Kada mi je pre izvesnog vremena moj brat saopštio da je rešio da proširi svoju deletnost tako sto će svoj lepo razrađen auto servis iz dvorišta porodične kuće preseliti u nov, lepši, veći opremljeniji prostor, a da će uz njega ići i salon automobila - naravno da sam se obradovala. Nisam mogla a da se ne setim sličnog razgovora od pre 13-14 godina, kada mi je saopštio da napušta posao i počinje da radi samostalno, čime je označen početak izgradnje i opremanje njegovog auto servisa i sopstvenog posla.
Vredan, vispren, obrazovan (nije što je moj... ali takav je
), relativno brzo je razradio posao. Ipak, malo ko zna koliko iza toga stvarno stoji rada i ulaganja... od kojih je ono materijalno najmanja stavka. Mnogo puta sam ga gledala kako sa sebi svojstvenim osmehom dočekuje i ispraća mušterije, objašnjava šta se na autu radilo, šta treba da se uradi, zašto, kako... nesebično deli savete, pregleda automobile pre nego što neka njegova mušterija donese konačnu odluku hoće li kupiti baš taj ili će dovesti nov da ga majstor pregleda... Dok je servis koristio kućni broj telefona, mnogo puta su me probudili u sred noći da traže intervenciju "na terenu"... mnogo puta su zvonili nedeljom ujutro ili u bilo koje doba dana... da traže intervenciju smatrajući kako je najnormalnija stvar na svetu da im je majstor na raspolaganju 24 časa dnevno. Ubrzo su već počele da se zbijaju šale među majstorima (obično je uz njega radilo još dva majstora) kako ja nikom ne dajem kućne brojeve telefona, samo ih upućujem na dolazak tokom radnog vremena.
U svakom slučaju, jako je teško opisati sve ono kroz šta se prolazilo, čak i mi koji smo svedoci izgradnje i rasta tog posla, puno toga samo naslućujemo.
Ono što je u čitavoj priči veoma važno, to je da moj brat voli svoj posao, da se zaista pronašao u njemu, da ima smisla i za rad sa ljudima i za rad sa automobilima - u ovom slučaju dve neophodno važne stvari.
I, naravno da sam verovala kako njegovi intelektualni i svi drugi kvaliteti prevazilaze rad u radionici jednog, ipak, malog servisa (u koji se dolazilo na zakazivanje, gde se retko kad problem sa autom mogao rešiti odmah - uvek je bilo gužve, uvek je trebalo sačekati red). I naravno da sam njegovu odluku primila sa radošću, kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
Pregovori sa jednim uvoznikom i zastupnikom su tekli sasvim zadovoljavajuće, ali su na kraju, ipak, propali... Sa drugim je krenulo malo slabije, ali se lepo razvilo i delovalo obećavajuće do samog završetka... kada su proradile neke druge stvari u kojima se moj brat, na sreću, ne snalazi baš najbolje.
Dakle, opet smo se vratili na početak... Ali je treći pokušaj uspeo i nakon pregovora, krenulo se u realizaciju... Objekat je bio odabran, sa zakupodavcem postoji odlična saradnja, ali je svejedno, čitav proces završetka objekta i njegovo prilagođavanje propisanim uslovima trajalo i trajalo... Baš se svima odužilo.
Inače, na samom početku realizovanja te ideje, nas dvoje smo se u dve reči dogovorili da ću raditi kod njega (dakle, ne sa njim nego kod njega: to je njegov posao, njegova vizija, to su njegova ulaganja - ja samo želim i hoću da pomognem, pri tom je posao nešto što mi i te kako treba...)
Kada je sve konačno završeno, radionica preseljena i opremljena, objekat za salon potpuno završen - startovali smo. Bio je ponedeljak, 9. avgust. Ulazeći u novi prostor, nešto pre početka radnog vremena, oči su mi se punile suzama... Kada sam ugledala brata koji je sa sebi svojstvenim osmehom (verujme da ga je nasledio od Laze... a možda i od tate... obojica su se lepo osmehivala) gleda u mom pravcu... srce, duša i sve što treba, bili su mi ispunjeni kao retko kad... Samo jedan pogled i razumeli smo se... kao i obično
.
Desetak dana nakon početka rada servisa u novom prostoru, nakon što je sve pregledano i odobreno od strane distributera - stigli su nam i prvi automobili za salon!
Čim su istovareni, preparkirali smo ih u nizu... Lep prizor. Mnogo puta sanjan... I ako je položaj sunca bio baš loš (čisto kontra-svetlo), napravila sam nekoliko snimaka... i jako su mi dragi, bez obzira koliko su po kvalitetu loši. Pozvana sam i da slikam ulazak automobila u salon... I dok sam gledala kako se taj lep, veliki prostor popunjava, više nisam mogla da zadržim suze. I niko od prisutnih, uključujući i partnera mog brata, nije mogao da oseti suštinski značaj svega toga. Ogromna, višegodišnja želja, prava vizija mog brata u koju je uloženo nebrojano mnogo sati rada, razmišljanja, maštanja, odricanja - počela je da se realizuje.
Pogledi su nam se sreli, istovremeno smo iskoračili jedan prema drugom i zagrlili se čvrsto. Razumeli smo se.
