Aufhausen B29 4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Aufhausen B29 4

Oceni ovaj blog
Put je vijugao kroz šumarak mladog bagrema, kad odjednom iz krivine izroni duga ravna deonica prava kao pista, obgrljena visokim kestenovima i tabla kraj puta
Aufhausen.
Nikad čuo. ali tek mali crni uvojak prati ovu misao, negde iza pogleda na prav sivi put.
- Nemoguće da ovaj kraj nema neku vodu - rekoh glasno dok sam klizio duž veličanstvenog špalira moćnih stabala kestena sa obe strane širokog ravnog puta. Senovite krošnje skoro da zatvaraju tamno zeleni tunel. Slično kao u Somboru.
U Somboru, svaka ulica ima bar jedan drvored Bođoša. Drvored ovako velikih, lepih kestenova ima samo ulica, Batinska. Nekadašnje ime, Florijanova promenjeno joj je, naravno nedugo posle čuvene bitke na Batini u drugom ratu. Slutio sam da su ti kestenovi iz Batinske nekeko vršnjaci ovima ovde, po velčini izgledalo je verovatno.
Samo kesten daje tako duboku i tamnu hladovinu, u ovom letnjem danu činila se još dubljom.
Nikad nisam bio na ovom mestu.
Ali tada su ti kesteni bili mnogo mlađi, tek posađeni, leta gospodnjeg 1943. ili 42.
Ne, ja nisam nikad pre bio na ovom mestu.
Sećam se kako su nas pratile,
Svečano, čak veselo, trešti koračnica, isto je bio ovako vreo dan, a u masi lica koja su stajala pored puta i mahala nam zastavicama tačno su se razabirala lica onih koji nekoga zaista i imaju među nama.
- Ali ja definitvno nikad nisam prolazio ovim špalirom kestenja - rekoh glasno i nije zvućalo tupavo. Crni uvojak negde iza dubokih senki moćnih stabala, negde iza mog pogleda ne znam kako da opišem taj ugao, iza ušiju valjda.
- Crna, pusti me da vozim - nije tu, da, rekla je da će doći ako je pozovem.
Mi gazimo ukorak, ne baš u ritmu, lepršaju crvene zastavice sa crnim kukastim krstovima, a mlado kestenje promiče, zajedno sa licima, uplakanih majki, zabrinutih žena, setnih devojaka i masom ostalih koji na takvim skupovima, već vekovima, samo popunjavaju brojno stanje.
Ali, ja nikad nisam...
Ne vredi.
Da, naravno, nikad nisam prolazio duž Kastanienalee u ovom smeru.
Do danas.
Niko od nas, ko je toga dana išao u rat, nije prošao tom alejom u suprotnom smeru,
Nikad do danas.
Ja sam jedini koji se vraća.
Pogled se muti, grlo se steže, srećom ugledah prazan parking u tamnoj senci.
Ne pada mi na pamet da je zazivam, ovo nije neki moj eksperiment, ovo su neka sećanja, nisu moja, a opet moja su, čija inače?
Sećam se tog 11. jula 1944.
U tim trenucima čizme uvek žuljaju, nove su, Mlad sam, sa 16 nemam pojma kuda idem. Nacizam, nacionalizam, patriotizam, ništa od toga nema u meni, marširam. Nikad se nisam primao ni na šta slično, pokušavam da se setim. Tada možda jesam, ma ne nikad, al opet.. Ipak, svi mi to nekad, na neki način prođemo, ne mogu da se setim, ne pamtim. Ali jako dobro pamtim njene plave oči.
Ugledao sam je na samom kraju špalira. Došla je da me isprati, ali tako da niko ne vidi koga ispraća. Tada je to bila naša velika tajna, imala je samo 14.
Klonula mi glava na volan, plakao sam kako ne pamtim i pitao se nekako usput, za čije babe zdravlje.
Roza haljina, duga plava kosa, strogo upletena iznad čela, presijava se na suncu i duboke plave oči koje nikad nisam zaboravio.
Oči koje ispraćaju, a znaju da će čekati, šta nikada neće dočekati.
Moja Hermina.
U godinama koje su sledile, jednom nedeljno, ponedeljkom, išla je na poštu. Tad na pošti nema skoro nikog, otvarala je fah broj 17. Nikad ništa nije stiglo u taj fah. Potom, bi izašla ispred pošte gde je u senci kestena stajalo veliko žuto sanduče sa crnom slikom poštanskog roga, tiho gurnila u njega tanak koverat i potom dugo gledala niz špalir. Gledao sam je kako tu stoji dok kesteni rastu, kako joj haljina biva sve duža i tamnija, kosa sedi, a samo oči, one njene duboke oći, ne poznaju vreme.
Moja Hermina.

