-Царевац - усудим се да прекинем причу из чаробне кутије - чуо сам од мајке. Колико се сећам из прича, држао је и кафану, негде изнад Славије.
«Аха, Алфијери», кажем себи, «памтиш оно што ти је интересантније, кафану». Али Јанко ми прекида нит тих „мудрих“ мисли:
-Да. „Савиначка касина“. Доводио је повремено чланове Оркестра да ту наступају. Певати у Царевчевој кафани била је велика част и најчувенијим певачима. Царевац, вредни сакупљач и упорни бранитељ српског народног изворног мелоса. Али је пре Другог светског рата он био и успешни адвокат. Бранио бесплатно сиромашне...
-А, после рата? - улучим час да питам кад Јанко избаци два-три дима лулом. Да га мало одморим? Или, у благонаклоној иронији, дискретно замолим нек мало застане, како оволике податке да савладам? А још увек је у предратном добу. Али, он би овако могао сатима. И одговара истим жаром:
-Полако, стићи ћемо и дотле. Али пре тога, да вам, као љубитељу џеза, још нешто испричам. Радио џаз (није грешка, тако су најавили) оркестар" је свој први концерт на Радио Београду одсвирао у среду 20. марта 1929. године од 22:00 сата, а затим и у четвртак 21. марта у исто време. А, затим, Други светски рат... У сред те бизарне мешавине нацистичке окупације и општег, некритичког посрбљавања свега што се могло, Радио Београд очувао је, неким чудом, и џез музику. Пре свега, на Радију, „Soldatensender Belgrad, Немачком војном радију Београд“ како се тада називао, свирао је оркестар Фридриха Мајера. Мајер је био, нећете веровати - антифашистички оријентисан. У оркестру би ангажовао добре музичаре различитог порекла и тако им спасавао главе од полицијских прогона и терора. На жалост, не знам шта је с њим до краја рата било. Претпостављам да је остао све време окупације у Београду и да га нису, као његовог претходника, Ханса Георга Шица, значајног немачког џез музичара, (како видите, нимало наивни људи нису слани у Београд), послали на источни фронт. Једном, негде 1943, настао је снимак за плочу који показује да је садејсво домаћих и немачких музичара итекако било делотворно. Оно мало што сам имао срећу чути испод крцкања и шкрипавог звука је заиста магично искуство: свирка потпуно у духу најчишћег свинга, виртуозно и на нивоу европског џеза. А свирао је на Радију и Бубиша Симић, тада матурант, са својом дружином. Aмеричке композиције су, додуше, морали преименовати у српске, али било је ту доброг џеза.
«Аха, Алфијери», кажем себи, «памтиш оно што ти је интересантније, кафану». Али Јанко ми прекида нит тих „мудрих“ мисли:
-Да. „Савиначка касина“. Доводио је повремено чланове Оркестра да ту наступају. Певати у Царевчевој кафани била је велика част и најчувенијим певачима. Царевац, вредни сакупљач и упорни бранитељ српског народног изворног мелоса. Али је пре Другог светског рата он био и успешни адвокат. Бранио бесплатно сиромашне...
-А, после рата? - улучим час да питам кад Јанко избаци два-три дима лулом. Да га мало одморим? Или, у благонаклоној иронији, дискретно замолим нек мало застане, како оволике податке да савладам? А још увек је у предратном добу. Али, он би овако могао сатима. И одговара истим жаром:
-Полако, стићи ћемо и дотле. Али пре тога, да вам, као љубитељу џеза, још нешто испричам. Радио џаз (није грешка, тако су најавили) оркестар" је свој први концерт на Радио Београду одсвирао у среду 20. марта 1929. године од 22:00 сата, а затим и у четвртак 21. марта у исто време. А, затим, Други светски рат... У сред те бизарне мешавине нацистичке окупације и општег, некритичког посрбљавања свега што се могло, Радио Београд очувао је, неким чудом, и џез музику. Пре свега, на Радију, „Soldatensender Belgrad, Немачком војном радију Београд“ како се тада називао, свирао је оркестар Фридриха Мајера. Мајер је био, нећете веровати - антифашистички оријентисан. У оркестру би ангажовао добре музичаре различитог порекла и тако им спасавао главе од полицијских прогона и терора. На жалост, не знам шта је с њим до краја рата било. Претпостављам да је остао све време окупације у Београду и да га нису, као његовог претходника, Ханса Георга Шица, значајног немачког џез музичара, (како видите, нимало наивни људи нису слани у Београд), послали на источни фронт. Једном, негде 1943, настао је снимак за плочу који показује да је садејсво домаћих и немачких музичара итекако било делотворно. Оно мало што сам имао срећу чути испод крцкања и шкрипавог звука је заиста магично искуство: свирка потпуно у духу најчишћег свинга, виртуозно и на нивоу европског џеза. А свирао је на Радију и Бубиша Симић, тада матурант, са својом дружином. Aмеричке композиције су, додуше, морали преименовати у српске, али било је ту доброг џеза.