Juce je umrla moja draga baka..Znam bila je stara i bolesna,vec mesecima vezana za postelju i brigu i pomoc svojih ukucana...A zadnjih mesec dana bez orijentacije ko je i gde se nalazi,ko su ljudi oko nje...Odmorila se..Ali ipak,tuzna sam...Toliko lepih uspomena za nju me veze,toliko lepog je za mene ucinila...A i nasi najdrazi nikada nisu dovoljno stari za umiranje...
Jos osecam mirise detinjstva provedenog kraj nje i dede.Pite razvucene njenom rukom,krofne,baklave.Prvo sumsko voce kupljeno samo za unuke,da se najedu koliko zele...Pa kokta koju je svake letnje veceri raznosio ulicni prodavac,gurajuci kolica niz ulicu,a mi, deca,trcimo noseci pare koje nam je dala i kupujemo po flasu...Kad se zavrsi letnji raspust vracamo se kuci u novoj odeci i obuci...Pamtim divne hajine koje mi je kupila,prva nanule sa malom drvenom potpeticom...I uvek pri polasku kuci vadi novcanik i daje pare,da nam se nadju...Odrasli smo,zaposlili se,a taj ritual je ostao...Pune torbe,novac,ali i puno srce njene ljubavi,nosili smo kuci...I deda je takav bio,umro je pre nekoliko godina.Dok se brinula o njemu nekako se i drzala,imala je cime da ispuni dan...A onda ,posle njegove smrti osecala se kao da nikome nije potrebna,iako smo svi pokazivali svoju privrzenost..Ali,i svi u godinama kada trcis da zaradis,odgajis decu...A njoj je trebao neko da sedi kraj nje i prica,kome ce da ugadja...Pokusavali smo da je izvucemo iz kuce da nam dodje u goste na duze vreme,ali to je bila nemoguca misija...Nije nigde htela iz svog doma...I kada je u aprilu mesecu slomila kuk i morala da lezi u bolnici molila je da ne ide,da ostane u svojoj kuci...Trudila sam se da joj se u bolnici nadjem pri ruci,da je operem,ocesljam,presvucem,nahranim...Puno puta nije ni znala ko joj je dosao,pricala je s mrtvima,prividjala da je jos devojka i zvala majku,bracu,sestre..
Kako starim i gledam cesto,na svom radnom mestu, ljude koji umiru, verujem,tj.nadam se da postoji neko bolje mesto gde posle smrti odlaze nase duse,gde nalaze mir...NIje valjda je to kraj i da nema niceg vise?I ona i deda su mesecima pred smrt imali vizije mrtvih,pricali sa njima..Mozda nas to Andjeo smrti priprema za kraj i pokazuje kako se smrti ne treba bojati..Mnogi pacijenti su pricali sta su doziveli kada su na par minuta bili klinicki mrtvi..I svi vide taj bljesak,svetlost i nekog od dragih ljudi koji su umrli pre...Nadam se,zaista se nadam da ce njena dusa naci mir,i da je deda ceka gore...I da ce sutra kada budemo sahranjivali njeno telo videti koliko smo je voleli i koliko nam vec nedostaje,onakva kakva je bila nekada,pre bolesti koja ju je unistila...
Pocivaj u miru,mila moja Nano....Uvek cu te nositi u srcu...
Jos osecam mirise detinjstva provedenog kraj nje i dede.Pite razvucene njenom rukom,krofne,baklave.Prvo sumsko voce kupljeno samo za unuke,da se najedu koliko zele...Pa kokta koju je svake letnje veceri raznosio ulicni prodavac,gurajuci kolica niz ulicu,a mi, deca,trcimo noseci pare koje nam je dala i kupujemo po flasu...Kad se zavrsi letnji raspust vracamo se kuci u novoj odeci i obuci...Pamtim divne hajine koje mi je kupila,prva nanule sa malom drvenom potpeticom...I uvek pri polasku kuci vadi novcanik i daje pare,da nam se nadju...Odrasli smo,zaposlili se,a taj ritual je ostao...Pune torbe,novac,ali i puno srce njene ljubavi,nosili smo kuci...I deda je takav bio,umro je pre nekoliko godina.Dok se brinula o njemu nekako se i drzala,imala je cime da ispuni dan...A onda ,posle njegove smrti osecala se kao da nikome nije potrebna,iako smo svi pokazivali svoju privrzenost..Ali,i svi u godinama kada trcis da zaradis,odgajis decu...A njoj je trebao neko da sedi kraj nje i prica,kome ce da ugadja...Pokusavali smo da je izvucemo iz kuce da nam dodje u goste na duze vreme,ali to je bila nemoguca misija...Nije nigde htela iz svog doma...I kada je u aprilu mesecu slomila kuk i morala da lezi u bolnici molila je da ne ide,da ostane u svojoj kuci...Trudila sam se da joj se u bolnici nadjem pri ruci,da je operem,ocesljam,presvucem,nahranim...Puno puta nije ni znala ko joj je dosao,pricala je s mrtvima,prividjala da je jos devojka i zvala majku,bracu,sestre..
Kako starim i gledam cesto,na svom radnom mestu, ljude koji umiru, verujem,tj.nadam se da postoji neko bolje mesto gde posle smrti odlaze nase duse,gde nalaze mir...NIje valjda je to kraj i da nema niceg vise?I ona i deda su mesecima pred smrt imali vizije mrtvih,pricali sa njima..Mozda nas to Andjeo smrti priprema za kraj i pokazuje kako se smrti ne treba bojati..Mnogi pacijenti su pricali sta su doziveli kada su na par minuta bili klinicki mrtvi..I svi vide taj bljesak,svetlost i nekog od dragih ljudi koji su umrli pre...Nadam se,zaista se nadam da ce njena dusa naci mir,i da je deda ceka gore...I da ce sutra kada budemo sahranjivali njeno telo videti koliko smo je voleli i koliko nam vec nedostaje,onakva kakva je bila nekada,pre bolesti koja ju je unistila...
Pocivaj u miru,mila moja Nano....Uvek cu te nositi u srcu...
