Обично се мозак узима као нешто у чему требамо тражити осећаје, осећања па чак и своје "ја". Мозак се узима као материјално објашњење објашњење целе човекове личности.
Погледајте рецимо ову шему:
Све је смештено у мозгу и многи када чују реч "ја" или "субјекат" кажу "да је чак и то у мозгу".
Али, овде се примећује један велики апсурд. Видимо на овој једноставној илустрацији да су у мозгу осећаји, опажаји, боје, чак и простор.
Али сам мозак је такође опажај, састављен из осећаја, из боја, и који се налази у простору као слика међу сликама, опажај међу опажајима.
Значи, полазимо од целог опажајног света са опажајем званим "мозак", као делом тог света, да бисмо онда уз помоћ тог мозга дошли до закључка да је у њему све оно од чега смо пошли, или цео опажајни свет.
Мозак је слика. Па како може онда да слика у себи садржи слике које је окружују? Како можемо мозгом објашњавати настанак опажајног света од кога смо пошли, када је и мозак део тог опажајног света? Ништа од овога на слици није "у мозгу" већ у субјекту.
Али, шта је онда тај субјекат ако није мозак?
Највеће откриће у историји филозофије јесте Берклијева корелативност субјекта и објекта. Ипак, нико не може разумети корелативност субјекта и објекта ако под субјектом замишља тело и пре свега мозак. Многи, нажалост под субјектом замишљају управо то, и на тај начин начин остају заробљени у апсурду материјализма не могавши увидети сву снагу Берклијевог открића. Тако да ћу појаснити однос мозга, тела и субјекта мало боље:
"Субјекат је мозак", рећи ће неко.
Значи овако нешто:
Можемо се у једном делу сложити са њим и рећи да сваки опажај мора бити испред тела и мозга, на пример:
Имамо зграде које су испред слике тела, а слика тела је испред слике мозга.
Али, све ово што смо набројали су такође објекти, који су сви заједно опет испред нечега што их опажа као слике. Обратите пажњу на ту реч "ИСПРЕД". Ако су мозак и тело субјекти, како могу бити и објекти испред онога што их опажа. И шта их то опажа све заједно?
Одговор је да су они сви заједно испред субјекта, али пошли смо од тога да је мозак субјекат, а ма шта радили са њиме увек ћемо имати посла са објектом? Значи, мозак је објекат а субјекат је нешто друго.
А опет, не можемо не приметити чињеницу да где је субјекат, испред њега је и мозак, као слика. Па шта би тај мозак могао бити "по себи" када није слика?
То стапање субјекта и објекта може нам показати шта је супстанција овога света или шта је субјекат. Он је близак ономе што у самосвести налазимо као вољу.
Мозак је објективација једне тенденције воље "хтети сазнати".
Погледајте рецимо ову шему:
Све је смештено у мозгу и многи када чују реч "ја" или "субјекат" кажу "да је чак и то у мозгу".
Али, овде се примећује један велики апсурд. Видимо на овој једноставној илустрацији да су у мозгу осећаји, опажаји, боје, чак и простор.
Али сам мозак је такође опажај, састављен из осећаја, из боја, и који се налази у простору као слика међу сликама, опажај међу опажајима.
Значи, полазимо од целог опажајног света са опажајем званим "мозак", као делом тог света, да бисмо онда уз помоћ тог мозга дошли до закључка да је у њему све оно од чега смо пошли, или цео опажајни свет.
Мозак је слика. Па како може онда да слика у себи садржи слике које је окружују? Како можемо мозгом објашњавати настанак опажајног света од кога смо пошли, када је и мозак део тог опажајног света? Ништа од овога на слици није "у мозгу" већ у субјекту.
Али, шта је онда тај субјекат ако није мозак?
Највеће откриће у историји филозофије јесте Берклијева корелативност субјекта и објекта. Ипак, нико не може разумети корелативност субјекта и објекта ако под субјектом замишља тело и пре свега мозак. Многи, нажалост под субјектом замишљају управо то, и на тај начин начин остају заробљени у апсурду материјализма не могавши увидети сву снагу Берклијевог открића. Тако да ћу појаснити однос мозга, тела и субјекта мало боље:
"Субјекат је мозак", рећи ће неко.
Значи овако нешто:
Можемо се у једном делу сложити са њим и рећи да сваки опажај мора бити испред тела и мозга, на пример:
Имамо зграде које су испред слике тела, а слика тела је испред слике мозга.
Али, све ово што смо набројали су такође објекти, који су сви заједно опет испред нечега што их опажа као слике. Обратите пажњу на ту реч "ИСПРЕД". Ако су мозак и тело субјекти, како могу бити и објекти испред онога што их опажа. И шта их то опажа све заједно?
Одговор је да су они сви заједно испред субјекта, али пошли смо од тога да је мозак субјекат, а ма шта радили са њиме увек ћемо имати посла са објектом? Значи, мозак је објекат а субјекат је нешто друго.
А опет, не можемо не приметити чињеницу да где је субјекат, испред њега је и мозак, као слика. Па шта би тај мозак могао бити "по себи" када није слика?
А разум се објективише као мозак. Дакле, где је мозак ту је и опажајни свет слика. Мозак је такође слика међу сликама, али оно што је мозак по себи, када није слика, када није опажен, јесте интелект, који је тенденција воље "хтети сазнати". Оне исте воље коју налазимо у самосвести при чему смо при томе на начин филозофског "чуда", како субјекти који сазнају вољу, такође и та воља која је сазната, јер ја сазнајем, али ја и хоћу.Subjektivni korelat empirskih opažaja jeste razum" citat Šopenhauer
То стапање субјекта и објекта може нам показати шта је супстанција овога света или шта је субјекат. Он је близак ономе што у самосвести налазимо као вољу.
Мозак је објективација једне тенденције воље "хтети сазнати".
Poslednja izmena: