Moja Hermina. B29 5 01 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Moja Hermina. B29 5 01

Oceni ovaj blog
U godinama koje su sledile, jednom nedeljno, ponedeljkom, išla je na poštu. Tad na pošti nema skoro nikog, otvarala je fah broj 17. Nikad ništa nije stiglo u taj fah. Potom, bi izašla ispred pošte gde je u senci kestena stajalo veliko žuto sanduče sa crnom slikom poštanskog roga, tiho gurnila u njega tanak koverat i potom dugo gledala niz špalir. Gledao sam je kako tu stoji dok kesteni rastu, kako joj haljina biva sve duža i tamnija, kosa sedi, a samo oči, one njene duboke oći, ne poznaju vreme.
Moja Hermina.
Hteo sam da ti kažem, znaš kako...

E, sad je dosta!
Dešavalo se i pre, da me ponesu tako neka stanja i razmišljanja, ali sad smo preterali. Mora da se zna granica.
Obrisah suze.
Sramota. Red je da se uljudim.
Dva duboka uzdaha, treći je već udah nove snage, još samo kratka šetnja po selu, kako se ono zvaše, pa da nastavim dalje.
Parking je bio u senci ogromnog kestena. Obišavši ga, iza krošnje ugledah lep crkveni toranj, jako poznat, AL NEMA VEZE!!! Potom mi pogled pade na staru zgradu od crvene cigle pravo ispred i ispred nje, skoro preda mnom u dubokoj zelenoj senci žuto poštansko sanduče sa nacrtanim poštanskim rogom. Da, i do njega pridržavajući se jednom rukom...
Oči koje bih uvek prepoznao.

Meni je sve jasno, potpuno sam pribran, jedino ne znam šta uopšte da pomislim.
Zborana starica, niskog rasta, pridržava se jednom rukom za sanduče. U drugoj stiska koverat. Gledamo se netremice i to traje.
- Hansi. – poznajem taj glas.Tako me je samo ona zvala.
- Hermine - je li to uopšte moj glas?
- Hteo sam da ti kažem, da ti se javim... – Potpuno pribran. Svoj. Pričam sa ženom ispred pošte, jel to možda zabranjeno?
Odjednom je navrlo iz mene, - ...da ti se nekako javim, ali nisu dali. U novembru su nas rasporedili na Dunav, ne ovde, već dole na istok u Mađarsku, kod Batine. To ti je bilo neko selo na brdu, na samoj obali. Lombardi su se na njemu utvrdili, a nama klincima su dali da ih snabdevamo. Rusi su navalili isti dan kad su nas dovezli. Tuklo je svuda oko nas, jedva smo čuli jedan drugoga. Ludviga je raznela granata tek što je iskoćio iz kamiona. Užasno, Hermina, samo krpe i krv ostanu od čoveka. Bio sam sa ostalima iza puta, podno samog brda. Vukli smo neke sanduke, uz obalu, jedne blatnjave rečice koja obilazi to brdo sa severa, zove se Karašica, uliva se u Dunav odmah kod... - Morao sam da stanem da udahnem. Ludvig joj je bio dalji rod. Šta li će ova žena pomisliti?

Pošalji "Moja Hermina. B29  5  01" na Facebook Pošalji "Moja Hermina. B29  5  01" na Google Pošalji "Moja Hermina. B29  5  01" na My Yahoo! Pošalji "Moja Hermina. B29  5  01" na Live Pošalji "Moja Hermina. B29  5  01" na MySpace Pošalji "Moja Hermina. B29  5  01" na Twitter Pošalji "Moja Hermina. B29  5  01" na Digg Pošalji "Moja Hermina. B29  5  01" na del.icio.us

Komentari