Hajde, reci mi. Čega se plašiš?
Ne, ne želim da te povredim, samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi.
Čega tu ima zanimljivog? Želim da vidim da li je tvoj strah kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuješ od drugih. Za uzvrat ćes, naravno ti, spoznati moj najveći strah. Poslužiću ga kao na tacni, tebi.
Zamisli da smo u restoranu. Tvoj mali strah je specijalitet kuće, a ja sam tvoj počasni gost. Postoji više strahova.
Glasno pomislih: „Oh, pa to je izvanredno. Zasitiću se jednom za sva vremena. Šta je danas na meniju? Jesu li to paukovi, mrak, ili možda visina?“
Draga moja, shvataš li da ja umirem od gladi? Slušaj me pažljivo, još sam gladan.
Svake noći, plašim se da idem na spavanje. To nije zato što neko ispod kreveta čeka svoju priliku, ili zato što će me mrak pojesti, već zbog sna. Ja se plašim da zaspim i da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan.
Spavam. Sanjam kako sedim u uglu neosvetljene sobe, koja niti je moja, niti ova prostorija. To je pakao! Čučim, zgrčen i bespomoćan sam. Osećanja tuge, bola, sreće i razočarenja se smenjuju u meni. Nekada očajnički plačem, a kasnije vrištim od smeha.
Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja. Kada dotaknem bilo koju sliku, iz nje poteče krv i čujem srceparajući vrisak koji me izluđuje! Želim da ta galama prestane, ali protiv svoje volje kružim po sobi prelazeći rukama preko slika i gledajući kako nestaju u reci krvi. Ubrzo shvatam da se davim u toj reci i da mi niko ne može pomoći.
Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo, a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti. Štipam se po telu, u nadi da ću oterati taj strah, a nisam ni svestan da je upravo otišao sa snom. Molim Boga da usliši moje molitve i da više nikada ne sanjam takve stvari! Međutim, shvatio sam da taj san ima neko značenje. Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike i kada bih se setio da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika, došao bih do neverovatnog zaključka. Sâm sam u snu, jesam li?
Na zidu ima sve manje slika, zar ne? Na slikama su moji prijatelji! Shvataš li? Taj san nije sam po sebi moj najveći strah. Istina je, plašim se krvi, mračne prostorije, a čak se plašim i samog sebe.
Te stvari me ne mogu uplašiti kao što me plaši činjenica da polako gubim sve prijatelje.
Da li sada razumeš? Svaka slika, svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu.
Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Marinina. Znaš li šta se desilo sa njom?
Jednog dana je spakovala kofere i bez ikakve najave je zauvek otišla u Australiju, na drugi kraj sveta.
Znaš li šta se desilo sa Markom i Nikolom? Pre mesec dana poginuli su u saobraćajnoj nesreći.
Toliko se plašim! Kako da sprecim gubitak prijatelja?
Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat?
Znam da vreme ne mogu vratiti unazad, ali mora postojati način da se stvari promene.
Da, vičem da mora da postoji neki način.
Ti, drhtiš?
Za trenutak si zaboravila sve paukove na ovom svetu i na sve visoke građevine, jesi li?
Naravno, sve si zaboravila. Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san, nego pustiti leglo paukova da gmižu po tvom telu? Priznaj, ni za šta na svetu ne bi poželela da se nalaziš u mojoj koži. San u kome živim je zastrašujući, pun strepnje i neizvesnosti, ali java je još gora.
Očekivati svaki dan poziv smrti, gledati kako najbolji prijatelji odlaze, jedan po jedan u beznađe, užasna je stvar.
Danasnji obrok bio je veoma obilan,priznajem da sam sit.
Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana, znaćeš šta se desilo - igra je završena!
________________________________________________________________________________________________
Uz dozvolu autora [PROFIL]The Fame Monster[/PROFIL]
Adaptacija i obrada teksta: [PROFIL]AleX[/PROFIL]
Ne, ne želim da te povredim, samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi.
