U stilu čuvene Keri Bredšo, ali sa malo manje glamura reših da napišem priču posvećenu Beogradu. Beograd je moj grad. U njemu sam odrasla, u njemu sam doživela prvu ljubav, prvo razočarenje, prvi seks, stekla prve i prave prijatelje. Sve "prvo" u mom životu se vezuje za Beograd. Tu sam upoznala tri devojke, koje će kasnije postati moje tri najbolje prijateljice. Priča zvuči pomalo poznato? U tom duhu, upoznaću vas sa životnim pričama Samante, Mirande, Šarlot i naravno Keri. Ali,u beogradskoj verziji. Sa malo manje seksa, ali sa podjednako uzbudljivim doživljajima.
Priča je istinita, likovi nisu izmišljeni. Samo su zakamuflirani nekim stranim imenima. Nego, da počnem.
Samantu znam najduže. Još iz osnovne škole. Nas dve smo najbolje prijateljice više od 15 godina. Valjda i to nešto znači. Pa ne družite se baš sa svakim 15 godina. Ja je poznajem još od onog perioda kada je bila samo mršava i pomalo klempava štreberka. Ona koju su svi zezali. Ona koju su vukli za kikice i koju su izbegavali da biraju za "između dve vatre". Ona koja nikada nije pobegla sa časa. Ona koja je uvek stajala po strani. Nije imala momka, nije bila ničija simpatija. Ista ta mala i uplašena devojčica izrasla je u prelepu devojku koja nikog, ali baš nikog ne ostavlja bez daha. Sa prelaskom u srednju školu, promenom okruženja i društva i ona se promenila. Prilagodila, da se bolje izrazim. Nositi moderne stvari, izgledati isto kao većina devojaka, neprestani izlasci, opijanja, loša turbo folk muzika, preuske farmerice, previsoke štikle, prekratke majice. Vrlo brzo, došla je do formule "kako biti riba". To u današnje vreme i nije tako teško. Čak ne iziskuje ni mnogo novca. Jeftine krpice koje izgledaju skupo i dobar način šminkanja mogu od skoro svake devojke napraviti lepoticu. Ali biti primećena, i biti nešto posebno, e to već nije tako lako. Biti isti kao drugi, a ipak zadržati nešto svoje, to je ono što je teško. To je ono što ne uspeva većini devojaka i zbog čega sve liče jedna na drugu. Moja Samanta nije takva. Ok, kada je pogledate možda biste to i zaključili. Ali ako sa njom prozborite makar na pet minuta shvatićete da ona ima šta da pokaže i da nije samo još jedna od mnogih. Moja Samanta je lepa, pametna, voli da se prvodi i da menja momke. Party girl, tako je zovu. Ja joj tepam "Mici" ili "Draga". Ja je ne doživljavam kao devojku za zabave zbog toga štoja sa njom šetam po kraju i pričam o bitnim-nebitnim stvarima, o smisli života, o planovima za budućnost. Ona ze mene kaže da sam ja najnormalnija i najracionalnija osoba koju poznaje, neko na koga se ugleda. Ja bih volela da sam malo više poput nje, da mogu ponekad da se opustim i jednostavno da uživam u trenutku. Ja njoj nabijam osećaj odgovornosti, ona mene opušta. Dopunjujemo se. Naša dva sveta se ne ukrštaju, ali vrlo uspešno, već godinama idemo u istom pravcu.Uostalom, zar nije smisao prijatlejstva da nas ono obogati, da steknemo neka nova iskustva. Samanta i ja imamo upravo to.
Priča je istinita, likovi nisu izmišljeni. Samo su zakamuflirani nekim stranim imenima. Nego, da počnem.
Samantu znam najduže. Još iz osnovne škole. Nas dve smo najbolje prijateljice više od 15 godina. Valjda i to nešto znači. Pa ne družite se baš sa svakim 15 godina. Ja je poznajem još od onog perioda kada je bila samo mršava i pomalo klempava štreberka. Ona koju su svi zezali. Ona koju su vukli za kikice i koju su izbegavali da biraju za "između dve vatre". Ona koja nikada nije pobegla sa časa. Ona koja je uvek stajala po strani. Nije imala momka, nije bila ničija simpatija. Ista ta mala i uplašena devojčica izrasla je u prelepu devojku koja nikog, ali baš nikog ne ostavlja bez daha. Sa prelaskom u srednju školu, promenom okruženja i društva i ona se promenila. Prilagodila, da se bolje izrazim. Nositi moderne stvari, izgledati isto kao većina devojaka, neprestani izlasci, opijanja, loša turbo folk muzika, preuske farmerice, previsoke štikle, prekratke majice. Vrlo brzo, došla je do formule "kako biti riba". To u današnje vreme i nije tako teško. Čak ne iziskuje ni mnogo novca. Jeftine krpice koje izgledaju skupo i dobar način šminkanja mogu od skoro svake devojke napraviti lepoticu. Ali biti primećena, i biti nešto posebno, e to već nije tako lako. Biti isti kao drugi, a ipak zadržati nešto svoje, to je ono što je teško. To je ono što ne uspeva većini devojaka i zbog čega sve liče jedna na drugu. Moja Samanta nije takva. Ok, kada je pogledate možda biste to i zaključili. Ali ako sa njom prozborite makar na pet minuta shvatićete da ona ima šta da pokaže i da nije samo još jedna od mnogih. Moja Samanta je lepa, pametna, voli da se prvodi i da menja momke. Party girl, tako je zovu. Ja joj tepam "Mici" ili "Draga". Ja je ne doživljavam kao devojku za zabave zbog toga štoja sa njom šetam po kraju i pričam o bitnim-nebitnim stvarima, o smisli života, o planovima za budućnost. Ona ze mene kaže da sam ja najnormalnija i najracionalnija osoba koju poznaje, neko na koga se ugleda. Ja bih volela da sam malo više poput nje, da mogu ponekad da se opustim i jednostavno da uživam u trenutku. Ja njoj nabijam osećaj odgovornosti, ona mene opušta. Dopunjujemo se. Naša dva sveta se ne ukrštaju, ali vrlo uspešno, već godinama idemo u istom pravcu.Uostalom, zar nije smisao prijatlejstva da nas ono obogati, da steknemo neka nova iskustva. Samanta i ja imamo upravo to.