Sun Cuovo Umeće ratovanja je verovatno jedna od najpoznatijih i najznačajnijih studija o strategiji ratovanja. Ovo klasično kinesko delo o strategiji ratovanja predstavlja anatomsku studiju o sukobljenim stranama, a pojedini njeni delovi mogu se primeniti i na bilo koji drugi vid suparništva i sukoba, kako na ličnom planu, tako i u politici i poslovanju. Upravo iz tog razloga Umeće ratovanja i danas, kao i vekovima unazad, nadahnjuje svojom mudrošću, kako vojne, tako i političke i poslovne stratege širom sveta, a naročito u Aziji.
Suštinu Umeća ratovanja, možda najlepše izražava poznata priča stare Kine o caru i njegovom dvorskom lekaru:
Nekada davno car zapita svog lekara, koji je poticao iz lekarske porodice, koji je od članova njegove porodice najumešniji u lečenju. Lekar, koji je inače bio toliko ugledan da mu je ime postalo sinonim za medicinu, mu odgovori:
"Moj najstariji brat sposoban je da uoči uzroke bolesti i otkloni ih pre no što se sama bolest pojavi i zbog toga nije poznat van naše kuće.
Moj srednji brat leči bolest još dok je u samom nastanku i zbog toga nije poznat van okvira našeg susedstva.
Što se mene tiče, ja puštam krv, prepisujem napitke i radim masažu, pa se moje ime s vremena na vreme pročuje i na dvoru."
U prvi mah, površnom analizom, možda nećemo moći da napravimo paralelu između umeća lečenja i umeća ratovanja, ali dublja analiza pokazuje da za obe ove discipline važi da su, baš kako to gornja priča kazuje, utoliko bolje ukoliko su manje potrebne; odnosno obe discipline, i umeće lečenja i umeće borenja, koriste strategiju da bi se borile protiv disharmonije; i jedna i druga smatraju da poznavanje nekog problema jeste i ključ za njegovo rešavanje. Kao i priča o dvorskom lekaru i Sun Cu nam u Umeću ratovanja ukazuje da je najdelotvornije ono znanje i strategija koje rat čine nepotrebnim.
I kod Sun Cua možemo naći da su najbolje one vojskovođe koje kvare neprijatelju planove dok su ovi još u začetku, osrednje vojskovođe sprečavaju neprijatelja da sklopi saveze, dok najgore vojskovođe napadaju neprijateljske gradove. O onima koji ne bi mogli da ponesu ni epitet najgoreg vojskovođe, a koji poput naših vođa tokom devedesetih, jedino uspevaju da sebe i sve oko sebe unište i unesreće, Sun Cu ništa ne govori i za njih on nema nikakav savet jer oni i nisu na tom mentalnom nivou da ga razumeju.
Sun Cuova idealna strategija kojom se postiže pobeda bez borbe, a najveći uspeh uz minimum borbe u velikoj meri je uticala na razvoj japanske borilačke tradicije, a naročito budoa. Mnogi majstori borilačkih veština su isticali značaj Sun Cuove idealne strategije ratovanje, ali se njoj verovatno najviše približio Morihej Uešiba koji je, definišući aikido kao svojevrsno umeće mira, između ostalog napisao:
"Pravo umeće mira nalaže da se ne žrtvuje nijedan sopstveni ratnik da bi se pobedio neprijatelj. Savladajte svoje neprijatelje tako što ćete stalno biti u bezbednoj poziciji koju je nemoguće napasti; tada niko neće pretrpeti gubitke. Put ratnika, političko umeće, kaže da treba sprečiti nevolju pre nego što ona počne. Treba da porazite protivnike na duhovnom planu, tako što ćete ih primorati da shvate kako su njihovi potezi besmisleni. Put ratnika podrazumeva uspostavljanje sklada..."[/URL]