Čega tu ima zanimljivog? Želim da vidim da li je tvoj strah kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuješ od drugih. Za uzvrat ćes, naravno ti, spoznati moj najveći strah. Poslužiću ga kao na tacni, tebi.
Zamisli da smo u restoranu. Tvoj mali strah je specijalitet kuće, a ja sam tvoj počasni gost. Postoji više strahova.
Glasno pomislih: „Oh, pa to je izvanredno. Zasitiću se jednom za sva vremena. Šta je danas na meniju? Jesu li to paukovi, mrak, ili možda visina?“
Draga moja, shvataš li da ja umirem od gladi? Slušaj me pažljivo, još sam gladan.
Svake noći, plašim se da idem na spavanje. To nije zato što neko ispod kreveta čeka svoju priliku, ili zato što će me mrak pojesti, već zbog sna. Ja se plašim da zaspim i da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan.
Spavam. Sanjam kako sedim u uglu neosvetljene sobe, koja niti je moja, niti ova prostorija. To je pakao! Čučim, zgrčen i bespomoćan sam. Osećanja tuge, bola, sreće i razočarenja se smenjuju u meni. Nekada očajnički plačem, a kasnije vrištim od smeha.
Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja. Kada dotaknem bilo koju sliku, iz nje poteče krv i čujem srceparajući vrisak koji me izluđuje! Želim da ta galama prestane, ali protiv svoje volje kružim po sobi prelazeći rukama preko slika i gledajući kako nestaju u reci krvi. Ubrzo shvatam da se davim u toj reci i da mi niko ne može pomoći.
Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo, a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti. Štipam se po telu, u nadi da ću oterati taj strah, a nisam ni svestan da je upravo otišao sa snom. Molim Boga da usliši moje molitve i da više nikada ne sanjam takve stvari! Međutim, shvatio sam da taj san ima neko značenje. Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike i kada bih se setio da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika, došao bih do neverovatnog zaključka. Sâm sam u snu, jesam li?
Na zidu ima sve manje slika, zar ne? Na slikama su moji prijatelji! Shvataš li? Taj san nije sam po sebi moj najveći strah. Istina je, plašim se krvi, mračne prostorije, a čak se plašim i samog sebe.
Te stvari me ne mogu uplašiti kao što me plaši činjenica da polako gubim sve prijatelje.
Da li sada razumeš? Svaka slika, svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu.
Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Marinina. Znaš li šta se desilo sa njom?
Jednog dana je spakovala kofere i bez ikakve najave je zauvek otišla u Australiju, na drugi kraj sveta.
Znaš li šta se desilo sa Markom i Nikolom? Pre mesec dana poginuli su u saobraćajnoj nesreći.
Toliko se plašim! Kako da sprecim gubitak prijatelja?
Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat?
Znam da vreme ne mogu vratiti unazad, ali mora postojati način da se stvari promene.
Da, vičem da mora da postoji neki način.
Ti, drhtiš?
Za trenutak si zaboravila sve paukove na ovom svetu i na sve visoke građevine, jesi li?
Naravno, sve si zaboravila. Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san, nego pustiti leglo paukova da gmižu po tvom telu? Priznaj, ni za šta na svetu ne bi poželela da se nalaziš u mojoj koži. San u kome živim je zastrašujući, pun strepnje i neizvesnosti, ali java je još gora.
Očekivati svaki dan poziv smrti, gledati kako najbolji prijatelji odlaze, jedan po jedan u beznađe, užasna je stvar.
Danasnji obrok bio je veoma obilan,priznajem da sam sit.
Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana, znaćeš šta se desilo - igra je završena!
________________________________________________________________________________________________
Uz dozvolu autora [PROFIL]The Fame Monster[/PROFIL]
Adaptacija i obrada teksta: [PROFIL]AleX[/PROFIL]
