Pre neki dan sedela sam sa drugaricama u bašti jednog kafića. Na +35 stepeni, bez daška vetra i uz dosta komaraca vrtele smo dobro poznate teme - muškarce, odeću, filmove, letovanja. Pored nas su prošetale dve devojke/devojčice od nekih 16-17 godina. Jedna od njih je prokomentarisala kako je baš srećna što je napokon našla savršenog dečka. Druga joj je samo dodala "Blago tebi, a kada ću ja upoznati onog pravog?" Nas četiri smo se od srca nasmejale njihovom razgovoru. Prva je Samanta uskočila - " Svašta! Kao da Gospodin Pravi postoji. Šta je sa današnjom decom, zašto žive u oblacima? " Naravno, Šarlot je odmah reagovala - "A zašto tebi smeta što neko veruje u ljubav? Uostalom, zar nije smisao života pronaći svoju srodnu dušu, savršenog muškarca?".
Te noći, dok sam bezuspešno pokušavala da zaspim razmišljala sam o Gospodinu Savršenom. Da li je Šarlot bila u pravu kada je rekla da za svaku od nas postoji baš jedan pravi, onaj koji će biti ostvarenje svih naših snova? Ili bih se ipak radije složila sa Samantom da takav neko ne postoji.
Zapitala sam se šta se zapravo podrazumeva pod tim Gospodin Savršeni? On bi svakako morao da bude zgodan, naravno i šarmantan, uspešan u svom poslu, svestran. Takođe, morao bi da me razume i da me podržava, da teži ka istim ciljevima kao i ja. Da li takav neko postoji?
Pošla sam od svog dečka. Ne bih ga baš okarakterisala kao zgodnog, možda pre kao muževnog. Šarmantan? Meni svakako jeste, što se tiče mojih drugarica, one ga ne bi tako opisale. Uspešan? To jeste, ali uspeh je relativan pojam. Ako govorimo o tome koliko on postiže, jeste uspešan. Ali ako bih slučajno pomislila koliko bi mogao da postigne da je samo malo manje lenj, e onda bih se već zapitala. Svestran jeste, ali ta njegova svestranost me ponekad guši i čini da se osećam loše. Osim svog redovnog posla( koji uzgred obožava ), on se bavi i muzikom, aktivan je sportista, često posećuje koncerte, sajmove, izložbe, razume su u automobile, kompjutere, ima mnoštvo poznanika i drugova.
Sa druge strane, ja se bavim poslom za koji sam učila ali daleko od toga da ja volim taj posao. Radim ga jer mi donosi materijalnu sigurnost, omogućava mi sva ona zadovoljstva bez kojih ne bih mogla da zamisllm svoj život. Što se mene tiče, muziku posmatram kao nešto što me pokreće i tera me da igram, ali nemam ni malo muzičkog talenta. Sportom se ne bavim, nikada mi to nije išlo, niti me je zanimalo. Ja imam svoj mali krug prijatelja i nisam baš tip osobe koji lako sklapa prijateljstva.
Malo po malo i zaključila sam da baš i nemam puno zajedničkih tačaka sa svojim dečkom. Da nisam ja možda pogrešila kada sam ga izabrala? Možda on i nije moj Gospodin Savršeni.. U tom trenutku stigla mi je poruka od njega – "Samo sam hteo da ti kažem koliko te volim." Došlo mi je da viknem "eureka". Shvatila sam. Dokle god mi se koža naježi onog trenutka kada me on dodirne i dok bude umeo da kaže prave reči, baš one koje želim da čujem on će za mene biti savršen.
Zapravo je u tome čitava poenta. Ne postoji univerzalni Gospodin Savršeni, ali svakako postoji savršen dečko za nas. On ne mora da bude oličenje šarmera, ali mora da vas čini da se osećate kao da ste jedina devojka na svetu. Ne verujem ja u bajke, ali verujem u ljubav. Verujem da je smisao ovog života upravo ljubav, pronaći tog nekog posebnog sa kojim ćemo podeliti ovaj život i sve radosti koje nam život donosi. Isto tako, ne verujem da postoji samo jedna prava ljubav i da ukoliko propustimo tu šansu za nas više nema nade. U svakom periodu našeg života mi se menjamo i sazrevamo. Uporedo sa tim, menjaju se i naše preferencije i želje. Zato je prirodno da nam odgovaraju različiti momci. Postoje periodi u životu kada ćemo tražiti samo dobru zabavu, a isto tako postoje periodi kada ćemo težiti da nađemo ljubav i da se skrasimo. Ne možemo birati kada ćemo upoznati tog pravog. Nekome se to desi prerano, nekome prekasno. A šta raditi između? Odgovor je naravno voleti. Možda je jedan pravi, ali ko kaže da ne može sa još nekim da nam bude isto tako lepo. Život treba maksimalno iskoristiti, voleti i biti voljen. I ne očekivati da će nam Gospodin Savršeni pasti sa neba. Moje lično, a i iskustva mojih drugarica pokazuju da je put do prave ljubavi ( ili barem onog za šta mi verujem da je prava ljubav ) dug i nimalo lak. Baš zbog toga i jeste ta ljubav nešto posebno, nešto specijalno. Kao što reče Šarlot onaj dan – " Na prave ljubavi vredi čekati. "
Te noći, dok sam bezuspešno pokušavala da zaspim razmišljala sam o Gospodinu Savršenom. Da li je Šarlot bila u pravu kada je rekla da za svaku od nas postoji baš jedan pravi, onaj koji će biti ostvarenje svih naših snova? Ili bih se ipak radije složila sa Samantom da takav neko ne postoji.
