Kesten u obliku srca B 29 6 01 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Kesten u obliku srca B 29 6 01

Oceni ovaj blog
- Sama smrt je ništa. – počeh u svom stilu – Iz tela sam izašao lakše nego iz prljavih čarapa.
- Bolje nastavi tamo gde si stao, kad ti je rekla da treba da odeš – ,bih prekinut u prvoj rečenici, a rekla je da samo sedi i sluša. Uvek je to radila, šta se op[te i čudim?
- Naravno, ali sam hteo da dam jedan odgovarajući uvod, onako kao što sam i pre, sećaš se?
- Ali, kad je to bilo? U međuvremenu sam odrasla i ostarila, ako ne primećuješ. Nisam više mala Hermina da mi stoji svet kad slušam te tvoje, kako si h ono nazvao poluistinite priče –, a laže, znam te folove. Volela je da me sluša, a i ako su moje priče bile malo preuveličane, to je sam zbog efekta, nije joj smetalo koliko pamtim, ali možda ipak ima pametnija posla danas. Pogledah na sat. Nemoguće, sedimo samo sat vremena.
- I ja sam pomalo odrastao, ali iz ovih očiju gleda te tvoj soldat iz 44-te sa svojih jedva 16, izvini nisam stigao da ostarim. Nego, sedimo ovde skoro sat vremena ne znam koliko ti je udobno, mislim..
- Za ovo imam sve vreme ovog sveta, ali nemam ga još mnogo, zato nastavi sa mnje efekata, imamo još dosta posla. – reče li ona posla?
- Dobro. Nisam upamtio njene crte lica, oči možda, ali morao bih duboko da zaronim da ih se prisetim.
- Da meditiraš misliš?
- Da.
- Bolje nemoj to još.
- Zašto?
- Mogao bi da je uplašiš bez potrebe. – zna li ona za Crnu? Ja opet zaboravio.
- Dobro, Govorila mi je, sad mi se čini, da moram otići sutra negde daleko odavde, a ja sam joj rekao da sam vojnik i da ne smem da bežim jer se to kažnajva streljanjem i tad mi pade na pamet, to mu nekeko izađe na isto, ali nisam ništa kapirao. Ona me je pogledala i kao da je razumela šta sam pomislio, pa mi reče nešto kao:“Ja sam svakako tu blizu ušća pa se vidimo uskoro“. Na to sam otišao do zaklona, Smrklo se i pucnjava je počela malo potom. Celu noć sam bio sam i smrzavao se u vlažnom šancu pored puta. Negde pred zoru primetih da vatra sa brda slabi dok sa bačke strane ne prestaje. Iskusan ratnik bi na taj znak odmah pobegao, ako ne i pre, ali meni je to bio četvrti ili peti dan ratovanja i bilo mi je svu tu noć sve svejedno. Pred samu zoru, malo je utihnulo pa sam samo malo ustao da portgnem noge i tad me je valjda nešto pogodilo u grudi. Ništa nisam osetio.
- Samo tako, baš ništa?
- Ne, osetio sam neki laki udar i odjednom je prestala pucnjava sve je bilo nekako mirno, nije me ništa bolelo i taman je počelo je da svanjiva, tek se zasivilo. Da, i nije mi više bilo hladno. Zato kažem smrt je ništa. Posle sam video, je da su kasnije, negde oko podne, moje telo izvukli gore na onu zaravan sa koje sam gledao Dunav. Tačno tamo su ga ostavili, pored one srušene kuće. Bilo ih je tu još nekoliko.
- To mesto se zove Jagnjevo. Kad sam ga posetila u oktobru 75-te bilo je jako lepo. Malo pored ostataka one kuće izrastao je veliki kesten.
- Na tom mestu?
- Nikad nisam zaboravila onaj u obliku srca, što si hteo da zasadiš. Eno tamo je ležao, kad si ga ugledao. Kažeš da si ga uvek nosio?
- Uvek sve do kraja.
- Pa eto, ipak si ga zasadio. – i maši se za tašnu.
- Vidi, ovo sam našla pod tim kestenom.
U maloj drhtavoj šaci ugledah zrno kestena. Nije bio onaj, znao sam mu svaku šaru. Bio je manji, ali je bio oblika srca, čak i više nego onaj naš stari.
- Uzmi ga i zasadi negde gde život ide dalje. Imaš svoj novi život, živi ga i voli ga, zato smo ovde. Zar ne?- stala mi knedla u grlu. Samo sam gledao u to zrno. Kako je teško bilo pribrati se. Konačno stavih ga u džep od košulje i podigoh pogled, to su njene oči, a u njima vreme.
Svo vreme ovog sveta.
- Malena, jesmo li stigli gde smo išli?
- Skoro, Hansi. Ako si mi ispričao sve čega se sećaš, vreme je da saznaš neke stvari.
- Ima još jedan detalj,
- Slušam.
- Malo je bezvezno ali tačno tako je bilo.
- Pa dobro, ako ćemo pravo, za života si i ti bio, blago rečeno, malo bezvezan, ali moj i nikom te ne bih dala, hajde sad pričaj ali da ne bude poluistinito.
- Pored tela sam bio kratko, bilo mi je bez veze da tu tako čučim pored. Neki vojnici su se vrzmali okolo i čuo sam odjednom klavir. Ne ozbiljno, tiho, dole sa obale ali sasvim čujno. Neka lepa lagana melodija dolazila je tamo od dole iz pravca ušća Karašice i sišao sam. Opet magla, Dunav ogroman, gubi se u magli, a na obali, baš kod samog ušća te male rećice, lep crni klavir i ona za njim. Sad je vidim potpuno, ali ne znam da li bih mogao da ti je opišem. Duga crna kosa, crna kao mrak, kao da je mokra, pada niz ramena i raskošno poprsje. u dugoj crnoj haljini otkrivenih ramena, tamnijeg tena, sedi za klavirom.
- Vidiš li oči?
- Kako da ne, ispod dugih trepavica, na lepom licu. Kako je lepa.
- Oči Hans.
- Zelene, kao.. ne znam.. kao senke dubokih šuma, ne kao dubine. Da, tu boju sam video samo jednom. Bili smo na Cresu 90-te na ronjenju. Nik nas je poveo na 77 metara dubine, mene i još jednog. Ej na 77 metara samo sa vazduhom u bocama, dobro je da nismo zaglavili. Tada je nitroks bio skup i koristila ga je samo vojska. Sve mi se vrtelo, kad sam pogledao prema povšini, ej to je ta boja, Hermina. Ne mogu ti je drugačije opisati. Duboko plavo izlazi na zeleni žad, ali kako. Mislim da sad znam ko je ona, smo još da ne zaboravim.
- I bolje za tebe, jer kako vidim imaš još dosta toga da obaviš
- Ovo ti sad nisam razumeo, ali ima još nešto.
- Nastavi.
- Kad sam joj prišao rekla mi je da mi želi sve najbolje i da probam da je ne zaboravim.
- I posle?
- Nema posle ničega, moje sećanje ovde prestaje. Posle nema više Hansa. Posle su moja rana sećanja iz Sombora 60-tih.
- Naravno da te nema posle. Tamo gde si otišao ne bi te ni Irma ispratila.
- Ko ti je sad Irma?
- Sutra ćeš je upoznati. Ona je naša .....
- Šta će mi ona uopšte?
- Ona če ti vratiti sećanja u normalu, ja to ne mogu.
- Zašto da mi išta dira u glavi?
- Razmisli malo, kako ćeš da živiš sa dve osobe u sebi? Jedna je odživela svoj život, kakav god, a druga ima još da gilja podosta. Čoveče ti si muž i otac koiko znam, imaš porodicu, jesi li zaboravio? Šta bi rekla tvoja Dama da joj na vrata dođe Hans i recimo legne pored nje uveče, ništa prirodnije a?
- Uh, u pravu si, ali zar ne bih mogao još malo da provedem ovako, da se negde u miru prepustim Hansovim uspomenama, mislim nije to ništa ružno, pa ja sam bio Hans, na kraju krajeva?
- To sam i htela, jako je važno. Imaš vremena celu noć do sutra popodne oko dva. Otići ćeš sad kod Lize Hanine. Hana je umrla pre deset godina. Liza se nije udala i sama je u kući. Spremila ti je našu sobu onako kakva je bila. Ustvari Hana nije dala da se išta menja do sada. Zateći ćeš tamo skoro isto ono što si ostavio pre polaska u rat.
- Da, ali tebe tamo nema, malena.
- Nema ni Hansa i ne blentavi se.
- Stvarno, koliko ti ja lićim na njega?
- Prolaziš kao njegov unuk bez problema.
- Čekaj, a zašto ti ne možeš da me unormališ nego mora ta..

Pošalji "Kesten u obliku srca B 29 6  01" na Facebook Pošalji "Kesten u obliku srca B 29 6  01" na Google Pošalji "Kesten u obliku srca B 29 6  01" na My Yahoo! Pošalji "Kesten u obliku srca B 29 6  01" na Live Pošalji "Kesten u obliku srca B 29 6  01" na MySpace Pošalji "Kesten u obliku srca B 29 6  01" na Twitter Pošalji "Kesten u obliku srca B 29 6  01" na Digg Pošalji "Kesten u obliku srca B 29 6  01" na del.icio.us

Komentari