SATIRIKON - Petronije Arbiter - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Corto Malteze

SATIRIKON - Petronije Arbiter

Oceni ovaj blog
"Pogled na svet antičke književnosti je pogled povlašćene elite. Rimska književnost je u svojim najboljim periodima bila namenjena visoko obrazovanoj eliti, potpuno opsednutoj Rimom, njegovom istorijom, institucijama i tradicijama. To je bila ozbiljna i stroga publika, zadojena helenskim filozofskim idejama, ali neprekidno svesna Rima, njegove misije i veličine. Ogroman jaz delio je ovu čitalačku publiku od ostalog pismenog Rima: trgovci uopšte nisu čitali, kao što uopšte trgovci nisu čitali sve do osamnaestog veka. Zanatlije takođe – oni nisu ni imali vremena za to kao ni robovi, polubesposlena, polugladna i polusposobna gomila, koja se motala ulicama Rima i italskih gradova, nije imala ni volje ni novca za taj luksuz, a ni dovoljno pismenosti. Od nekih 700 000 stanovnika Rima, čitalačku elitu moglo je sačinjavati jedva nekoliko hiljada ljudi. Ovoj bogataškoj, gospodskoj čitalačkoj piblici nije ni na um padalo da se interesuje za podrobno opisani skaredni intimni život i orgije Petronijevih glavnih junaka – skorojevića oslobođenika i skitnica stranaca koji lutaju Italijom i žive od danas do sutra, malo od krađa, malo od podvala, od prodavanja svoga tela, kradene robe, svoje nadrifilozofije i svojih nazovi-stihova, bežeći od zakona u nove prestupe, provodeći se i gladujući naizmenično. Moglo se možda o tome opširno pisati, ali ne nezlobno kao Petronije, već sa stanovišta ozbiljnog moraliste, sa osudom i kao zagovornik konvencionalnog morala – onako kako je to činila rimska satira. I ne samo ona. Raspravljanje o moralu bila je sveopšta i neizbežna tema rimske književnosti i svih njenih književnih rodova. Čak ni komedije Terencija i Plauta nisu toga pošteđene, mada su scenska dela (preuzeta od Grka) strana rimskom puritanskom duhu upravo zbog svojih sloboda u pogledu zvaničnog morala. Čitava je rimska književnost – od retorike i filozofije do lirskog Vergilija, nestašnog Katula i maštovitog Ovidija – na temu prijateljstva, dužnosti, vernosti,, izdajstva, merila pravde i nepravde, dobra i zla, ili je prožeta moraliziranjem. Čak i udžbenici i ditaktičko stručne rasprave Varona ili Kolumele o zemljoradnji, Frontonova rasprava o snabdevanju Rima vodom ili Vegecijev spis o vojničkom pozivu – nisu lišeni moraliziranja. Na primer, za uspešno obrađivanje imanja potrebna su takva i takva svojstva ličnosti, ili – ta i ta delatnost stvara takve i takve karaktere, što ima te i te prednosti i nedostatke – ukratko, taj vid se nikada ne zaboravlja. Sa toga razloga Rimljane i nije privukla apstraktna filozofska spekulacija, već samo filozofija morala koju baš zato nikada nisu doveli do njenih metafizičkih implikacija kao Grci.
Razume se onda da je ova u krajnjoj linijii praktična usmerenost rimskog duha – traganje za moralnim standardima i njihovo negovanje – došla do punog izraza u odgovarajućem rimskom književnom medijumu – satiri, za koju je još Kvintilijan (sa izvesnim preterivanjem) rekao: “Satira je potpuno naša” (satira tota nostra est). U njoj su ljudi i ljudsko ponašanje tačno podeljeni na dostojne divljenja ili prezira: slabost, mekuštvo, nepostojanost, neumerenost, kukavičluk, gramzivost, poročnost javno se izobličuju, kao u Horacijevim Pismima i Satirama ili se nemilosrdno, zajedno sa podsmehom šibaju kao u Juvenalovim satiričnim invektivima (koje upravo zbog svoje preteranosti ne zvuče sasvim ubedljivo). Petronije se ne ponaša kao klasični satiričar, pa se ne može ni svrstati među njih, jer ne prihvata moralne premise ovog književnog roda. On je potpuno neangažovan u “nemoralnim” erotskim, lascivnim i frivolnim situacijama koje opisuje. Naprotiv, humor i šeretska marljivost sa kojim ih dočarava čine ih prirodnim i ljudskim. Čak i ako daje neku moralnu pouku ili poruku, daje je tako da je već zbog njene duhovitosti primamo, bez obzira na njenu moralnu sadržinu. Trimalhionovo prostaštvo i skorojevićka ubraženost dobijaju u Petronijevom opisu obrise grandiozno komične, uz to sasvim realne figure i nimalo ne liče na šablonizirane poročnike iz rimske satire. Obrazovani Enkolpije sluša pijana trućanja ne sa negodovanjem, već sa vedrim čuđenjem. Pomalo zbunjen, ali pomiren sa sudbinom, on i sam nespretno pokušava da sledi ritual gozbe, da pljeska i da se smeje kada se to od njega očekuje, čak i da se povinuje njemu stranim zahtevima i temperamentne sveštenice, učesnice gozbe. Ma kakva bila intimna angažovanost ili poruka pisca (a nju danas možemo nazreti), jedno je sigurno: on tu nije otvoreni zagovornik konvencionalnog morala, ne sipa otrov, dakle nije satiričar