- Morao sam da stanem da udahnem. Ludvig joj je bio dalji rod. Šta li će ova žena pomisliti?
- Nastavi. – rekla je tiho.
- Ja...ne mogu, Hermine, ovaj, oprostite gospođo, ja stvarno...
- Pusti da to izađe iz tebe. – rekla je i opet videh te oći. Još uvek ćekaju.
- Mislim da smo još dva dana bili tu pored te reke, bilo je sve gore. Gađali su nas nečim što je zviždalo kao stotine lokomotiva, a sipalo je vatru i ginuli smo kao pacovi u poplavi. Hermanu je odnelo ruku, bio je pored mene.
- Hans.
- Samo je odjednom ležao u blatu. Rekao je samo da mu poljubim Lizu, Uh Hermine, što smo mi tamo išli?
- Hans.
- Još je neko je stradao odmah posle, čekaj samo, setiću se.
- Hans,
- Da?
- To nije više važno, niko od vas nije preživeo, kaži mi šta je sa tobom bilo.
- Ja, ne sećam se baš svega. Jel mogu malo da se smirim?
- Naravno, opusti se slobodno – i pokaza mi klupu podno kestena. Našu klupu. Opet plima emocija, ali ipak mogu da se savladam.
Poslednjih godina sam dosta vremena proveo vežbajući, tako što sam sebe ciljano dovodio u razna emotivna stanja, od duboke žalosti kroz masu nijansi srednjeg intenziteta do frenetičnog smeha i čak dalje jednom, nakratko doduše do nekog stanja prisnosti sa nečim spirituelnim, tako nekako. Nisam čitao da se neka škola time bavi, to je neka moja tehnika, a nisam ni znao čemu vodi. Sad, mislim da su mi te vežbe pomogle da se održim koliko-toliko pribrano, inače ko zna na šta bi izašlo. Osećaji su bili veoma jaki, a ja, ma ko da sam tad bio, bio sam potpuno budan. Telo je bilo sasvim u redu. Seli smo na klupu. Tri uzdaha i idemo dalje.
- Hoćeš li da prvo smirimo emocije obaju ličnosti, da se ne bore za prevlast?. - rekla je.
- To je sad u redu, uvežban sam, Frau..
- Oh, to je lepo, Zovi me kako ti odgovara, ne smeta mi.
- Mislim da sam poginuo trećeg dana, samo ne mogu baš svega da se setim.
- Kad si se prvi put setio?
- Pre manje od pola sata. – pogledah na sat – Dobro, pre sat vremena.
- A pre pet godina i prošle godine na ovaj dan?
- Pre pet godina je bilo nešto jako slabo, sad kad mi kažeš, sećam se, ali sam skroz zaboravio. A prošle godine sam bio u Pekingu, nisam se video od posla i mislim da sam samo nešto bledo sanjao. Ali to nema veze Hermina sad je sve tu.Mislio sam da te nikad više neću videti. Tako mi je žao, mala, sve ove godine, bila si sama, da sam samo nekako mogao, Znam da se nisi udavala. , Video sam te kako stojiš tu pred poštom dok kesteni rastu. Sećaš se kad smo ovde našli onaj kesten u obliku srca, pa sam ti rekao da ću ga posaditi na dan kad nam se rodi beba.
- Stani.
- Stalno sam ga nosio i uvek sam..
- Stani zaboga!- dve stidljive suze traže put niz izborano lice.
- Ubićeš me čoveče!
- Izvini.
- Ne prepuštaj se osećajima, molim te.
- Ali moram, drugačije ni ne znam. Do svega ovoga sam došao vežbajući osećaje, introspekciju i ..
- Ah Hans, kako je to tipično za tebe. Ne mogu da verujem, da u prethodnom životu nisi baš ništa naučio? Nije valjda da opet misliš da je sve to rezultat samo i jedino toga što si te tvoje vežbe provodio uredno i disciplinovano i da je samo to dovelo do tvoje spoznaje? Zar i dalje misliš da si sve postigao sam? - Ove njene pridike mi se odjednom učiniše jako poznate i to u oba života. Skoro kao moja Dama u jednom od najboljih izdanja. Pomisliću da su neki rod.
