Kako napisati nešto o sebi, a da to nešto ne zvuči pretenciozno? U ljudskoj je prirodi da misli o sebi najbolje. Ne mislim za sebe da sam pre-pametna, lepa, uspešna (prefisk "pre" dodati po potrebi)... Radije bih upotrebila epitete tipa - drugačija i svoja. Mada, i to mu više dođe kao pohvala nego kao realna slika.
Odrasla sam i svuda i nigde. Do desete godine nisam ni znala koja je zapravo moja zemlja, a u kojoj smo samo privremeno. Bilo je perioda kada me je čak i maternji jezik zbunjivao. Posao mojih roditelja bio je takav da je tražio česta putovanja iz zemlje u zemlju. Taman kada bih se privikla na neku sredinu, stekla drugove i drugarice, upoznala kulturu i običaje tog naroda morali smo da se selimo. I opet bih sve počinjala iz početka. Novo okruženje, novi ljudi, nova ja. Dok sam bila mlađa trudila sam se da se uklopim u sredinu , da se što manje razlikujem od ostale dece. To je ponekad bilo izuzetno teško. Ne tako retko, živeli bismo u arapskim zemljama. Činilo mi se da je tamo bilo najteže. Kao jedina belkinja u školi, osećala sam se drugačijom, izopštenom. Bio je to čudan osećaj. Ali lepota dečijih godina upravo leži u činjenici da nam tada sve lakše pada. Mojim putovanjima došao je kraj uporedo sa završetkom osnovne škole, kada je postalo sve teže usklađivati obaveze u srpskoj i stranoj školi. Par godina pre toga dobila sam brata, pa potom i drugog i mama je rešila da se skrasi u Beogradu.
Sa polaskom u srednju školu imala sam već previše toga iza sebe. Mnogobrojna putovanja, često menjanje sredine, premalo prijatelja, previše strahova... Sve je to ostavilo traga na meni. Bila sam plašljiva, stidljiva, povučena i drugačija. Čvrsti principi moje majke i mnoštvo zabrana izdvajali su me iz društva. Ja nisam nosila air max patike, nije mi bilo dozvoljeno da kupujem sintetičke trenerke, šminka se svodila na sjaj za usne i labelo, a o mobilnom sam mogla samo da sanjam. Sećam se male mature i dana koji sam preplaka pokušavajući da ubedim mamu da mi dozvoli da sa još dva druga i drugaricom odem na maturu u iznajmljenoj limuzini. Deset godina kasnije, zahvaljivala sam se majci do neba što mi je sve to zabranjivala. I sada sa ponosom kažem da nikada nisam bila jedna od mnogih.
Kako sam u osnovnoj školi patila što mi mnogo toga nije bilo dozvoljeno i što sam za svima nekako kaskala, bila sam rešena da sve to nadoknadim u srednjoj školi. Momke sam menjala češće nego karmine. Neke sam ostavljala, neki su ostavljali mene. Sa ove distance, ipak sam ponosna što još uvek svakom od njih znam ime i prezime i što sam sa svima ostala u dobrom odnosu. Dobro, ima jedan sa kojim nisam progovorila od kad smo se razišli. A to se desilo zato što me je lagao. Kako sam po prirodi iskrena ( ponekad čak i previše ) to tražim i od drugih ljudi. Ono što ne dopuštam, to je da me drugi lažu i da pritom to rade veoma loše.
Možda je taj dečko bio okidač, ali od tog dana rešila sam da svakom ko me slaže okrenem leđa. Vremenom sam naučila da razlikujem dobronamernu od zlonamerne laži. Licemerno bi bilo reći da je svaka laž loša. Pa sećate se onih dana kada ste na biciklu obišli pola grada, a mami rekli da ste se vozili samo do kraja ulice. Ili kada vas drugarica kojoj očajnički treba neko da je uteši zbog loše frizure ili kojeg viška kilogama zamoli da joj iskreno kažete šta mislite. Naravno da je važno biti iskren, ali isto tako treba naći i neku meru.
