I deo
Kuća u kojoj danas živim je ista ona u kojoj "sam se rodila" (naravno, rodila sam se u bolnici, al' tu su me doneli, pa se tako kaže 
), a nalazi se u lepoj, nekad sasvim mirnoj ulici blizu Begeja i samog centra grada. Pored roditelja i brata, sa nama su živeli i baba i deda, tako da nam je, uz društvo iz komšiluka detinjstvo proticalo mirno, lepo, idilično, uz uobičajene nestašluke i sve ono što deca često rade, a da nisu toga ni svesna.
Od kad pamtim sve svoje drugare (nije bilo ni jedne devojčice u kraju), pamtim i svoje prve komšije, tetka Danu i čika Boška.
Upamtila sam da popodne ne smemo da galamimo ispred njihove kuće, jer je tetka Dana volela da se odmara. I, kada bi , kao za inat, lopta slučajno udarila baš u njihovu (naravno metalnu) kapiju, najpre bi se čulo podizanje roletni, pa bi se na prozoru pojavila ona lično i počela da viče. Na koga - ne zna se, jer bi se u momentu kad lopta ene prema njihovoj kući - već svi razbežali. Čim prođe popodnevni odmor, tetka Dana bi se pojavila na svojoj kapiji sa neizbežnim "lero" bombonama i pozivala nas sve, uz molbu da sledećeg dana baš ne lupamo loptom u njenu kapiju. Oduvek je nosila pantalone, francusku kapu na glavi i imala promukao glas, tako da je podsećala na muškarca, a nama se to jako dopadalo.
Čika Boško je bio jedan divan gospodin, predratni intelektualac, koji je sebe našao u pedagoškom radu, tako da ga pamte generacije i generacije đaka kojima je predavao. Oni sami nisu imali dece, što je bilo krajnje nepravedno budući da su u sebi imali toliko ljubavi, humanosti, ljudskosti... da je prava šteta što to i genetski nisu preneli na neke buduće generacije.
Kao mala, dobijala sam kritiku što im se ne javljam na ulici i nisam razumela šta je tu čudno? Pa ni svojoj baki i dedi ne kažem "zdravo" kad se sretnemo ispred kuće ili u dvorištu! Posle toga bih vikala "Dobar dan" čim nekog od njih ugledam na ulici ili u (njihovom) dvorištu - pa makar to bilo i 20 puta u toku dana!
Ono što još neizostavno ide uz njih jsu životinje. Iz priče znam da su imali i kokoške i prasiće i patke (i svi su bili ljubimci), ali ih ja pamtim po sijamskim macama, pticama i psima. Uz Dženu, predivnog irskog setera, smo odrasli, kasnije su imali Daga sa kojim sam se obožavala.
Prolazile su godine, neki novi klinci su galamili ispred tetka Daninog prozora, ali ti ljudi su i dalje bili jednako dragi i bliski. Mnogo puta je čika Boško "vadio stvar" oko praktičnih radova iz opštetehničkog, svim klincima iz kraja je najprirodnije bilo da se njemu obraćaju za pomoć... Kada je oboleo, tetka Dana je "pokrenula nebo i zemlju" da mu se pomogne i zaista mu je produžila život za bar 5-6 (lepih) godina.
Čika Boškov odlazak, ma koliko očekivan, sve nas je rastužio. Kako sam mogla profesorki, koja me je prozvala da odgovaram hemiju, da objasnim ko je, u stvari, bio čika Boško? Kako da ispričam šta mi je značio uplakan pogled njihovog psa, njuškica bukvalno zabijena u hladnu zemlju dok je ispuštao zvuke vrlo nalik ljudskim jecajima? Dag od tog dana nikad više nije bio isti pas.
Ne sećam se kad i kako sam počela kod tetka Dane da navraćam često, ali se sećam da mi je ostavila ključ od kuće da hranim ptice, pošto je ona otputovala na par dana... Sećam se i poziva preko terase: "Hej, mala, supa je na stolu!", a kako je uvek govorila "J.beš ručak ako jedeš sam!", ostavila bih sve i otišla da joj pravim društvo...
Kada mi je (trajno) dala ključ od njene kuće, komentar je bio: "To ti je da me obilaziš po nekad. Ako već umrem sama - da se bar ne ukrutim!"
Ono što nisam razumela (i nikad neću) je da su njeni rođaci (imala je sestru i brata, dve bratanice i jednu sestričinu) počeli da joj okreću leđa. Dok je i čika Boško bio živ, dolazili su, odlazili punih stomaka, dopunjenih džepova, kolima punim paketima hrane i koječega "za uz put" i sa po nekim rešenim problemom. Pričala mi je i o tome kako je bilo i uporno se žalila što ih sve ređe čuje čak i telefonom... Mislila sam da ona u svojoj usamljenosti, preteruje, govorila joj da svi oni imaju svoje obaveze, da su takva vremena i sl. Nisam bila uverljiva. Samo bi promumlala: "Uzeli su šta su hteli... kad je došlo da meni trebaju tri lepe reči i čaša vode - nigde nikog."
U međuvremenu se i moja porodica prepolovila, a tetka Dana se uvek nekako neprimetno našla tu negde, da pomogne, posluša, kaže lepu reč, nasmeje nas, da jednostavno bude tu i dok plačemo ... i iz dubine duše izgovori svoju "čuvenu" rečenicu: "Ej živote j.bem li te!".
