Sestre B29 7 01 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Sestre B29 7 01

Oceni ovaj blog
Hana Štajnberg, udata Šmit, ratna udovica mog naboljeg druga iz predhodnog detinjstva, Hermana Šmita, bila je jevrejka. U januaru, godine kad smo nas dvojica poginuli na Batini, rodila mu je kćer Lizu. Devojčica je bila je stara nekih šest meseci kad sam je poslednji put video.
Da je Hana jevrejka znali su svi. Nacisti su se pravili da im je svejedno, što je samo po sebi bilo nemoguće, a normalni ljudi u selu nisu smeli ni da pomisle da nešto pitaju. Pojavila se negde sredinom tirdesetih u Aufhauzenu, nakon što su joj roditelji odvedeni u nepoznatom pravcu, kako se tada govorilo. Tu je imala tetku u prostranoj bogatoj kući, ali ne zadugo. Tetku su takođe odveli jedne noći, a Hanu i kuću jednostavno niko od njih nije primećivao. Što je bilo još čudnije ni Hana nije njih primećivala. Živela je povučeno u toj velikoj kući, ali je izlazila po potrebi i nisam primetio da joj iko pravi ikakve probleme. Da, bila je naočita i veoma lepa. Sa komšilukom je naravno, bila u manje - više normalnim odnosima, izuzev naravno, sa prvim komšijom.
Prvi komšija joj je bio moj drug, veliki uzor i veliki učitelj Herman Šmit, budala mamina. Prozvan tako od svoje majke, jer je opaučio sa drveta usred testerisanja grane na kojoj je sedeo. Lepo se videlo, ostala testera zaglavljena i njegovi dugo nisu dali da je skloni. Tad smo još bili dečaci. Kasnije, u našim momačkim godinama provodili smo dane i noći, gradeći brvnaru u dnu njegovog dvorišta uz bedem ka Haninoj bašti. Brvnara je trebala da bude njegova kuća u koju će dovesti mladu jednom, ko zna kad. Hermanovi su imali drvaru, tako da nismo oskudevali u materijalu, njegov otac nam je često slao i par radnika, da nam pomažu. Danas mislim da je znao o tom našem poslu više nego mi. Kad smo je završili, bila je to stvarno kuća u kojoj bi mladi bračni par mogao da počne. Ipak, sudbina brvnare bila je, da izuzev jednog kratkog, ali jako važnog trenutka, pruži utočište jednoj drugoj vrsti ljubavi, ako to uopšte ima smisla razvrstavati.

Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši... Ko stari čilaš...
Mahovina ko astragan... Da bez glasa šmugne dragan...
Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš...
Ruka zavesu miče... Trepte u tmini... Biserni zdenci...
Zbog nečeg đurđic uvek niče... Baš u tišini... I baš u senci...

Ej Hermane, gde li se skrio ovaj veliki Majstor da to vidi i opeva?

Tako nekako je bilo. sa njih dvoje. Poslednji stih, Majstor je majstorski diskretno diskretno pokloniuo Hermini i meni, tek da naglasi da vidi i što drugi ne videše. Takvi su Majstori, kao da heklaju paučinu vrhom gudala, mislimo počesto da razumemo sve što kažu, al ko sam ja na kraju da o tome pričam?
Dočim, Hana je imala mlađu drugaricu od koje se nije razdvajala, valjda ni u snu. Ko je tad mario što je jevrejima bilo zabranjeno sklapanje brakova? Ko? Skoro svi.
Nakon jednog nemogućeg spleta okolnosti, brvnara je poslužila njegovoj dragoj i njenoj drugarici, ali ne kao utočište, neko pre kao lepo zašuškane merdevine i tu se stari Šmit nije prevario. Ni slučajno.
Te davne noći Herman je načuo da Gestapo sprema raciju na Haninu kuću i poludeli smo od brige. Nas dvojica smo to veče uleteli kod njih dve i pravac bedem, pa brvnara, pa šuma iza drvare, pa preko reke, pa kod strica u Augsburg, pa videćemo...
Stigli smo samo do brvnare, imala je po dve sobe u prizemlju i na spratu. Nas dvojica smo umirali od straha a njima dvema je to sve vreme bilo tako zabavno.
Sad, dumajući, posle susreta sa Herminom, mislim da otprilike znam, ko je i kako pustio glasine o raciji i to samo u Hermanove klempave uši, čak može biti ni u uši, nego samo malko dublje, al dobro. Veliki Majstor skriven, kako to samo majstori znaju, valjda negde iza naših pogleda, video je i bolje i više od nas.