Moj problem je što sam ponekad previše iskrena i što time povredim ljude. Ali prosto takva sam. Smatram da je mnogo poštenije nekom reći sve u lice nego ga ogovarati iza leđa. Možda me to čini pomalo sebičnom, ali mene tuđi životi ne zanimaju. Ne mislim naravno na svoje prijatelje i porodicu, već na ono rekla-kazala, ogovaranje sa drugaricama, tračeve po kozmetičkim salonima i bombastične naslove u novinama. Ja ni danas ne znam da li su Bred i Anđelina u braku ili ne, koja od naših pevačica peva a koja samo otvara usta niti ko je pobedio u "Velikom bratu". Puno vremena mi je trebalo da objasnim svojim drugaricama da mi takve stvari ne prepričavaju. Želim da živim u neznanju. Tokom srednje škole i fakulteta nisam bila upućena u to ko se sa kim smuvao, koji profesori su u svađi niti ko vozi kakav auto. Sve je to prolazilo pored mene. Moj život čine moji prijatelji i moja porodica,a sve ostalo je za mene nevažno. Nikada nisam bila od onih osoba koje imaju na stotine poznanika. Po prirodi sam i povučena i nezainteresova pa se nisam trudila da stičem hrpu prijatelja. Drugova i poznanika imam mnogo, ali je pravih prijatlja zapravo jako malo. Osim Samante, Mirande i Šarlot, važno mesto u mom životu zauzima i Mr. Big, odnosno gospodin Zverka. Priča o njemu je nešto posebno, ali reći ću samo to da mi je njegovo mišljenje zapravo i najbitnije. Sa drugaricama se opuštam, uživam, delim tajne, proživljavam neke zaista neverovatne trenutke, ali kada nekoga treba da pitam za savet uvek se okrećem njemu. Kako je on zaslužio toliko moje povrenje, to je već druga priča.
Umesto o svojim vrlinama, radije bih govorila o svojim manama. Ja sam pesimista ( mada to ne smatram manom, već karakternom crtom ) i mnogo mi više leži da o nečemu pričam kritički nego pohvalno. Sebe smatram svojim najvećim neprijateljem. Niko ne može toliko da me unesreći koliko mogu ja sama. Nisam sklona ka samopovređivanju niti pronalazim neko zadovoljstvo u tome, ali često sam upravo ja ta koja sama sebi kvari raspoloženje. Život je prema meni bio i ovakav i onakav. Neke stvari sam naučila na teži način, na sopstvenim greškama. Mnogo toga još moram da učim. Da budem taktičnija, strpljivija, da ne poludim kada mi neko/nešto pokvari planove, da ne dozvoljavam da me sitnice poremete, da naučim de opustim i da uživam, da ne planiram život do detalja, da skupim hrabrosti za nove stvari, da se borim za ono što volim, da ne odustajem lako.I da ostenem svoja uprskos svemu.
Odrasla sam i svuda i nigde. Do desete godine nisam ni znala koja je zapravo moja zemlja, a u kojoj smo samo privremeno. Bilo je perioda kada me je čak i maternji jezik zbunjivao. Posao mojih roditelja bio je takav da je tražio česta putovanja iz zemlje u zemlju. Taman kada bih se privikla na neku sredinu, stekla drugove i drugarice, upoznala kulturu i običaje tog naroda morali smo da se selimo. I opet bih sve počinjala iz početka. Novo okruženje, novi ljudi, nova ja. Dok sam bila mlađa trudila sam se da se uklopim u sredinu , da se što manje razlikujem od ostale dece. To je ponekad bilo izuzetno teško. Ne tako retko, živeli bismo u arapskim zemljama. Činilo mi se da je tamo bilo najteže. Kao jedina belkinja u školi, osećala sam se drugačijom, izopštenom. Bio je to čudan osećaj. Ali lepota dečijih godina upravo leži u činjenici da nam tada sve lakše pada. Mojim putovanjima došao je kraj uporedo sa završetkom osnovne škole, kada je postalo sve teže usklađivati obaveze u srpskoj i stranoj školi. Par godina pre toga dobila sam brata, pa potom i drugog i mama je rešila da se skrasi u Beogradu.
Sa polaskom u srednju školu imala sam već previše toga iza sebe. Mnogobrojna putovanja, često menjanje sredine, premalo prijatelja, previše strahova... Sve je to ostavilo traga na meni. Bila sam plašljiva, stidljiva, povučena i drugačija. Čvrsti principi moje majke i mnoštvo zabrana izdvajali su me iz društva. Ja nisam nosila air max patike, nije mi bilo dozvoljeno da kupujem sintetičke trenerke, šminka se svodila na sjaj za usne i labelo, a o mobilnom sam mogla samo da sanjam. Sećam se male mature i dana koji sam preplaka pokušavajući da ubedim mamu da mi dozvoli da sa još dva druga i drugaricom odem na maturu u iznajmljenoj limuzini. Deset godina kasnije, zahvaljivala sam se majci do neba što mi je sve to zabranjivala. I sada sa ponosom kažem da nikada nisam bila jedna od mnogih.
