Kontrola drugih ljudi je, sa moje tacke gledista, potreba ljudi koji su nesigurni u sebe i svoje kvalitete, odnosno iza potrebe za kontrolom se kriju razliciti strahovi. Strah od napustanja, gubitka, samoce….zatim tu je potreba da covek ima moc, a moc i kontrola su medjusobno zavisni i neraskidivi, i javljaju se istovremeno. Naime, pokusaj kontrole je pokusaj sticanja moci, a pokusaj sticanja moci je istovremeno pokusaj sticanja kontrole, s tim da je jedina prava moc upravljanaj tudjim zivotima i odlucivanja u njihovo ime posredno ili neposredno. Iza potrebe za kontrolom se krije potreba da covek bude voljen i postovan.
E sad kontrola nad drugima se stice ili putem zastrasivanja ili emotivnim ucenama, sto je opet vid zastrasivanja. Manje vise svi su kontrolisani pozitivnim emocijama prema drugima, cak i onda kada ne postoji nikakva emotivna ucena od druge strane, tj. kontrolisani smo sopstvenim strahom od gubitka osobe prema kojoj postoje pozitivne emocije.
Poseban vid kontrole su psiho igrice, tj. igice macke i misa, dominacije i dokazivanja, za koje mislim da mogu biti zanimljive, jer dovode do mentalne stimulacije, bez obzira da li je neko u ulozi macke ili misa. Mogu postati zamorne samo ukoliko se cela igrica sastoji od cutanja ili ako predugo traju i na taj nacin oduzimaju previse energije.
I misu moze biti zanimljivo, ako sebe ne dozivi kao zrtvu, vec ako, na neki nacin, pocne da lovi macku.
Covek je bice igre. Za razliku od drugih igara, kojima je osnovna funkcija zabava (osnovna, jer sve igre i one decije, su igre za pobedu, ali im je funkcija zabava, druzenje itd. sema kao nije u pitanju neko takmicenje, ali da ne komplikujem) psiho igricama osnovna funkcija nije zabava, njihov cilj je pobeda, zbog nekog vrlo bitnog razloga, bitnijeg od pobede u nekom sportskom takmicenju. Plus ego i licni dozivljaj sebe, kao i u svim igrama.
Takva igra postaje obaveza, cak i onda kada nekome nije do igre, cak i onada kada postoje i druge obaveze....Narocito je obaveza, ako je igrac u ulozi misa. Druga stvar zasto su iscrpljujuce, ako predugo traju, je zato sto one mogu dovesti do naglog uzbudjenja, a sto je veci stepen uzbudjenja, veci je i opsti pad energije, kada uzbudjenje prodje. Mogu biti i prilicno stresne.
Nekako mi se uvek namece poredjenje psiho igrica sa adrenalinskim sportovima.
Lovceva najslabija tacka je najverovatnije u tome sto sebe dozivljava kao mocnog u odnosu na plen.
Ljudi teze da ostanu upamceni po necemu, samo zato sto se u sustini plase smrti i zele da zive kroz tudja secanja i sopstvena dela, kakva god da su ta dela....makar ga pamtili i kao najgoreg zlocinca.
Kontrolisati ljude, istovremeno znaci kontrolisati situaciju, jer mali je broj situacija koje zavise samo od pojedinca.
Posebno bih se osvrnula na psiho igrice u virtulenom svetu. Ne, nisam provocirajuci element, samo bih se osvrnula na svet u kome neki prilicno dugo obitavaju, a koji je plodno tlo za ovu vrstu igrica.
DakleM, to je najcesce pravljenje visestrukih naloga, pa bi lovac pod jednim bio ok sa plenom, a pod nekim drugim bi ga muvao, zaebavao, pretio ili radio nesto deseto. Zatim, to moze biti nagla promena ponasanja u okviru jednog naloga, kada plen ne zna kako da se postavi prema lovcu. Zatim one mini igrice u okviru vodjenja tzv. diskusije kada npr. jedna strana kaze drugoj da nema argumenata i da se zato predaje ili na bilo koji nacin pokusa da zaebe drugu stranu, samo da bi nesto dokazao, nekim nepoznatim nikovima ili eventulano poznatima.
Da ne pricam o psiho igricama i manipulacijama ukoliko lovac zna nesto iz intimnog zivota plena, ili pokusaji izvlacenja informacija sa ciljem da se te infoirmacije kasnije iskoriste. Jos manje o grupnom lovu na pojedince.
Osim moci koju lovac, udobno zavaljen u stolici/fotelji/krevetu, u tom trenutku ima ili misli da ima, narocito ako zna nesto iz privatnog zivota plena, tu je u pitanju jos nesto, lovac podize sebi rejting u sopstvenim ocima i u ocima svojih virtuelnih drugara, sto se tice svoje pameti, u fazonu "e a bas sam pametan, kako sam ga zaebao".
Ima tu jos nesto, a to je reakcija....lovac se hrani reakcijom plena, tj. onim sto procita u odgovorima svog plena, pri cemu zaboravlja da su mozda pojedine reakcije samo gluma, jer se i plen dobor zabavlja u celoj igri.
Jedina prednost virtuelnog sveta je u tome sto covek, kada ga igra smori, uvek moze da iskljuci komp i ode....pod uslovom da igra nije presla u rl. Lovac ce tada to doziveti kao svoju pobedu, a ego ce mu odleteti nebu pod oblake, najverovatnije.