u rimskom smislu (bez obzira na naslov dela). Ako postoji neko merilo koje Petronije tu zastupa, onda je to merilo dobrog ukusa – a ne morala. Ipak, i to estetsko merilo se svaki čas ironično narušava ili čak poništava skandalozno neukusnim ponašanjem upravo njegova zagovornika Enklopija, glavnog lica Satirikona, koji svoje nepodopštine čak ispoveda u prvom licu. Razume se da je to pravi izazov rimskoj pietas. Rimska književnost ima još jednu odliku koja nedostaje Petroniju: to je duboka zavisnost od tradicije u pogledu forme, što je dovelo gotovo do šabloniziranja književnih radova. I Petronije ima svoje uzore ili je koristio neke prototipe i motive iz prethodne rimske književnosti, posebno iz satire.
Najduža nezavisna epizoda u Satirikonu je „Trimalhionova gozba“, ima – tematski svog preteču u Horacijevoj „Nasidijenovoj gozbi“; epizoda u Krotonu s prekidima se navraća na lovce na naslađe koji su česta meta Horacijeve i Juvenalove satire.
Na to je podudarnost samo tematska. U pogledu forme, Petronije je drukčiji i možda veći, utoliko što nema originala ni u grčkoj ni u rimskoj književnosti. Iako je sačuvan samo manji deo njegovog dela, može se oceniti da je to u pogledu forme niz – glavnom fabulom veoma labavo međusobno povezanih – šaljivih i škakljivih anegdota, poetskih parija i nepoetskih patvorina i parodija u stihu, priča i praznoverica o vukodlacima i vešticama i erotskih miletskih priča, ozbiljnih i kritičkih i neozbiljnih i polupismenih rezonovanja o retorici, književnosti i umetnosti – sve to na mahove prekidano dužim celovitim epizodama seksualnih i gozbenih orgija.
Okosnicu fabule čini maldi Enkolpije koji pripoveda svoje doživljaje dok s nekolicinom drugova luta južnoitalskim gradovima bežeći od gneva baštenskog boga Prijapa (simbola muškosti) koji ga sprečava da uživa u ljubavnoj igri.
Delo je pisano naizmenično u prozi i stihu, pa su stoga neki stručnjaci pokušavali da ga svrstaju u menipsku satiru. (Osnivač menipske satire je Menip iz Gadare, 3 vek. pre n. e.; njeni glavni rimski predstavnici su Varon i Seneka Filozof.) Glavna stilska odlika menipske satire jeste humor, ali i filozofiranje na moralnoj i estetskoj osnovi. A Petroniju nedostaje ono što je suštinsko u kiničkoj dijatribi i menipskim satirama, kao uostalom i rimskoj satiri: moralizatorska tendencija. Iako celu stvar saopštava u prvom licu, on realistički –bar naizgled – potpuno nezainteresovano opisuje sablazni društva koje je formirano u doba novog Carstva. Što se tiče forme, Satirikon je satira samo ukoliko se taj pojam posmatra etimološki, u njegovom osnovnom značenju: „mešavina“.
Reč s a t u r a i grčki σάτυρος nemaju međusobno nikakve veze. Grčka reč je predgrčkog porekla i odnosi se na demone na Peloponezu. Latinska reč je etrurskog porekla i označava neku mešavinu (satura lanx je neko mešano jelo od raznog mesa i povrća, kao papazjanija; lex per saturam data je mešoviti zakon koji se odnosi na razne stvari). Savremenik Lucilija, Akcije, izgleda da je bio prvi koji je počeo da meša prozu i stih. Tako je prvobitno svako delo koje sadrži razne vrste književnog izraza u neku ruku satira.
A Petronijevo delo je zaista s a t u r a - neverovatno složena umetnička tvorevina. Ne samo zato što je napisana u prozi i stihu. U pogledu kompozicije to je konglomerat raznorodnog književnog nasleđa; grčke putopisne književnosti, grčkog avanturističkog ljubavnog romana, miletske novelistike i menipske satire, aleksandrijske neoteričke i grčke poezije u književnosti. Ni u jedan od pomenutih književnih rodova nije se Satirikon dao uklopiti i pored nastojanja stručnjaka. Iako najviše liči na grčki ljubavno-pustolovni roman, prepreka je bila i ostala oko hronologije: naučnici nisu mogli da se saglase oko toga da li je u Petronijevo vreme (pod pretpostavkom da je on Neronov savremenik) grčki roman već postojao. Upoređivanje je bilo teško uspešno sprovesti zato što su predstavnici ovog helenističkog književnog roda svi odreda izgubljeni ili sačuvani u tako jadnim fragmentima da njihove elemente trebaloo rekonstruisati na osnovu Petronija – kome je trebalo da su bili uzor (iako su, po priznatoj hronologiji, živeli poske njega). I tako su naučnici umnožavali hipoteze: za jedne je to bio helenistički roman, za druge menipska satira, za neke zbirka miletskih priča, za neke pikareksna Odiseja, možda parodija Odiseje, za neke prvi evropski realistički roman, a za neke opet nešto sasvim novo – delo koje samo po sebi predstavlja početak i kraj jednog žanra. Ovaj problem je i pored nekoliko temeljitih rasprava ostao do danas otvoren. U stvari, to je problem jednostrane karakterizacije književnog dela i on prelazi okvire samog Satirikona."

