- Mislila sam. Hajde sad molim te, lepo mi je opiši.
- Prvo sam mislio da nije neki vojnik, a onda ugledah kosu, dugu crnu kosu. Da i hm... konture ženske figure. Bila mi je okrenuta leđima zagledana u maglu. Prišao sam joj i polako se okrenula. Rekla je nešto kao ovde je opasno i da treba da se sklonim. Rekoh joj da znam, jer sam vojnik i da bi bilo bolje da se ona skloni
- Prvo te je ona oslovila?
- Da.
- Siguran si?
- Naravno, hteo sam prvo da joj ponudim šinjel, jer je ona bila u nekoj tankoj hajini i jako je bilo hladno u toj magli, ali mi je bilo bez veze da išta kažem pre nego ga bar ne svučem sa sebe, jer će poćeti da se nećka, a smrzla se mislio sam.
- Šarmeru.
- Ma ne, bilo joj je hl...
- Dobro, šalim se nastavi.
- Nisam još ni krenuo ka rukavima, a rekla je: „Opasno je“, ali nekako brzopleto, kao kad deca hvataju neku poziciju u igru, znaš ono, ko prvi izgovori reč „prvi“ Znaš na šta mislim.
- Hm, ko si ti uopšte Johane Hofmajeru?
- Ej, ne pitaj me to sad molim te. U meni se trenutno guraju dva života, na dva jezika, pa ako imaš neko lakše pitanje, jer i to ime mi već zvuči jako strano. Idemo redom molim te.
- Na kom jeziku ti se obratila?
- Pa na srpskom. Ustvari... ne znam. Odlično sam je razumeo, ali tad sam znao samo švapski, ne znam. Je li ti to bitno?
- Nema veze, nastavi.
- Rekla je da treba što pre da se sklonim, jer će ujutro da napadnu iz čamaca i tek tad sam je ugledao spreda.
- Jesi li je prepoznao?
- Ma ne, za tih par dana nisam mogao da upoznam nikoga, ali po crtama lica to je sigurno bila neka ciganka iz sela ili od tu negde.
- Hansi, po stoti put, nisam ljubomorna, kako si znao da je ciganka iz sela, priseti se važno mi je.
- Pa nisam znao. Mislio sam, ko bi drugi bio?
- Polako, priseti se ko je ona.
- Uh, koji sam ja som?
- Ovo sad nisam razumela, kaži mi na nemačkom.
- Nije važno, Hermina, nije bila ciganka, ni blizu.
- U redu je. Nisam iznenađena, samo su mi sad neke stvari jasnije.
- Sad tek kapiram - sinulo mi odjednom - Zar ti se ne čini, da je taj opis: odjednom gusta magla, tišina, čuju se ptice, malo nerealističan?
- Pa šta znam, na reci često padne magla čim se smrkava a naročito u jesen. – ovo je njeno foliranje, kad hoće nešto da sakrije. Nevešto ševrda i polako se udaljava od glavne stvari.
- Da, ali do malopre je tuklo iz neba i iz zemlje, ne znam kako sam izvlačio živu glavu, a onda odjednom, sve mirno i još nigde nikog, u sred bitke u kojoj je kažu učestvovalo oko deset hiljada ljudi. Tebi je to realno?
- Nije, i zato kažem, nisam iznenađena, njenom pojavom. Hansi, ko si ti ustvari?
- Ako saznam javiću ti, ali vidim da ovde neko drugi skriva neke stvari, a zna.
- Dobro, ne ljtuti se. Ima mnogo stvari koje ni ne slutiš. Nikad nisam bila za to da se to od tebe taji i uvek sam želela da ti kažem sve, zato sam te i zvala sve ove godine.
- Ti si me ovde pozvala? Majko mila: Aneta, benzin, skretanje navigacije, da i na kraju moj pristanak. Sve se uklapa - , osim možda crnog uvojka. Na nju sam skoro zaboravio, ništa novo.
- Vidiš? I muški ponekad nešto povežu, bez logike.