- Osećaji ti nisu tehnika, niti mogu da se uvežbaju, praktikuju. To što sebe možeš po želji da nasmeješ ili rasplačeš je veliki pomak. Ali bez toga, da te svaki osećaj nameran ili spontan, celog, razumeš me, celog, veže za nekog ili nešto, to je samo obićna tehnika samokontrole. I uvek ta tvoja tehnika, a to nije ništa drugo, nego imati neku moć da se nešto podvrgne kontroli, ostajući na sigurnoj udaljenosti. Tako ti uspeva samo da budeš važan, a samo svoj i ničiji. U stvari ostaješ običan muškarac, pored koga prolaze mora suza i smeha i niti kapiraš niti osećaš. Mora da si i u ovom životu neko tehničko smetalo.- U pravu je, ali sam nešto od toga ipak naučio za proteklih života i treba li sad da kažem: da draga?
- Izvini, znam da to više ne zaslužuješ. Ti nisi više onaj moj blentavi Hansi, ali
tolike godine sam čekala da ti ovo kažem, morala sam. – Sad bar znam zašto, ipak deo toga još uvek zaslužujem. Bi mi je jako žao, ali otrpeh.
- Nije samo to, Hermina. Izučio sam današnju tehniku dovoljno da budem zadovoljan tokom svog sadšnjeg života. Dosta sam radio i radim na introspekciji i mnogo sam više pa.. osećajan.
- Ali si muškarac i nerado pričaš o tome. Nema veze.
- Da i znam da nisam sve to potpuno sam postigao, u ovom životu mi je uspelo da makar malo odrastem. I još, želim da izučim kako se gradi skladan, uravnotežen odnos odnos između muškaraca i žena.
- Oh, a zašto to?Moja Hermina
- Nastavi. – rekla je tiho.
- Ja...ne mogu, Hermine, ovaj, oprostite gospođo, ja stvarno...
- Pusti da to izađe iz tebe. – rekla je i opet videh te oći. Još uvek ćekaju.
- Mislim da smo još dva dana bili tu pored te reke, bilo je sve gore. Gađali su nas nečim što je zviždalo kao stotine lokomotiva, a sipalo je vatru i ginuli smo kao pacovi u poplavi. Hermanu je odnelo ruku, bio je pored mene.
- Hans.
- Samo je odjednom ležao u blatu. Rekao je samo da mu poljubim Lizu, Uh Hermine, što smo mi tamo išli?
- Hans.
- Još je neko je stradao odmah posle, čekaj samo, setiću se.
- Hans,
- Da?
- To nije više važno, niko od vas nije preživeo, kaži mi šta je sa tobom bilo.
- Ja, ne sećam se baš svega. Jel mogu malo da se smirim?
- Naravno, opusti se slobodno – i pokaza mi klupu podno kestena. Našu klupu. Opet plima emocija, ali ipak mogu da se savladam.
Poslednjih godina sam dosta vremena proveo vežbajući, tako što sam sebe ciljano dovodio u razna emotivna stanja, od duboke žalosti kroz masu nijansi srednjeg intenziteta do frenetičnog smeha i čak dalje jednom, nakratko doduše do nekog stanja prisnosti sa nečim spirituelnim, tako nekako. Nisam čitao da se neka škola time bavi, to je neka moja tehnika, a nisam ni znao čemu vodi. Sad, mislim da su mi te vežbe pomogle da se održim koliko-toliko pribrano, inače ko zna na šta bi izašlo. Osećaji su bili veoma jaki, a ja, ma ko da sam tad bio, bio sam potpuno budan. Telo je bilo sasvim u redu. Seli smo na klupu. Tri uzdaha i idemo dalje.
