања и телесне недостатке ових људи због њиховог духа или карактера: Оно, што је на њима било за поштовање, они су поштовали, оно што за исмевање, исмевали. Сократов дух и карактер обесмртио је Платон, Сократову ругобу Аристофан.
Ценећи човека као најсавршеније биће на земљи, Грци су, очовечили, антропоморфизирали целу васиону. Све ствари, које човека окружују, насељене су људима или укорене људским особинама и окићене људским историјама. Вода и шума, жбуње и пећине насељене су нимфама; и у сваком дрвету живи по једна нимфа (дриада), која се рађа, живи и умире с дотичним дрветом. Људи могу да се обрате у минерал, биљку или животињу, као што из ових опет могу да постану људи. Несретна Ниоба претворена је у камен, Арахна у паука, Дафна у ловорику, Нарцис и Хијацинт у истоимене цветове, Актеон у јелена, Прокна у ласту, Тереј у јастреба, Аедона у славуја. И обратно: из камења, које је Девкалиоп са својом женом Пиром после потопа по земљи просипао, постали су људи; тесалијски становници, Мирмидоњани, постали су из мрави (myrmex - мрав, отуда: Myrmidones), Афродита је произашла из морске пене. Ни ту није крај. Људи се могу да преобрате не само у земаљске ствари, него и у звезде: Андромеда, Плејада, Близанци, Медвед, постали су звездама вољом богова после свога земаљског живота. Наравно, после тога и таквога метаморфозирања, ништа није сметало, да људи постану и богови, и богови људи. Телесни облик богова одликује се снагом и лепотом. Сви богови и све богиње нису тако лепи као Аполон и Афродита, нити сви тако моћни као Зевс и његова браћа: Посејдон и Плутон, нити сви тако досетљиви и вешти као Хермес, нити сви тако срећни као хроми Хефест (муж Афродитин). Но главно је: сви су у телу и сви желе да остану вазда у телу. Занимање грчких богова није никако особито: њихово се занимање не разликује много од занимања моћних племића међу људима. Највећи део времена богови проводе у спорту, игри, љубави и међусобној отвореној или скривеној борби, Њихов однос према људима не разликује се од њиховог међусобног односа. У свакој афери људској и богови узимају учешћа, стајући једни уз ову други уз ону противничку страну. У ратовима људским и они ратују (у тројанском рату Диомед је чак ранио Афродиту и Ареја), у миру се пак мешају у све послове људи, утичући подједнако и на њихов приватни и јавни живот. Ни обичне смртне љубави с људима нису се богови клонили. Херкул, Персеј, Одисеј, и Енеј плод су овакве богочовечанске љубави.
Како су постали богови? И на ово питање знао је стари Грк дати одговор. Земља (Геа) родила је Небо (Уранос), а од Земље и Неба произашли су после редом: титани, циклопи, исполини, гиганти и први парови великих божанстава. Од ових првих парова божанских, или од њих и људи рођена су сва остала божанства. Рођењем дакле, постала је већина богова; већина их је дошла на свет као што и људи долазе. Друга божанства, која нису тим опште човечанским путем дошла у свет, постала су на особит начин: тако, Афродита је из морске пене, Минерва из мозга Зевсова. Многодетство је било у очима старога Грка највеће благо, бездетство највећа несрећа. Многодетна Ниоба изазвала је завист против себе и људи и богова. Отац славнога Леониде, Анаксандрид, узео је још једну жену зато што му прва није рађала децу. Сличан случај као и са Аврамом.Грци су веровали у загробни живот. Тело је, по њиховом схватању, смртно а душа је бесмртна. Но душа није замишљана као нешто бесформно и нематеријално. Не; душа је из невидљиве материје, која има облик тела, из кога се при смрти овога излучује. Тело је подложно смрти, но душа не; душа (психа) је, по Хомеру, неразрушиво и смрти недоступно биће (Jlias XXIII, 65). Па ипак, прави, истински човек то није човек душевни но човек телесни, овај је уствари само потпун човек, овога назива Хомер autos (Ib. 1, 4), душа је само персонификација овога сопственог, телесног човека, само његов eidolon (Ib, XXIII, 100, Odissea X, 495; XI, 222). Као сенка дакле, обитава душа у телу, као сенка продужује она своју егзистенцију и по смрти тела. Живот Загробни, према представи Грка, гори је несравњено од живота земаљског; чак и живот на сунчаним елисејским пољима није тако пун и срећан живот као живот земаљски. То је једно. И друго; живот загробни замишљан је у толикој мери телесним, да се у њему жене и удају. Ахил је у загробном животу био муж Медеје, Херкул муж Хебе (Сравни Мт. 22, 23-30).