Moja Hermina B29 5 04 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Moja Hermina B29 5 04

Oceni ovaj blog
- Bolje i nemoj. Svi su odavno ožaljeni. Eno, tamo ti je spomenik, pa pogledaj posle ako baš hoćeš. – krivo joj je, što u ovom naopakom svetu dižu spomenike budalama koje ginu, a onima koji su ih se sećali ceo život, ni pomena.
- Bilo je vedro i sunčano. Rekli su nam da su jeseni u tom kraju ponekad duge i tople. Popodne se nad Dunavom nadvio sloj magle kao pokrivač. Brdo je ostalo obasjano jednim od najlepših zalazaka koji sam video, a dole na obali, magla je bila tako gusta da se jedva videlo par koraka ispred. Da i vukla se nekako duž Dunava u teškim pramenovima. Pucnjava je odmah prestala. To je jako čudan osećaj. Ceo dan gruva i od jednom čuješ samo ptice i osim njih ništa. Ležao sam u blatu na obali Karašice i pade mi naum tog trenutka, poginuću, a nisam ni video kako Dunav izgleda ovde. Dunav je tekao tu iza brda na deset minuta hoda ali se nije video. Mislio sam da iskoristim ovaj prekid vatre da se kroz maglu privučem i samo malo bacim pogled.
- Ha, glava u torbi, a Dunav te je baš tako primamljivao? A, leto pre, kad smo bili u Ingolštatu, nisi hteo ni da priđeš obali, a toliko sam te molila. Znam, to je bilo samo zato, jer se ona tvoja Rifenštalova plašila svega što ne kapira. Kao: „Oko vode se muvaju samo veštice. “, Ma nemoj! Glupača. Znaš li šta je bilo posle sa njom?
- Ne, kaži mi, baš bih voleo...
- Šta te briga? To su lićne stvari, ne pričam o tome sa nepoznatima. Bolje mi reci kako si to prišao Dunavu
- Pa eto,bio sam sam i pomislih..
- Sam, jesi li siguran? Hans, priseti se, molim te važno mi je i nemoj da mi tajiš nešto. Zaboga, prošlo je odavno, ne krivim te ni za šta, a ovo neću čuti još jednom.
- Stani malo devojko, rekoh ti bio sam sam tamo dole u zaklonu, i onda sam krenuo uzbrdo...
- Čekaj! Pre nego što si se i pomerio, šta te je nateralo da ustaneš, polako, seti se.
- Uh, zaboga..
- Rekao si da su se čule samo ptice.
- Ne samo ptice. Čuo sam.... Reku.
- Pazi, Dunav tamo ne žubori, to je ravnica. Videla sam, bila sam tamo 75-te sa udruženjem dunavskih Švaba.
- Ma, ti ništa ne kapiraš....Izvini, mislim, nisam čuo, osetio sam, ne kako me zove, nego nešto kao da me čeka.
- Reka?
- Da, ili nešto što je Reka ali i nešto više od reke. Voda ili još više, ne mogu, ne nalazim reči.
- Sad vidim da sam trebala lepo da gurnem Rifenštalovu u Dunav, još onda sa ćamca i sve bi bilo u redu.- nisu se volele, još od kolevke valjda, ali tim tonom je govorila samo o jako ozbiljnim stvarima.
- Dobro, šta bi bilo kad bi bilo, tu sad ne možeš više ništa.
- Prićaj mi šta je bilo posle.
- Pa, krenuo sam malo uzbrdo, po suncu mada bi uz obalu rečice bilo sigurnije od vatre, ali tako gustu maglu još nisam video. Stigao sam na jednu malu zaravan.dosta visoko nad Dunavom. Gledala je prema Severoistoku. Bilo je mirno. Nigde nikog. Tu pored je bila neka polusrušena kuća. Polako sam ušao među ruševine i prišao mestu gde je bio prozor. Na podu je ležala neksplodirana topovska granata. Obiđoh je i kroz rupu u zidu ukaza mi se predivan pogled preko Dunava na Bačku. Kako je to bilo lepo. Valjda zato što sam proteklih meseci gledao samo grozote, stajao sam samo i gledao, ne znam koliko dugo. Magla je pokrila samo uzan pojas oko Dunava. Brdo je jednostavno virilo iz magle, a iza se pitoma ravnica kupala u suncu. Guste šume, šarena polja u bojama jeseni.Kao da nije rat i kao da nije prepuna nesrećnih sudbina. Hermina, kako smo mi mali i beznačajni ovom svetu, sa svim tim našim glupostima.- ponovo ih ugledah. Oči moje Hermine. Njih se i vreme plaši.
- Da, - nastavih – i tad sam isto opazio ono ćekanje, ustvari ono je uek tu, pa pođoh nizbrdo prema Dunavu.
- Ali to znaći da si išao potpuno otvoren prema vatri sa bačke strane.
- Kako znaš?
- Pa rekla sam ti. Bila sam tamo kasnije i na toj zaravni između ostalog. Ta kuća nije nikad obnovljena. Prićaj dalje.
- Pravo da ti kažem, bolelo me uvo za vatru. Hteo sam na obalu Dunava, dole je svakako magla kao testo, zaštitiće me. Hteo sam da siđem pravo do ušća Karašice pa onda uz njenu obalu da se vratim do zaklona. Smrkavalo se već. Magla je bila tako gusta, da sam u sutonu jedva razabirao put pred sobom i morao sam da gledam pravo pred sebe. Tako sam stigao skoro do samog ušća i tek tad sam je ugledao.
- Mislila sam. Hajde sad molim te, lepo mi je opiši.

Pošalji "Moja Hermina B29 5 04" na Facebook Pošalji "Moja Hermina B29 5 04" na Google Pošalji "Moja Hermina B29 5 04" na My Yahoo! Pošalji "Moja Hermina B29 5 04" na Live Pošalji "Moja Hermina B29 5 04" na MySpace Pošalji "Moja Hermina B29 5 04" na Twitter Pošalji "Moja Hermina B29 5 04" na Digg Pošalji "Moja Hermina B29 5 04" na del.icio.us

Komentari