- Znam, mama mi je često pričala, kako si ti valjda jedini u društvu znao da plivaš i nikad nije mogla da shvati, da se devojka tako zaljubi u nekoga samo, zato što zna da pliva.
- A otkad o tome odlučuje nešto što može da se shvati, da ne kažem ukapira?
- Pa ne znam... – Tad se setih Hane, njene majke. Iako je na trenutke odavala utisak neverovatno glupe osobe, nije to bila, poznavao sam je. Bila je oštroumna, ponekad hladna ali njena je skoro svaka bila na mestu. Notorne gluposti ispadale su samo iz njenih zaključaka na temu ko je i zašto s kim, a koga voli ili ne voli. Kako, zašto i koliko. Svatih tada da je skrivala tu svoju tipično eškenasku crtu, lupetanja o tuđim osećajima, Zato gotovo nikad nije tračarila, čak ni sa Herminom, kojoj sam tako ja po potrebi uskakao za te stvari. Bio sam joj partner kako se to tada otmeno zvalo, pa onda zašto ne i trač partner po potrebi. Liza je pak tu crtu izgleda povukla na majku. Upravo je dovršavala takvu neku teoriju, polako spuštajući ton i kad je ućutala, belo se zagledavši u slušaoca, nastavih
- Da, plivanje je u Aufhauzenu onog doba, važilo za ekstremni sport, tako da mogu mirno da kažem, da je ta plaža bila skoro samo moja, ne moram da ti pričam da sam je dobro poznavao, kako iznad tako i ispod površine. Rekao sam tvom ocu da me sačeka nizvodno od mlina, a ja sam se tiho spustio u vodu, uzvodno kod Fišera. Mislio sam da se samo pustim niz vodu, prođem pored plaže i vidim šta ima da se vidi i onda ispričam to Hermanu, mada je on u međuvremenu našao isto dobar vidik sa krova jedne šupe, do samog mlina. Veruj mi voda trenutno menja raspoloženje čoveku kad zapliva. Ponekad je dosta samo da pomislim. Nestanu praskave pomisli, sve se na neki način umiri i sav se nekako stopim sa tokom. Eger, uvek se obrati reci po imenu i zamoli je da te primi, govorio mi je neko pre, ko zna kad... Bio je topao Jul, nebo osuto zvezdama, a nad vodom neka svečana tišina...
Mesec tinja nad vrbakom
Srebri nebo zvezda roj
Kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po...
- Nema veze, izvini zaneo sam se.
- Lepa pesma, ali ništa ne razumem. Ko je to napisao?
- Đorđe Balašević.
- Kako, Djode..?
- On je jedan veliki majstor, najveći koga znam.
- Poznaješ misliš?
- Ne, ne poznajemo se. Doduše, upoznali smo se na kratko, jednom davno, kad sam bio školarac u Somboru, ali i bez toga, uvek mi se činio nekako srodan, kao zaboravljen , ali jako blizak rod, Evo, celo ovo veče, njegove pesme mi ne izlaze iz glave, a da je to prvi put?
- On je sigurno poznat tamo kod vas u Sloveniji.
- U Vojvodini, Lizo, u Srbiji.
- Ali, zar Sombor nije u Bačkoj?
- Jeste, ali i meni i nama, a izgleda i njemu, od svih tih zemalja, najvažniji je Dunav. Sad baš nešto razmišljam, on je napisao mnogo pesama, ali znaš li, u skoro svakoj pominje Dunav, Mesec ili bar nekakvu vodu, nikad o tome pre nisam razmišljao. Al dobro, gde sam ono stao. Da , spuštao sam se niz vodu i kad sam stigao do plaže ugledah veliku vatru, na njoj nešto kao veliki lonac. Oko vatre četiri senke. Više se nije videlo sa te udaljenosti pa krenuh bliže. Tad mi se rodila jedna pomisao, koja me je može biti i odvela a front. Stara je slutila da ćemo nešto napraviti i samo je strpljivo čekala.
- Da znala je, ona vam je i poslala staru Lotu tako kasno. Mama je posle pričala da je čula od Štaufingerice...
- Dobro, nije sad to važno. – odjednom mi se nešto pomutilo - Slušaj ovo dok još nisam zaboravio. Zavukao sam se u gomilu rečne travuljine i hteo sam tako da izađem na obalu pred njih. Tako sam...
- Uvek najmanje motre na vodu, iako rado pale na obali. To je uvek bilo tako i oduvek sam im to radio. Mogao sam da im skoćim u kazan prišavši sa vode, ne bi videle. Ej tek onda bi bilo zabave. To nikad ne propuštam. Zajedno, a još nisu u .... Tako ne bi smele ni da priđu vodi. Daaaaaaa, mogu da im uradim šta mi padne na pamet.
- Hans, šta to pričaš? – brzim pokretom je kresnula sveću koja je izgleda tu sve vreme stajala.