Kao mrva iz džepa... Truni se lako... Život protekli...
Da, rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli...

Ni godinu posle njihove svadbe, niko ni tad nije smeo da pita, Herman je nasledio svu imovinu svoje porodice i porušio čilaški bedem. Ostala je brvnara na sred velikog dvorišta u Keltenštrase 77-79, dve velike kuće, dve mlade zabrinute žene, jedan dečiji plač i ništa više moj Hermane. Da, bio je rat a mi smo mislili da možemo da ga iskuliramo.

Kako mi je samo prijalo da pevušim Balaševića dok sam šeteo niz ulicu. Noć je bila vedra i topla kao i sve noći u kojima se nešto lepo namešta.

Stao sam pred velikom kapijom od masivne hrastovine. Kroz visoku ogradu obraslu stoletnim bršljanom nije se dalo ništa nazreti.
Preda mnom je stajala energićna žena neodredive starosti i živahnih oćiju.
Hermanovih.
- Frau Šmit, dobro veče – rekoh joj.
- Vi stvarno ličite na Hansa. – stari tečni švapski, nikad ga nisam čuo svojim aktuelnim ušima ali mi bi neverovatno poznat.
- Izvinite, a kako znate?
- Dođite, pokazaću vam.- i žurno me uvede u duboko dvorište. Šljunčana staza, osvetljena niskim svetiljkama vodila nas je iza kuće, do brvnare.
Naravno.
Herman i ja snmo je kucali i tesali skoro četiri godine. Rasla je sa nama i kao uvek, kad se čuvek sretne sa nekim svojim delom iz mladih dana, pitao sam se, ko je tu koga gradio, mi nju ili ona našu svetlu budućnost.
- Ej, Hermane, mamina budalo, vidi me gde stojim.
- Vidim, sećanja su vam vrlo duboka.
- Oprostite Frau Šmit malo sam se zaneo.
- Zovem se Liza, slobodno me tako zovite.
- Drago mi je Liza, ja sam M.. ovaj, zovite me jednostavno Hans, tako sam manje zbunjen – stvarno, uopšte nije lako nositi dve ličnosti. Dok sam sam, sa svim tim sećanjima, ide lepo, ali bilo kakav razgovor pravi već velike probleme. Ovako niko normalan ne bi dugo izdržao.
- Razumem, Hans nema problema.
Uvela me je u brvnaru i u prizemlju je u trpezariji još stajao onaj veliki sto. Pokaza rukom prema komodi pored zida. Na komodi, fotografija, dosta izbledela. Prikazuje dva mlada momka uparađena za slikanje. Odmah je prepoznah.
- Vidite, Hans veoma ličite.
- Lizo, ovaj momak sleva, na slici možda liči na mene, ali to nije Johan ili Hans Hofmajer. To je njegov stariji brat Sebastijan, a ovo do njega je njegov brat od strica. Fotografisani kod Šmausa u Augzburgu u novembru 34-te
- A gde je onda Hans?
- U trenutku dok ova slika nastaje, Hans je ispred radnje fotografa Šmausa i dobija batine od svoje majke jer upao u baru u novom odelu i naravno, ne može takav pred kameru. – primetio sam kod nje nešto kao uzdah olakšanja. Ovo je izgleda bio nekakav test.
- Hoćete da čujete ostatak priče?
- Nema potrebe. Recite mi gde vam je alat.
- U sanduku ispod poda druge sobe, ali morate mu prići sa druge strane od kuće vašeg oca.
- Dobro, donesite mi onda vaš čekić.
- Treba li negde nešto da prikucam?
- Molim vas. Ona daska u podu tamo, vidite. Umalo nisam pala jutros. Retko ulazim ovamo.
- To na žalost neće ići. Ta daska je ostala tako da visi bez oslonca, jer ju je vaš otac svojevremeno pogrešno skrojio. Veče pre toga mu je bio rođendan, pa smo zaglavili kod Lojca malo duže, a par dana pre no što su nas ispratili, polomio sam dršku čekića. Ako hoćete doneću vam ga da se uverite. Mogu ipak nešto da probam, ali ako nemate neki drugi čekić, od kucanja po ovom mraku bojim se ništa. – opet uzdah ovaj put i blagi osmeh.