Kako sam u osnovnoj školi patila što mi mnogo toga nije bilo dozvoljeno i što sam za svima nekako kaskala, bila sam rešena da sve to nadoknadim u srednjoj školi. Momke sam menjala češće nego karmine. Neke sam ostavljala, neki su ostavljali mene. Sa ove distance, ipak sam ponosna što još uvek svakom od njih znam ime i prezime i što sam sa svima ostala u dobrom odnosu. Dobro, ima jedan sa kojim nisam progovorila od kad smo se razišli. A to se desilo zato što me je lagao. Kako sam po prirodi iskrena ( ponekad čak i previše ) to tražim i od drugih ljudi. Ono što ne dopuštam, to je da me drugi lažu i da pritom to rade veoma loše.
Možda je taj dečko bio okidač, ali od tog dana rešila sam da svakom ko me slaže okrenem leđa. Vremenom sam naučila da razlikujem dobronamernu od zlonamerne laži. Licemerno bi bilo reći da je svaka laž loša. Pa sećate se onih dana kada ste na biciklu obišli pola grada, a mami rekli da ste se vozili samo do kraja ulice. Ili kada vas drugarica kojoj očajnički treba neko da je uteši zbog loše frizure ili kojeg viška kilogama zamoli da joj iskreno kažete šta mislite. Naravno da je važno biti iskren, ali isto tako treba naći i neku meru.
Moj problem je što sam ponekad previše iskrena i što time povredim ljude. Ali prosto takva sam. Smatram da je mnogo poštenije nekom reći sve u lice nego ga ogovarati iza leđa. Možda me to čini pomalo sebičnom, ali mene tuđi životi ne zanimaju. Ne mislim naravno na svoje prijatelje i porodicu, već na ono rekla-kazala, ogovaranje sa drugaricama, tračeve po kozmetičkim salonima i bombastične naslove u novinama. Ja ni danas ne znam da li su Bred i Anđelina u braku ili ne, koja od naših pevačica peva a koja samo otvara usta niti ko je pobedio u "Velikom bratu". Puno vremena mi je trebalo da objasnim svojim drugaricama da mi takve stvari ne prepričavaju. Želim da živim u neznanju. Tokom srednje škole i fakulteta nisam bila upućena u to ko se sa kim smuvao, koji profesori su u svađi niti ko vozi kakav auto. Sve je to prolazilo pored mene. Moj život čine moji prijatelji i moja porodica,a sve ostalo je za mene nevažno. Nikada nisam bila od onih osoba koje imaju na stotine poznanika. Po prirodi sam i povučena i nezainteresova pa se nisam trudila da stičem hrpu prijatelja. Drugova i poznanika imam mnogo, ali je pravih prijatlja zapravo jako malo. Osim Samante, Mirande i Šarlot, važno mesto u mom životu zauzima i Mr. Big, odnosno gospodin Zverka. Priča o njemu je nešto posebno, ali reći ću samo to da mi je njegovo mišljenje zapravo i najbitnije. Sa drugaricama se opuštam, uživam, delim tajne, proživljavam neke zaista neverovatne trenutke, ali kada nekoga treba da pitam za savet uvek se okrećem njemu. Kako je on zaslužio toliko moje povrenje, to je već druga priča.
Umesto o svojim vrlinama, radije bih govorila o svojim manama. Ja sam pesimista ( mada to ne smatram manom, već karakternom crtom ) i mnogo mi više leži da o nečemu pričam kritički nego pohvalno. Sebe smatram svojim najvećim neprijateljem. Niko ne može toliko da me unesreći koliko mogu ja sama. Nisam sklona ka samopovređivanju niti pronalazim neko zadovoljstvo u tome, ali često sam upravo ja ta koja sama sebi kvari raspoloženje. Život je prema meni bio i ovakav i onakav. Neke stvari sam naučila na teži način, na sopstvenim greškama. Mnogo toga još moram da učim. Da budem taktičnija, strpljivija, da ne poludim kada mi neko/nešto pokvari planove, da ne dozvoljavam da me sitnice poremete, da naučim de opustim i da uživam, da ne planiram život do detalja, da skupim hrabrosti za nove stvari, da se borim za ono što volim, da ne odustajem lako.I da ostenem svoja uprskos svemu.