Zapitala sam se šta se zapravo podrazumeva pod tim Gospodin Savršeni? On bi svakako morao da bude zgodan, naravno i šarmantan, uspešan u svom poslu, svestran. Takođe, morao bi da me razume i da me podržava, da teži ka istim ciljevima kao i ja. Da li takav neko postoji?
Pošla sam od svog dečka. Ne bih ga baš okarakterisala kao zgodnog, možda pre kao muževnog. Šarmantan? Meni svakako jeste, što se tiče mojih drugarica, one ga ne bi tako opisale. Uspešan? To jeste, ali uspeh je relativan pojam. Ako govorimo o tome koliko on postiže, jeste uspešan. Ali ako bih slučajno pomislila koliko bi mogao da postigne da je samo malo manje lenj, e onda bih se već zapitala. Svestran jeste, ali ta njegova svestranost me ponekad guši i čini da se osećam loše. Osim svog redovnog posla( koji uzgred obožava ), on se bavi i muzikom, aktivan je sportista, često posećuje koncerte, sajmove, izložbe, razume su u automobile, kompjutere, ima mnoštvo poznanika i drugova.
Sa druge strane, ja se bavim poslom za koji sam učila ali daleko od toga da ja volim taj posao. Radim ga jer mi donosi materijalnu sigurnost, omogućava mi sva ona zadovoljstva bez kojih ne bih mogla da zamisllm svoj život. Što se mene tiče, muziku posmatram kao nešto što me pokreće i tera me da igram, ali nemam ni malo muzičkog talenta. Sportom se ne bavim, nikada mi to nije išlo, niti me je zanimalo. Ja imam svoj mali krug prijatelja i nisam baš tip osobe koji lako sklapa prijateljstva.
Malo po malo i zaključila sam da baš i nemam puno zajedničkih tačaka sa svojim dečkom. Da nisam ja možda pogrešila kada sam ga izabrala? Možda on i nije moj Gospodin Savršeni.. U tom trenutku stigla mi je poruka od njega – "Samo sam hteo da ti kažem koliko te volim." Došlo mi je da viknem "eureka". Shvatila sam. Dokle god mi se koža naježi onog trenutka kada me on dodirne i dok bude umeo da kaže prave reči, baš one koje želim da čujem on će za mene biti savršen.
Zapravo je u tome čitava poenta. Ne postoji univerzalni Gospodin Savršeni, ali svakako postoji savršen dečko za nas. On ne mora da bude oličenje šarmera, ali mora da vas čini da se osećate kao da ste jedina devojka na svetu. Ne verujem ja u bajke, ali verujem u ljubav. Verujem da je smisao ovog života upravo ljubav, pronaći tog nekog posebnog sa kojim ćemo podeliti ovaj život i sve radosti koje nam život donosi. Isto tako, ne verujem da postoji samo jedna prava ljubav i da ukoliko propustimo tu šansu za nas više nema nade. U svakom periodu našeg života mi se menjamo i sazrevamo. Uporedo sa tim, menjaju se i naše preferencije i želje. Zato je prirodno da nam odgovaraju različiti momci. Postoje periodi u životu kada ćemo tražiti samo dobru zabavu, a isto tako postoje periodi kada ćemo težiti da nađemo ljubav i da se skrasimo. Ne možemo birati kada ćemo upoznati tog pravog. Nekome se to desi prerano, nekome prekasno. A šta raditi između? Odgovor je naravno voleti. Možda je jedan pravi, ali ko kaže da ne može sa još nekim da nam bude isto tako lepo. Život treba maksimalno iskoristiti, voleti i biti voljen. I ne očekivati da će nam Gospodin Savršeni pasti sa neba. Moje lično, a i iskustva mojih drugarica pokazuju da je put do prave ljubavi ( ili barem onog za šta mi verujem da je prava ljubav ) dug i nimalo lak. Baš zbog toga i jeste ta ljubav nešto posebno, nešto specijalno. Kao što reče Šarlot onaj dan – " Na prave ljubavi vredi čekati. "