Боље рат него пакт, боље гроб него роб, опредељење за Царство небеско биле су пароле пучиста. Али, да ли би Лазар Хребељановић срљао у рат са народом и земљом својом да је рат могао избећи? А кад је до рата дошло, зар би српска господа из Косовске трагедије напустила војску и народ свој првог дана рата, и оставила је без икакве везе са собом, јурећи безглаво и тражећи сигурно склониште за себе и своје? И зар би Косовска српска господа пристала да побегну сами, њих нешто преко стотине, а војску и народ свој оставили да сносе сами тежину дела која су господа изабрали за њих? Какве везе има између Кнеза Лазара и његовог јунаштва и мучеништва, и јунаштва и мучеништва остале српске честите господе, - и дивљег и себичног бекства лондонских избеглица што собом у изгнанство поведоше и од његовог народа одвојише малолетног Краља Перу? Веза нека ипак постоји, као између светлости и сенке, светости и злочина, лепоте и грдобе. Српска историја говори да нису били издајице кнегиња Милица и њен син Високи Стеван, иако су по смрти кнеза Лазара и Косовског пораза не само остали с народом, већ и пружену руку од стране Косовског победника примили, па му и вазали постали, и војску му чак давали у његовим азијским ратовима. Историја наша напротив са сетом, и као кроз тешке уздахе, све то с признањем износи а нарочито ону личну жртву коју приноси светица и кнегиња и мајка тиме што најмлађу кћер своју, Оливеру, даје за жену некрсту-победнику и усмртитељу Косовског кнеза Лазара, Бајазиту. Нема драматичније историје него што је та покосовска. Не може је човек читати без дубоког бола. Зар Мехмед-паша Соколовић, уочи своје мученичке смрти три века после Косова, није као велики везир Отоманске империје, тражио од свог омиљеног ђака читача да му баш тај део чита, а он за то време тешке сузе лио? Није народ сузе лио над Вуком, који умре, прогнан, без земље (изгледа у Београду, осам година по Косовској трагедији) иако није мир с Бајазитом направио, иако Бајазит Вукову земљу предаде Милици, те она, као „госпођа Евгенија”, са синовима „благоверним Стефаном и Влком” доби тада и Дечане, које посети и затече запуштене, што горко пребаци у повељи дотадашњем господару, Вуку. Али је за Милицу и Стефана Високог сачувао сву своју љубав која се огледа у познатом епитафу што неки поп Марко постави на камену урезаном, на месту „Глава”, где Стеван 19. јула 1427. године умре: „Благоверни господин деспот Стеван! Благи и добри и мили господин. О тешко ономе ко га на овом месту виде мртва”. Заиста никад ваљда епитаф није био непосреднији крик бола него што је овај који нам остави забележену огромну тугу народну за својим владарем - витезом. А Вуку не помаже пред народним судом ни то што по Косову не направи мир са Бајазитом, - ни то што остаде и умре без земље, - ни то што би растављен од жене и деце који побегоше у Дубровник и ту нађоше уточишта, а не на двору Миличином и њених синова, - ни то што се те његове земље нађоше у Лазаревих наследника, и то по вољи самог Лазаревог усмртитеља. Све то не скиде ореол с Лазара, с Милице и Стефана, - и све то не скиде проклетство с Вука. А доцније кад мудри Ђурђе као наследник Стефанов ступи на престо деспотски, народ се клањаше пред његовом трагичном фигуром с дубоким поштовањем, али као унуком Лазаревим и сестрићем Стефановим, трудећи се да се не сећа да је овај истовремено и праунук севастократора Младена, и унук исто тако славног господина Бранка Младеновића, а син моћног али за сва времена осуђеног Вука Бранковића, - па прекиде дотадању праксу за Ђурђа, и никад га не хте запамтити под именом Ђурђа Вуковића, (како се звао до ступања на престо) већ да би с њега скинуо везу с Вуком прозва га Ђурђем Бранковићем.