- Razumećete da je ovo bilo neophodno.
- Svakako, ali jeste li sigurni da Hermina nije znala ni za jedan od ovih detalja? – Sad dobih širok osmeh.
- Hans, ona je stvarno uspela. Tako mi je drago. Hajdemo u kuću spremila sam vam večeru. Hoću da vam ukradem sat vremena, nećete zažaliti.
Kad je izašla ugasio sam svetlo i krenuli smo ka kući. Posle par koraka nešto mi sinu i brzo se okrenuh i uđoh u brvnaru. Bio je mrkli mrak.
- ......., znam da si tu. Sutra se vidimo. – i vratih se ne sačekavši odgovor.
- Šta vam bi odjednom?
- Hteo sam da je pozdravim nasamo.- rekoh.
- Veoma ste hrabri. – Ej malena, nikad ti ja neću odrasti. To bi me ubilo. –
- Pa znate, pregrmeo sam dva rata, a samo sam u jednom poginuo. – ovo je već bilo bezobrazno i reših da se uozbiljim. Samo se blago nasmejala. Hana je bila mnogo otvorenija pomislih. Prema Hermanu doduše, al dobro sad.
- U kući me je dočekao miris pilećih prsa i džigerice, dinstanih na mladom luku i sirćetu i... timijanu. Miris kuhinje moje babe Ani, definitivno prvi miris koga se sećam u ovom životu.
- Lizo, kako vam je uspelo da pogodite miris mog detinjstva.
- Vaša baba i moja majka su učile istu školu u Gracu, a znate, tada su ženske škole podučavale kuvanje i ostale poslove isto kao matematiku, geometriju prirodu i ostalo. A osim toga, to je stari švapski recept. Ovde se se skoro sve dinsta na sirćetu.
Večera je bila izvrsna kao i ambijent stare kuće. Kao da je cela večer pravljena od jednog velikog deja vu. Da se odnekud pojavila moja već deset godina pokojna baba Ani uopšte se ne bih iznenadio. Liza se malo opustila. Pokazala mi je fotografiju sa naše parade pod kestenovima. Na njoj Herman i ja zbunjeni gledamo negde u stranu. Ako gledaš u pravo u kameru uplašiš se od eksplozije magnezijumskog blica i faca ti se izobliči. Tad je to stvarno bivala eksplozija, a glupi fotograf nam se unosio u lica. Nismo imali pojma kuda idemo. Mislio sam da će se rat završiti za koju nedelju, pa evo nas nazad. Hemina i ja smo uveliko planirali svadbu. Pričala mi je posle kako su se ona, Hana i Hermina snalazile u godinama posle rata, kao je Hana ipak dobila ratnu penziju, kako je Hermina istrajavala u svojoj nameri, kako je bilo dana kad su mislili da je poludela. Potom je na dnevni red došla i neibežna tema: Rifenštal - Štaufinger, pa blamaža sa popom, pa pismo biskupu u Augsburg.
- Zamislite, o tome su pisale sve novine. Egzorcizam u dvadesetom veku, molim vas. Pisati biskupu, a znate, her Hofmajer, pater Racinger je od pre par godina postao Papa. Zamislite šta bi bilo, da je tada došao kod nas u selo da održi tu misu, pa da to neko danas javno potegne.

Pošalji "Sestre   B29  7   01" na Facebook Pošalji "Sestre   B29  7   01" na Google Pošalji "Sestre   B29  7   01" na My Yahoo! Pošalji "Sestre   B29  7   01" na Live Pošalji "Sestre   B29  7   01" na MySpace Pošalji "Sestre   B29  7   01" na Twitter Pošalji "Sestre   B29  7   01" na Digg Pošalji "Sestre   B29  7   01" na del.icio.us

Komentari