- Hoćeš li da prvo smirimo emocije obaju ličnosti, da se ne bore za prevlast?. - rekla je.
- To je sad u redu, uvežban sam, Frau..
- Oh, to je lepo, Zovi me kako ti odgovara, ne smeta mi.
- Mislim da sam poginuo trećeg dana, samo ne mogu baš svega da se setim.
- Kad si se prvi put setio?
- Pre manje od pola sata. – pogledah na sat – Dobro, pre sat vremena.
- A pre pet godina i prošle godine na ovaj dan?
- Pre pet godina je bilo nešto jako slabo, sad kad mi kažeš, sećam se, ali sam skroz zaboravio. A prošle godine sam bio u Pekingu, nisam se video od posla i mislim da sam samo nešto bledo sanjao. Ali to nema veze Hermina sad je sve tu.Mislio sam da te nikad više neću videti. Tako mi je žao, mala, sve ove godine, bila si sama, da sam samo nekako mogao, Znam da se nisi udavala. , Video sam te kako stojiš tu pred poštom dok kesteni rastu. Sećaš se kad smo ovde našli onaj kesten u obliku srca, pa sam ti rekao da ću ga posaditi na dan kad nam se rodi beba.
- Stani.
- Stalno sam ga nosio i uvek sam..
- Stani zaboga!- dve stidljive suze traže put niz izborano lice.
- Ubićeš me čoveče!
- Izvini.
- Ne prepuštaj se osećajima, molim te.
- Ali moram, drugačije ni ne znam. Do svega ovoga sam došao vežbajući osećaje, introspekciju i ..
- Ah Hans, kako je to tipično za tebe. Ne mogu da verujem, da u prethodnom životu nisi baš ništa naučio? Nije valjda da opet misliš da je sve to rezultat samo i jedino toga što si te tvoje vežbe provodio uredno i disciplinovano i da je samo to dovelo do tvoje spoznaje? Zar i dalje misliš da si sve postigao sam? - Ove njene pridike mi se odjednom učiniše jako poznate i to u oba života. Skoro kao moja Dama u jednom od najboljih izdanja. Pomisliću da su neki rod.
- Osećaji ti nisu tehnika, niti mogu da se uvežbaju, praktikuju. To što sebe možeš po želji da nasmeješ ili rasplačeš je veliki pomak. Ali bez toga, da te svaki osećaj nameran ili spontan, celog, razumeš me, celog, veže za nekog ili nešto, to je samo obićna tehnika samokontrole. I uvek ta tvoja tehnika, a to nije ništa drugo, nego imati neku moć da se nešto podvrgne kontroli, ostajući na sigurnoj udaljenosti. Tako ti uspeva samo da budeš važan, a samo svoj i ničiji. U stvari ostaješ običan muškarac, pored koga prolaze mora suza i smeha i niti kapiraš niti osećaš. Mora da si i u ovom životu neko tehničko smetalo.- U pravu je, ali sam nešto od toga ipak naučio za proteklih života i treba li sad da kažem: da draga?
- Izvini, znam da to više ne zaslužuješ. Ti nisi više onaj moj blentavi Hansi, ali
tolike godine sam čekala da ti ovo kažem, morala sam. – Sad bar znam zašto, ipak deo toga još uvek zaslužujem. Bi mi je jako žao, ali otrpeh.
- Nije samo to, Hermina. Izučio sam današnju tehniku dovoljno da budem zadovoljan tokom svog sadšnjeg života. Dosta sam radio i radim na introspekciji i mnogo sam više pa.. osećajan.
- Ali si muškarac i nerado pričaš o tome. Nema veze.
- Da i znam da nisam sve to potpuno sam postigao, u ovom životu mi je uspelo da makar malo odrastem. I još, želim da izučim kako se gradi skladan, uravnotežen odnos odnos između muškaraca i žena.
- Oh, a zašto to?Moja Hermina