I svaki put kada odem na posao, kada pogledam momke radionici, kada uđem u salon, ili kada se završi posao i zatvaraju se vrata tog velikog, lepo opremljenog i sređenog prostora, kada neka mušterija dođe i pohvali izgled sevisa... ponovo i ponovo osećam zadovoljstvo i ponos što je moj brat na početku i na kraju te priče.
Još kad prodamo prvi automobil
Vredan, vispren, obrazovan (nije što je moj... ali takav je
), relativno brzo je razradio posao. Ipak, malo ko zna koliko iza toga stvarno stoji rada i ulaganja... od kojih je ono materijalno najmanja stavka. Mnogo puta sam ga gledala kako sa sebi svojstvenim osmehom dočekuje i ispraća mušterije, objašnjava šta se na autu radilo, šta treba da se uradi, zašto, kako... nesebično deli savete, pregleda automobile pre nego što neka njegova mušterija donese konačnu odluku hoće li kupiti baš taj ili će dovesti nov da ga majstor pregleda... Dok je servis koristio kućni broj telefona, mnogo puta su me probudili u sred noći da traže intervenciju "na terenu"... mnogo puta su zvonili nedeljom ujutro ili u bilo koje doba dana... da traže intervenciju smatrajući kako je najnormalnija stvar na svetu da im je majstor na raspolaganju 24 časa dnevno. Ubrzo su već počele da se zbijaju šale među majstorima (obično je uz njega radilo još dva majstora) kako ja nikom ne dajem kućne brojeve telefona, samo ih upućujem na dolazak tokom radnog vremena. U svakom slučaju, jako je teško opisati sve ono kroz šta se prolazilo, čak i mi koji smo svedoci izgradnje i rasta tog posla, puno toga samo naslućujemo.
Ono što je u čitavoj priči veoma važno, to je da moj brat voli svoj posao, da se zaista pronašao u njemu, da ima smisla i za rad sa ljudima i za rad sa automobilima - u ovom slučaju dve neophodno važne stvari.
I, naravno da sam verovala kako njegovi intelektualni i svi drugi kvaliteti prevazilaze rad u radionici jednog, ipak, malog servisa (u koji se dolazilo na zakazivanje, gde se retko kad problem sa autom mogao rešiti odmah - uvek je bilo gužve, uvek je trebalo sačekati red). I naravno da sam njegovu odluku primila sa radošću, kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
Pregovori sa jednim uvoznikom i zastupnikom su tekli sasvim zadovoljavajuće, ali su na kraju, ipak, propali... Sa drugim je krenulo malo slabije, ali se lepo razvilo i delovalo obećavajuće do samog završetka... kada su proradile neke druge stvari u kojima se moj brat, na sreću, ne snalazi baš najbolje.
Dakle, opet smo se vratili na početak... Ali je treći pokušaj uspeo i nakon pregovora, krenulo se u realizaciju... Objekat je bio odabran, sa zakupodavcem postoji odlična saradnja, ali je svejedno, čitav proces završetka objekta i njegovo prilagođavanje propisanim uslovima trajalo i trajalo... Baš se svima odužilo.
Inače, na samom početku realizovanja te ideje, nas dvoje smo se u dve reči dogovorili da ću raditi kod njega (dakle, ne sa njim nego kod njega: to je njegov posao, njegova vizija, to su njegova ulaganja - ja samo želim i hoću da pomognem, pri tom je posao nešto što mi i te kako treba...)
Kada je sve konačno završeno, radionica preseljena i opremljena, objekat za salon potpuno završen - startovali smo. Bio je ponedeljak, 9. avgust. Ulazeći u novi prostor, nešto pre početka radnog vremena, oči su mi se punile suzama... Kada sam ugledala brata koji je sa sebi svojstvenim osmehom (verujme da ga je nasledio od Laze... a možda i od tate... obojica su se lepo osmehivala) gleda u mom pravcu... srce, duša i sve što treba, bili su mi ispunjeni kao retko kad... Samo jedan pogled i razumeli smo se... kao i obično
.Desetak dana nakon početka rada servisa u novom prostoru, nakon što je sve pregledano i odobreno od strane distributera - stigli su nam i prvi automobili za salon!
Čim su istovareni, preparkirali smo ih u nizu... Lep prizor. Mnogo puta sanjan... I ako je položaj sunca bio baš loš (čisto kontra-svetlo), napravila sam nekoliko snimaka... i jako su mi dragi, bez obzira koliko su po kvalitetu loši. Pozvana sam i da slikam ulazak automobila u salon... I dok sam gledala kako se taj lep, veliki prostor popunjava, više nisam mogla da zadržim suze. I niko od prisutnih, uključujući i partnera mog brata, nije mogao da oseti suštinski značaj svega toga. Ogromna, višegodišnja želja, prava vizija mog brata u koju je uloženo nebrojano mnogo sati rada, razmišljanja, maštanja, odricanja - počela je da se realizuje.
Pogledi su nam se sreli, istovremeno smo iskoračili jedan prema drugom i zagrlili se čvrsto. Razumeli smo se.
I svaki put kada odem na posao, kada pogledam momke radionici, kada uđem u salon, ili kada se završi posao i zatvaraju se vrata tog velikog, lepo opremljenog i sređenog prostora, kada neka mušterija dođe i pohvali izgled sevisa... ponovo i ponovo osećam zadovoljstvo i ponos što je moj brat na početku i na kraju te priče.
Još kad prodamo prvi automobil