Uvod u Satirkon
Petronijevo delo kroz vekove
Radmila Šalabalić

Pošalji "SATIRIKON - Petronije Arbiter" na Facebook Pošalji "SATIRIKON - Petronije Arbiter" na Google Pošalji "SATIRIKON - Petronije Arbiter" na My Yahoo! Pošalji "SATIRIKON - Petronije Arbiter" na Live Pošalji "SATIRIKON - Petronije Arbiter" na MySpace Pošalji "SATIRIKON - Petronije Arbiter" na Twitter Pošalji "SATIRIKON - Petronije Arbiter" na Digg Pošalji "SATIRIKON - Petronije Arbiter" na del.icio.us

Ažurirano 26.08.2010. u 14:27, autor: Corto Malteze

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. MPMcB (avatar)
    Ovo je stvrno, osveženje.
    Nego nešto mi sad pade na pamet.
    Rimljani su definitivno imali pisanu reč, ne samo u umetnosti,
    ali kolko znam nisu poznavali papir, ako i papir u šte sumnjam, štampanje definitivno ne.
    Varam li se?
    Na čemu su onda pisali i sa čega je gorepomenuta patricijska čitalačka publika, njih nekoliko hiljada, uopšte čitalo?
    Zna li neko?
  2. Corto Malteze (avatar)
    poznavali su papir, naravno
    ustvari papirus preteča papira, a kroz vekove su usavršili tehniku
    proizvodnje papira
    štampa naravno nije postojala, knjige su bile ručno pisane i
    prepisivane, postojale su cele škole pisara koji su pisali
    ne samo novu literaturu koja je nastajala u rimu, već su prevodili
    i prepisivali helensku književnost