Pošalji "Aufhausen B29  4" na Facebook Pošalji "Aufhausen B29  4" na Google Pošalji "Aufhausen B29  4" na My Yahoo! Pošalji "Aufhausen B29  4" na Live Pošalji "Aufhausen B29  4" na MySpace Pošalji "Aufhausen B29  4" na Twitter Pošalji "Aufhausen B29  4" na Digg Pošalji "Aufhausen B29  4" na del.icio.us

Komentari

  1. 123loncar (avatar)
    Dotakao si nešto prijatelju , nešto ošta pored tebe
    saplitaćemo se svi / voleo bih da grešim . Neznam ,
    volebih da nisam dobro video ?
  2. lejla.al.dbuni (avatar)
    "Gledao sam je kako tu stoji dok kesteni rastu,kako joj haljina biva sve duža i tamnija,kosa sedi,a samo oči, one njene duboke oči,ne poznaju vreme.Moja Hermina".

    I tako nepovratno curi život,a mi smo paralizovani,nesposobni da zaustavimo njegovu vremensku brzinu ili bar dodirima usporimo neminovni kraj njegov.
    Nemoćni smo da ga obojimo lepotom življenja,iako jedino na taj način možemo dostojanstveno i sa mirom da prihvatimo neminovnost prolaznog..


    "Aifhausen B29 4" mi je stisnuo,na trenutak-u sekundi,otkucaje srca i izazvao osećaj da mi se želudac pretvorio u čvor...prepoznala sam Herminin lik kao sopstveni.

    Divno napisano,MPMcB...zaista!
    Piši češće...ima nas ovde koji volimo ovakav tvoj blog.
  3. LJILJA MMM (avatar)
    Lepo napisano
    Ažurirano 02.09.2010. u 06:53, autor: LJILJA MMM
  4. MPMcB (avatar)
    Dotakao si nešto prijatelju , nešto ošta pored tebe
    saplitaćemo se svi / voleo bih da grešim . Neznam ,
    volebih da nisam dobro video ?
    A vidiš li ti kakav drugi put za sve ovo?
    Ja jedva nazirem i ovo kroz šta bauljam
    Zato ide tako sporo.
    Al ide.
  5. MPMcB (avatar)
    Hvala na hrabrenju Lej

    moram jako da pazim kao pišem, jer kad amater, još muškarac krene da priča o osećajima, začas sklizne u banalnosti ili petlja na sve strane i samo dosađuje okolini.

    I tako nepovratno curi život,a mi smo paralizovani,nesposobni da zaustavimo njegovu vremensku brzinu ili bar dodirima usporimo neminovni kraj njegov.
    Nemoćni smo da ga obojimo lepotom življenja,iako jedino na taj način možemo dostojanstveno i sa mirom da prihvatimo neminovnost prolaznog..
    Lepo rečeno, nego ja sam više za akciju


    Ja nisam rođen da čekam smak, ne
    Moj život nije na prodaju
    A kada pleteš svoj oreol
    Za to i nema boljeg mesta nego mrak

    "Mrtvi" Đ. Balašević

    pisaću češće
    Pozdrav