- Ali da mi kažeš šta? – malo se trgoh, ne bejah siguran da baš želim sve da čujem, primetila je.
- Dobro, pitaj i reći ću ti, za to si ovde, ali idemo redom. Ako hoćeš ispričaj mi još čega se sećaš ili ako ti trenutak smrti pada teško bolje nemoj.
- Ma sve je u redu, isprićaću ti, bolje je da to izađe iz mene, ali nemoj više da me prekidaš.
- Važi sedim i slušam te. - i namestila je onaj kez, polako se naslonila na klupu, al isto kao nekad, na istoj toj klupi skoro i da je leto bilo to isto. Uvek se tako nameštala, pre no što počnem da joj pričam. Spolja se nije videla nikakva bliskost među nama, ali iznutra.. I tad sam zadrhtao kao onomad. Eh mala, gde smo to ono ti i ja .Naravno, uvek je neko prolazio, a mi smo bili klinci. Možda ne toliko kao današnja mlađarija od 14 – 16 godina, ali i to što smo sedeli na istoj klupi pa i sa pola metra promaje između nas, bilo je dosta za seoske tračare, naravno sve sa Loti Rifenštal, al nema veze.
Hermina je jako volela da sluša moje priče, a ja sam koliko pamtim jedino znao da pripovedam o svenu i svačemu. Trebalo mi je samo da se zagledam u nešto i priča sama krene. Često smo tu sedeli baš ovako u isti ovakav dugi letnji sumrak, samo su kestenovi bili još mali.
- Šta je sad, što me gledaš tako?
- Uspomene, mala, ne daju mi reč iz usta.
- Ma daj, mani se. Ti si grob, a ja sam baba, odrasti već jednom.
- Nikad malena. – Dijalog stariji od ovih kestenova: odrasti već jednom, nikad malena bio je previše za nas oboje. Samo smo se gledali, pa kom suza kom knedla.
Njene oči, hoće li me ikad igde doćekati ili je to već prošlo.
Uvek je znala šta radi ta moja Hermina.
- Sama smrt je ništa – počeh.
- Prvo sam mislio da nije neki vojnik, a onda ugledah kosu, dugu crnu kosu. Da i hm... konture ženske figure. Bila mi je okrenuta leđima zagledana u maglu. Prišao sam joj i polako se okrenula. Rekla je nešto kao ovde je opasno i da treba da se sklonim. Rekoh joj da znam, jer sam vojnik i da bi bilo bolje da se ona skloni
- Prvo te je ona oslovila?
- Da.
- Siguran si?
- Naravno, hteo sam prvo da joj ponudim šinjel, jer je ona bila u nekoj tankoj hajini i jako je bilo hladno u toj magli, ali mi je bilo bez veze da išta kažem pre nego ga bar ne svučem sa sebe, jer će poćeti da se nećka, a smrzla se mislio sam.
- Šarmeru.
- Ma ne, bilo joj je hl...
- Dobro, šalim se nastavi.
- Nisam još ni krenuo ka rukavima, a rekla je: „Opasno je“, ali nekako brzopleto, kao kad deca hvataju neku poziciju u igru, znaš ono, ko prvi izgovori reč „prvi“ Znaš na šta mislim.
- Hm, ko si ti uopšte Johane Hofmajeru?
- Ej, ne pitaj me to sad molim te. U meni se trenutno guraju dva života, na dva jezika, pa ako imaš neko lakše pitanje, jer i to ime mi već zvuči jako strano. Idemo redom molim te.
- Na kom jeziku ti se obratila?
- Pa na srpskom. Ustvari... ne znam. Odlično sam je razumeo, ali tad sam znao samo švapski, ne znam. Je li ti to bitno?
- Nema veze, nastavi.
- Rekla je da treba što pre da se sklonim, jer će ujutro da napadnu iz čamaca i tek tad sam je ugledao spreda.
- Jesi li je prepoznao?
- Ma ne, za tih par dana nisam mogao da upoznam nikoga, ali po crtama lica to je sigurno bila neka ciganka iz sela ili od tu negde.
