Pogled vedrog prolećnog neba me gleda iz plavetnila njegovih očiju.
Moje bademaste ga miluju zlatnim odsjajem miholjskog leta.
I u jednim i u drugim je skriveno još nedorečeno pitanje:možemo li mi to?
Kako prespojiti gluvu prazninu prošlih godina?
Kako napraviti prostor izmedju uspomena za nas koji se iznenada,slučajno susrećemo u predstavi koja se zove "Jesen života"?
Jesmo li,on meni i ja njemu,poslednji kamenčići u mozaiku predodredjene sudbine?
Koliko nam treba:vremena,emocija,nade,očekivanja...čega sve već ne,da nekog "stranca" uvedemo u svoj svet?
Kad se "jesen" neprimentno približi,postojaće samo terasa na "vikendaji" na Dunavu.
Jutrom,miris sveže pečemog hleba i skuvanog mleka,božanstvena aroma neskafe,bela i plava pilula - jedna za lep rad srca,druga za držanje šećera na bezbednom nivou..
S večeri,dve čaše crvenog vina na stolu,miris sveže ulovljene kečige ispečene na žaru roštilja u dvorištu,prebačena ćebad preko kolena zavaljenih u naslonjačima,u garaži auto koji je posve ostario usled sve dugog mirovanja,čamac koji je vremenom izgubio svoju prepoznatljivu boju i koga hvata nostalgija za rekom-ostao mu je samo lanac i pramčanica...
I moje reči kojima pokušavam da ti zaštitim krhko zdravlje:"Stari,hajdemo na spavanje..već je zahladnelo..udjimo u kuću i naložimo vatru,mili.."
I tvoje reči kojima pokušavaš da me zaštitiš od neodbranjivog-dolaska nepoželjnih godina :"Siguran sam da ceš i tada lepo da stariš,jer tvoja se lepota ne može izgubiti tek tako..i voleću te,možda i više tad..znam to"
Može li se premostiti nepremostivo?
Potisnuti uspomene na jučerašnji život,na lepotu nekog našeg ranijeg trajanja u dvoje,na bolni rastanak-tragediju koja nam je bila oboma namenjena...da li imamo dovoljno snage za zakasneli početak?
Da li "Ćutis,a nedostaješ mi,kao da sam te oduvek poznavao..kao da si oduvek moja bila..",može da pokrene nataloženu prasinu samoće?
Možemo li mi to,stari moj?
Ps.For my Oldman..somewhere on the river.
Moje bademaste ga miluju zlatnim odsjajem miholjskog leta.
I u jednim i u drugim je skriveno još nedorečeno pitanje:možemo li mi to?
Kako prespojiti gluvu prazninu prošlih godina?
Kako napraviti prostor izmedju uspomena za nas koji se iznenada,slučajno susrećemo u predstavi koja se zove "Jesen života"?
Jesmo li,on meni i ja njemu,poslednji kamenčići u mozaiku predodredjene sudbine?
Koliko nam treba:vremena,emocija,nade,očekivanja...čega sve već ne,da nekog "stranca" uvedemo u svoj svet?
Kad se "jesen" neprimentno približi,postojaće samo terasa na "vikendaji" na Dunavu.
Jutrom,miris sveže pečemog hleba i skuvanog mleka,božanstvena aroma neskafe,bela i plava pilula - jedna za lep rad srca,druga za držanje šećera na bezbednom nivou..
S večeri,dve čaše crvenog vina na stolu,miris sveže ulovljene kečige ispečene na žaru roštilja u dvorištu,prebačena ćebad preko kolena zavaljenih u naslonjačima,u garaži auto koji je posve ostario usled sve dugog mirovanja,čamac koji je vremenom izgubio svoju prepoznatljivu boju i koga hvata nostalgija za rekom-ostao mu je samo lanac i pramčanica...
I moje reči kojima pokušavam da ti zaštitim krhko zdravlje:"Stari,hajdemo na spavanje..već je zahladnelo..udjimo u kuću i naložimo vatru,mili.."
I tvoje reči kojima pokušavaš da me zaštitiš od neodbranjivog-dolaska nepoželjnih godina :"Siguran sam da ceš i tada lepo da stariš,jer tvoja se lepota ne može izgubiti tek tako..i voleću te,možda i više tad..znam to"
Može li se premostiti nepremostivo?
Potisnuti uspomene na jučerašnji život,na lepotu nekog našeg ranijeg trajanja u dvoje,na bolni rastanak-tragediju koja nam je bila oboma namenjena...da li imamo dovoljno snage za zakasneli početak?
Da li "Ćutis,a nedostaješ mi,kao da sam te oduvek poznavao..kao da si oduvek moja bila..",može da pokrene nataloženu prasinu samoće?
Možemo li mi to,stari moj?
Ps.For my Oldman..somewhere on the river.
+ 