Zato mi se stalno namece poredjenje sa adrenalinskim sportovima, a i covek je lovac po prirodi, pa se najverovatnije u njemu bude ti nagoni. Sad se ja tu pitam da li su to slucajevi za psihijatriju, koji su neostvareni u rl ili je to jednostavno probudjen lovacki nagon ili nacin za ubijanje dosade, pogresna satisfakcija ili nesto deseto? Ili od svega toga ima pomalo? Jer sta se realno, opipljivo i materijalno dobija tim igrama, koje ostaju u domenu iskljucivo virtuelnog sveta?
E sad kontrola nad drugima se stice ili putem zastrasivanja ili emotivnim ucenama, sto je opet vid zastrasivanja. Manje vise svi su kontrolisani pozitivnim emocijama prema drugima, cak i onda kada ne postoji nikakva emotivna ucena od druge strane, tj. kontrolisani smo sopstvenim strahom od gubitka osobe prema kojoj postoje pozitivne emocije.
Poseban vid kontrole su psiho igrice, tj. igice macke i misa, dominacije i dokazivanja, za koje mislim da mogu biti zanimljive, jer dovode do mentalne stimulacije, bez obzira da li je neko u ulozi macke ili misa. Mogu postati zamorne samo ukoliko se cela igrica sastoji od cutanja ili ako predugo traju i na taj nacin oduzimaju previse energije.
I misu moze biti zanimljivo, ako sebe ne dozivi kao zrtvu, vec ako, na neki nacin, pocne da lovi macku.
Covek je bice igre. Za razliku od drugih igara, kojima je osnovna funkcija zabava (osnovna, jer sve igre i one decije, su igre za pobedu, ali im je funkcija zabava, druzenje itd. sema kao nije u pitanju neko takmicenje, ali da ne komplikujem) psiho igricama osnovna funkcija nije zabava, njihov cilj je pobeda, zbog nekog vrlo bitnog razloga, bitnijeg od pobede u nekom sportskom takmicenju. Plus ego i licni dozivljaj sebe, kao i u svim igrama.
Takva igra postaje obaveza, cak i onda kada nekome nije do igre, cak i onada kada postoje i druge obaveze....Narocito je obaveza, ako je igrac u ulozi misa. Druga stvar zasto su iscrpljujuce, ako predugo traju, je zato sto one mogu dovesti do naglog uzbudjenja, a sto je veci stepen uzbudjenja, veci je i opsti pad energije, kada uzbudjenje prodje. Mogu biti i prilicno stresne.
Nekako mi se uvek namece poredjenje psiho igrica sa adrenalinskim sportovima.
Lovceva najslabija tacka je najverovatnije u tome sto sebe dozivljava kao mocnog u odnosu na plen.
Ljudi teze da ostanu upamceni po necemu, samo zato sto se u sustini plase smrti i zele da zive kroz tudja secanja i sopstvena dela, kakva god da su ta dela....makar ga pamtili i kao najgoreg zlocinca.
Kontrolisati ljude, istovremeno znaci kontrolisati situaciju, jer mali je broj situacija koje zavise samo od pojedinca.
Posebno bih se osvrnula na psiho igrice u virtulenom svetu. Ne, nisam provocirajuci element, samo bih se osvrnula na svet u kome neki prilicno dugo obitavaju, a koji je plodno tlo za ovu vrstu igrica.
DakleM, to je najcesce pravljenje visestrukih naloga, pa bi lovac pod jednim bio ok sa plenom, a pod nekim drugim bi ga muvao, zaebavao, pretio ili radio nesto deseto. Zatim, to moze biti nagla promena ponasanja u okviru jednog naloga, kada plen ne zna kako da se postavi prema lovcu. Zatim one mini igrice u okviru vodjenja tzv. diskusije kada npr. jedna strana kaze drugoj da nema argumenata i da se zato predaje ili na bilo koji nacin pokusa da zaebe drugu stranu, samo da bi nesto dokazao, nekim nepoznatim nikovima ili eventulano poznatima.
Da ne pricam o psiho igricama i manipulacijama ukoliko lovac zna nesto iz intimnog zivota plena, ili pokusaji izvlacenja informacija sa ciljem da se te infoirmacije kasnije iskoriste. Jos manje o grupnom lovu na pojedince.
Osim moci koju lovac, udobno zavaljen u stolici/fotelji/krevetu, u tom trenutku ima ili misli da ima, narocito ako zna nesto iz privatnog zivota plena, tu je u pitanju jos nesto, lovac podize sebi rejting u sopstvenim ocima i u ocima svojih virtuelnih drugara, sto se tice svoje pameti, u fazonu "e a bas sam pametan, kako sam ga zaebao".
Ima tu jos nesto, a to je reakcija....lovac se hrani reakcijom plena, tj. onim sto procita u odgovorima svog plena, pri cemu zaboravlja da su mozda pojedine reakcije samo gluma, jer se i plen dobor zabavlja u celoj igri.
Jedina prednost virtuelnog sveta je u tome sto covek, kada ga igra smori, uvek moze da iskljuci komp i ode....pod uslovom da igra nije presla u rl. Lovac ce tada to doziveti kao svoju pobedu, a ego ce mu odleteti nebu pod oblake, najverovatnije.
Zato mi se stalno namece poredjenje sa adrenalinskim sportovima, a i covek je lovac po prirodi, pa se najverovatnije u njemu bude ti nagoni. Sad se ja tu pitam da li su to slucajevi za psihijatriju, koji su neostvareni u rl ili je to jednostavno probudjen lovacki nagon ili nacin za ubijanje dosade, pogresna satisfakcija ili nesto deseto? Ili od svega toga ima pomalo? Jer sta se realno, opipljivo i materijalno dobija tim igrama, koje ostaju u domenu iskljucivo virtuelnog sveta?