- Hansi, po stoti put, nisam ljubomorna, kako si znao da je ciganka iz sela, priseti se važno mi je.
- Pa nisam znao. Mislio sam, ko bi drugi bio?
- Polako, priseti se ko je ona.
- Uh, koji sam ja som?
- Ovo sad nisam razumela, kaži mi na nemačkom.
- Nije važno, Hermina, nije bila ciganka, ni blizu.
- U redu je. Nisam iznenađena, samo su mi sad neke stvari jasnije.
- Sad tek kapiram - sinulo mi odjednom - Zar ti se ne čini, da je taj opis: odjednom gusta magla, tišina, čuju se ptice, malo nerealističan?
- Pa šta znam, na reci često padne magla čim se smrkava a naročito u jesen. – ovo je njeno foliranje, kad hoće nešto da sakrije. Nevešto ševrda i polako se udaljava od glavne stvari.
- Da, ali do malopre je tuklo iz neba i iz zemlje, ne znam kako sam izvlačio živu glavu, a onda odjednom, sve mirno i još nigde nikog, u sred bitke u kojoj je kažu učestvovalo oko deset hiljada ljudi. Tebi je to realno?
- Nije, i zato kažem, nisam iznenađena, njenom pojavom. Hansi, ko si ti ustvari?
- Ako saznam javiću ti, ali vidim da ovde neko drugi skriva neke stvari, a zna.
- Dobro, ne ljtuti se. Ima mnogo stvari koje ni ne slutiš. Nikad nisam bila za to da se to od tebe taji i uvek sam želela da ti kažem sve, zato sam te i zvala sve ove godine.
- Ti si me ovde pozvala? Majko mila: Aneta, benzin, skretanje navigacije, da i na kraju moj pristanak. Sve se uklapa - , osim možda crnog uvojka. Na nju sam skoro zaboravio, ništa novo.
- Vidiš? I muški ponekad nešto povežu, bez logike.
- Ali da mi kažeš šta? – malo se trgoh, ne bejah siguran da baš želim sve da čujem, primetila je.
- Dobro, pitaj i reći ću ti, za to si ovde, ali idemo redom. Ako hoćeš ispričaj mi još čega se sećaš ili ako ti trenutak smrti pada teško bolje nemoj.
- Ma sve je u redu, isprićaću ti, bolje je da to izađe iz mene, ali nemoj više da me prekidaš.
- Važi sedim i slušam te. - i namestila je onaj kez, polako se naslonila na klupu, al isto kao nekad, na istoj toj klupi skoro i da je leto bilo to isto. Uvek se tako nameštala, pre no što počnem da joj pričam. Spolja se nije videla nikakva bliskost među nama, ali iznutra.. I tad sam zadrhtao kao onomad. Eh mala, gde smo to ono ti i ja .Naravno, uvek je neko prolazio, a mi smo bili klinci. Možda ne toliko kao današnja mlađarija od 14 – 16 godina, ali i to što smo sedeli na istoj klupi pa i sa pola metra promaje između nas, bilo je dosta za seoske tračare, naravno sve sa Loti Rifenštal, al nema veze.
Hermina je jako volela da sluša moje priče, a ja sam koliko pamtim jedino znao da pripovedam o svenu i svačemu. Trebalo mi je samo da se zagledam u nešto i priča sama krene. Često smo tu sedeli baš ovako u isti ovakav dugi letnji sumrak, samo su kestenovi bili još mali.
- Šta je sad, što me gledaš tako?
- Uspomene, mala, ne daju mi reč iz usta.
- Ma daj, mani se. Ti si grob, a ja sam baba, odrasti već jednom.
- Nikad malena. – Dijalog stariji od ovih kestenova: odrasti već jednom, nikad malena bio je previše za nas oboje. Samo smo se gledali, pa kom suza kom knedla.
Njene oči, hoće li me ikad igde doćekati ili je to već prošlo.
Uvek je znala šta radi ta moja Hermina.
- Sama smrt je ništa – počeh.