Praktično smo postali jedna porodica. I ako su joj i moja mama i moj brat bili i dragi i bliski - odnos između nas dve bio je nekako specifičan. Valjda sam joj bila neka vrsta zamena za sestričinu koju je obožavala, a koja nije dolazila, niti se javljala... i ako živi u istom gradu, ne mnogo daleko.
Od tetka Dane sam na jednostavan i očigledan način naučila šta znači biti velik čovek u najlepšem smislu tih reči. Od nje sam naučila koliko lepa, velika, značajna i bolna ljubav može da bude, pored nje sam shvatila koliko je lepo davati ("Nemoj da mi kvariš zadovoljstvo!" strogo bi rekla mojoj mami pošto je ova upozori da preteruje sa poklonima i poklončićima za mene ili brata), uz nju sam naučila da se prava sreća nalazi u malim, svakodnevnim stvarima. Čak je teško i pisati o njoj, jer su to samo obične reči, koje bez prisustva njenog duha deluju prozaično. Bila je posebna, u mojoj kući se dan danas citiraju njene izjave, dan danas se smejemo nekim njenim duhovitim komentarima.
Znale smo da se doslovce posvađamo zbog npr. košarkaške utakmice i njenih komentara (nije mogla baš dugo da ćuti, a u žaru navijačke strasti mene je to nerviralo), zbog politike, Srba i Hrvata... Bila je izbeglica tokom Drugog svetskog rata, na sopstvenoj koži osetila je sve ono o čemu se nije govorilo ni na časovima u školi, niti u "preporučenoj" literaturi. jako dobro je znala šta je Jasenovac, ko su ustaše, ko dželati a ko žrtve. Odrasla u onom lepom i idiličnom vremenu, bez i jedne ikad doživljene neprijatnosti - rađe sam prihvatala ljubav umesto mržnje i nekako mi je, u tim godinama posebno, lepše bilo da pričamo o onim lepim stvarima. Mimo tih, najkonkretnijih priča uvek vezane za neke bezlične i bezimene likove, tetka Dana je bila najveći kosmopolita kojeg sam poznavala. Imala je nekoliko jako bliskih i mnogo površnih prijatelja po Hrvatskoj, u našoj sredini je jednostavno nemoguće družiti se samo sa svojom nacijom, tako da apsolutno nije ljude delila na to odakle su i ko su, šta su... već kakvi su. Nekoliko godina kasnije, bilo je očigledno o čemu je pričala. Tačno je znala šta nas čeka "ako do nečega dođe" kako je govorila i bila je u pravu.
I bez obzira koliko je tetka Danin duh bio vedar, bez obzira koliko se činilo da snage ima - počela je da kopni. Sa tolikim srcem i toliko ljubavi za sve, naravno da je i sama bila emotivna i osetljiva. Nemarnost, koja je dovela do sukoba sa sestričinom koja je kod njih odrasla, u koju su ona i čika Boško puno ulagali u svakom pogledu, bio je jako bolan za moju tetka Danu. Jedini put sam joj videla suze u očima kad je čika Boško umro. I tada, kada mi je pričala o tome kako joj je sestričina obesno rekla da nema vremena za nju. Verovala sam da tetka Dana preteruje, da je u pitanju samo neki nesporazum, obična čarka proizišla iz nekog neoprezno izrečenog saveta starijeg mlađem... Pokušala sam da joj to objasnim, ona me je samo uhvatila za ruku, pogledala očima punih suza i potpuno praznim, slomljenim glasom rekla: "Hvala ti, maco što pokušavaš. Ali, nisi u pravu"
Nekako u to vreme počele su česte posete bolnicama i lekarima... "redovnim" i "alternativnim" (ovo drugo je nešto čemu smo se beskrajno smejali i kad je o tome pričala i dan danas kada se prisećamo njenih priča o svemogućem "doktoru" koji leči doslovce sve bolesti istom terapijom). Generalno, tetka Dana je bila zdrava i vitalna žena. Probleme su joj izazivale alergije koje su se pojavljivale nenadano i svaki put u sve gorem obliku. U bolnicu smo je uvek vozili brat i ja, posećivali smo je i obilazili uglavnom mi i po neki prijatelj (njima nije ni pričala o svojim problemima). Na sebi svojstven način, obavestila je moju mamu kako je, na prijamu u bolnicu, dala njene podatke: "Ej, da znaš. Ja dala tvoje ime... ako se otabačim da tebi jave."
Kada je bila kod kuće, živela je, praktično, sa nama. I stalno predlagala "da to rešimo", odnosno da "spojimo" kuće. Uvek smo takve njene pokušaje nekog ozbiljnijeg razgovora završavali šalama, ubeđujući je kako će ona još dugo da živi, kako za takve stvari ima vremena...
Valjda zbog teške mladosti i gladi i nemaštine koju je imala priliku da oseti, stalno je pravila zalihe svega i svačega. Nikad neću zaboraviti naša putovanja u Segedin: ja sam išla zbog zabave i avanture, a tetka Dana se vraćala sa punim torbama mesa, sireva, salama, viršli... Količina je bila dovoljna da nahrani bar dve naše ulice, a ja nisam prestajala da se smejem i zabavljam na račun tih količina. Naravno, pošto je sve dobro prošlo, a tetka Dani ono lepo meso ostalo u nezaboravnom sećanju - morali smo da ponovimo avanturu... zbog predstojeće zime.