- Ne znam, ali slušaj, možda nešto naučimo.
- A otkad o tome odlučuje nešto što može da se shvati, da ne kažem ukapira?
- Pa ne znam... – Tad se setih Hane, njene majke. Iako je na trenutke odavala utisak neverovatno glupe osobe, nije to bila, poznavao sam je. Bila je oštroumna, ponekad hladna ali njena je skoro svaka bila na mestu. Notorne gluposti ispadale su samo iz njenih zaključaka na temu ko je i zašto s kim, a koga voli ili ne voli. Kako, zašto i koliko. Svatih tada da je skrivala tu svoju tipično eškenasku crtu, lupetanja o tuđim osećajima, Zato gotovo nikad nije tračarila, čak ni sa Herminom, kojoj sam tako ja po potrebi uskakao za te stvari. Bio sam joj partner kako se to tada otmeno zvalo, pa onda zašto ne i trač partner po potrebi. Liza je pak tu crtu izgleda povukla na majku. Upravo je dovršavala takvu neku teoriju, polako spuštajući ton i kad je ućutala, belo se zagledavši u slušaoca, nastavih
- Da, plivanje je u Aufhauzenu onog doba, važilo za ekstremni sport, tako da mogu mirno da kažem, da je ta plaža bila skoro samo moja, ne moram da ti pričam da sam je dobro poznavao, kako iznad tako i ispod površine. Rekao sam tvom ocu da me sačeka nizvodno od mlina, a ja sam se tiho spustio u vodu, uzvodno kod Fišera. Mislio sam da se samo pustim niz vodu, prođem pored plaže i vidim šta ima da se vidi i onda ispričam to Hermanu, mada je on u međuvremenu našao isto dobar vidik sa krova jedne šupe, do samog mlina. Veruj mi voda trenutno menja raspoloženje čoveku kad zapliva. Ponekad je dosta samo da pomislim. Nestanu praskave pomisli, sve se na neki način umiri i sav se nekako stopim sa tokom. Eger, uvek se obrati reci po imenu i zamoli je da te primi, govorio mi je neko pre, ko zna kad... Bio je topao Jul, nebo osuto zvezdama, a nad vodom neka svečana tišina...
Mesec tinja nad vrbakom
Srebri nebo zvezda roj
Kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po...
- Nema veze, izvini zaneo sam se.
- Lepa pesma, ali ništa ne razumem. Ko je to napisao?
- Đorđe Balašević.
- Kako, Djode..?
- On je jedan veliki majstor, najveći koga znam.
- Poznaješ misliš?
- Ne, ne poznajemo se. Doduše, upoznali smo se na kratko, jednom davno, kad sam bio školarac u Somboru, ali i bez toga, uvek mi se činio nekako srodan, kao zaboravljen , ali jako blizak rod, Evo, celo ovo veče, njegove pesme mi ne izlaze iz glave, a da je to prvi put?
- On je sigurno poznat tamo kod vas u Sloveniji.
- U Vojvodini, Lizo, u Srbiji.
- Ali, zar Sombor nije u Bačkoj?
- Jeste, ali i meni i nama, a izgleda i njemu, od svih tih zemalja, najvažniji je Dunav. Sad baš nešto razmišljam, on je napisao mnogo pesama, ali znaš li, u skoro svakoj pominje Dunav, Mesec ili bar nekakvu vodu, nikad o tome pre nisam razmišljao. Al dobro, gde sam ono stao. Da , spuštao sam se niz vodu i kad sam stigao do plaže ugledah veliku vatru, na njoj nešto kao veliki lonac. Oko vatre četiri senke. Više se nije videlo sa te udaljenosti pa krenuh bliže. Tad mi se rodila jedna pomisao, koja me je može biti i odvela a front. Stara je slutila da ćemo nešto napraviti i samo je strpljivo čekala.
- Da znala je, ona vam je i poslala staru Lotu tako kasno. Mama je posle pričala da je čula od Štaufingerice...
- Dobro, nije sad to važno. – odjednom mi se nešto pomutilo - Slušaj ovo dok još nisam zaboravio. Zavukao sam se u gomilu rečne travuljine i hteo sam tako da izađem na obalu pred njih. Tako sam...
- Uvek najmanje motre na vodu, iako rado pale na obali. To je uvek bilo tako i oduvek sam im to radio. Mogao sam da im skoćim u kazan prišavši sa vode, ne bi videle. Ej tek onda bi bilo zabave. To nikad ne propuštam. Zajedno, a još nisu u .... Tako ne bi smele ni da priđu vodi. Daaaaaaa, mogu da im uradim šta mi padne na pamet.
- Hans, šta to pričaš? – brzim pokretom je kresnula sveću koja je izgleda tu sve vreme stajala.
- Ne znam, ali slušaj, možda nešto naučimo.