Veoma dobar feljton - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Veoma dobar feljton

Oceni ovaj blog
Sajt lista "Danas"
Tema čini se marginalna ali jako dobro osvetljava problematiku današnjih odnosa između dve najveće grupe u društvu.


U nekim religijama matrijarhata veštica je shvatana kao dvopolno biće
Veštica iz dečjih priča
Autor: Vojin Matić
Odnos prema agresivnoj boginji smrti odgovara današnjem odnosu deteta prema agresivnoj majci. I dete se mora, da bi moglo podneti majčinu agresivnost, identifikovati s njom kao agresorom.
Vojin Matić: DETINJSTVO NARODA (2)
Ukazujući na karakteristične otpore prema novim otkrićima i saznanjima u okviru napretka naučne misli, Vojin Matić (1911-1999) u knjizi „Detinjstvo čovečanstva“ (Službeni glasnik), čije delove uz dopuštenje izdavača objavljujemo, aktualizuje pitanja mitske prošlosti, budući da se mnogi odgovori ne odnose isključivo na arhaičnu i tradicionalnu kulturu već i na savremenu civilizacijsku epohu. Društvo i pojedinci su se, kao što je poznato, oduvek poznatim mehanizmima tvrdokorno branili od prodora i uticaja novih istina, koje su dovodile u pitanje dotadašnja shvatanja i važeće predstave. Zato je recepcija novih saznanja uvek vezana za savladavanje i prevazilaženje izvesnih otpora i strahova.

Na taj način se majka u fantazmu doživljava kao falusna majka, pa su za nju karakteristični agresivni falusni simboli, kao što su rogovi (otud Babaroga), zubi, veliki nos ili jahanje na opkoračenoj metli. Baba se na taj način postepeno degeneriše u vešticu iz dečjih priča. U nekim religijama matrijarhata, međutim, ona je shvatana kao dvopolno biće, pa se s oznakama oba pola pojavljuje od preistorijskih vremena, kao u helenskom mitu Apolon iz Dupljaje, ili Dofana.
Kibela se bavi magijom, što nam daje ključ za rešenje problema uloge babe u našim narodnim pripovetkama. Ona je, osim toga, i zaštitnica grobova i zveri.
Boginja majka se u raznim jezicima rane istorijske Anadolije naziva i Ma, Amma i Nana, što odgovara i našem nazivu za staramajku, to jest baku. Srećemo je ponovo dosta izmenjenu, lepu i strašnu, u nordijskim srednjovekovnim pesmama, u sagama, kao Brunhildu u pesmi o Nibelunzima. Kao i naša baba, Brunhilda traži glave heroja koji se takmiče za njenu ruku, i ako je ne pobede, ona ih ubija. Samo, u germanskom mitu je još mlada i lepa, okružena tvrđavom čije zidove kiti glavama svojih prosaca. Naše babe već su stare i ružne, ali se motiv prosidbe, iako prikriveno, ipak javlja, što znači da naš pripovedač, živeći u jednom hristijanizovanom svetu, više nije logički uspevao da joj povrati mladost i lepotu. U pripoveci „Carev sin i devet paunica“, baba pokušava da oženi carevog sina svojom kćerkom. I matrijarhalno takmičenje za svetoga kralja sačuvano je i kod nas, kao i kod Germana. Naš carev sin služi babu i čini tri podviga, ali ne više da bi se, kao u indoevropskom uzoru, oženio njome, nego da bi došao do čarobnog, vilovitog konja. U nordijskom predanju i u pesmi o Nibelunzima sačuvan je i motiv takmičenja sa samom devojkom – poznat i u Mahabharati, a i kod nas u pripoveci „Devojka brža od konja“. Taj način sklapanja braka naziva se u indijskim izvorima svajamvara.
Sigfrid ili Sigurd iz nordijskog predanja takmiči se tri puta, kao i naši heroji u narodnim pesmama i pripovetkama. I on, kao naš carević iz priče „Carev sin i devet paunica“, dolazi do vilovitog konja, kojega samo on može jahati. Razlika je u tome što naš carev sin pobeđuje lukavstvom uz pomoć izvesnih životinja, dok u jednoj verziji nordijskog mita Sigfrid siluje Brunhildu, razvaljuje vrata konjušnice i odvodi kobilu. Groteskna figura, kakva se u germanskom predanju javlja razvaljivanjem vrata, očigledno je simbol za silovanje, koje se u kasnijim verzijama izgubilo. Ono se, ipak, susreće i u kasnijim predanjima, i pesnik nam to simbolički saopštava pričom o uzimanju pojasa i prstena, što devojci oduzima njenu džinovsku moć i stvara okosnicu oko koje se razvijaju dalji sukobi u drami. Prikriveno silovanje dolazi do izraza u helenskim mitovima, u kojima predstavlja, prema Grevsu, preuzimanje božanske vlasti od strane muškaraca.


Kad devojka „bira samu sebe“
Autor: Vojin Matić
Recimo, kod nas carev sin čuva kobilu i ždrebe: kobila se triput pretvara u druge životinje da bi pobegla, a baba došla do njegove glave. Uz pomoć tri životinje koje je ranije spasao, on uvek otkrije skrovište kobile i ždrebeta, i tako najzad izbegne smrt koja mu preti od babe i dobije zmajevitog konja, s kojim će oteti svoju devojku od zmaja.
Vojin Matić: DETINJSTVO NARODA (3)

Germanska uspomena na silovanje sveštenice Velike majke i otimanje njene svete životinje nastavak je mlađe varijante mita u kojoj se nevesta zadobija takmičenjem: ovo je slično nasilju koje izvodi takmac za svetog kralja time što zauzdava divlje bikove, za razliku od starijih matrijarhalnih vremena, kada je sveštenica Velike majke odmalena gajila svete životinje i učila ih obrednim igrama. Nasilno zauzdavanje, prezanje i jahanje je patrijarhalna varijanta obredne igre sa životinjama.
Otmica sveštenice i otmica njene svete životinje prvobitno su u obrednim razmenama rodovskih zajednica bile povezane, a tek kasnije je, u zavisnosti od razvoja zakona egzogamije, došlo do modifikacije i odvajanja ta dva elementa obrednog odnosa sa saradničkim rodom. Dimezil smatra da je svajamvara svadbeni običaj vezan za ratničku kastu u klasičnoj Indiji. Običaj u sebe uključuje otmicu i jednu specijalnu vrstu takmičenja, o čemu govori i ime ove svadbe, u kojoj devojka „bira samu sebe“ na taj način što okači izabranom mladiću venac o rame. Simbolika venca ponavlja se u drastičnom obliku kao otimanje prstena, iako njega u starim nordijskim predanjima Brunhilda poklanja, a Zigfrid je kasnije izneverava, slično helenskim herojima Jasonu i Teseju. Obojica ostavljaju devojke koje su im pomagale u izvršenju zadatka, a slično i naš Kraljević Marko ubija kćerku Arap-age, koja ga je spasla tamnice. Indoevropske svadbe, u kojima grabljenjem neveste ili svete životinje dolazi do obrednog sukoba, ili njihov ostatak u vidu običaja i shvatanja da svadba obećava veći berićet ukoliko je krvavija, Južni Sloveni su naročito poštovali, negovali i umetnički obrađivali, tako da se tokom vremena iz njih razvio dramski sukob s naknadnim osećanjem krivice i moralnim dilemama.
U pesmi „Ženidba Maksima Crnojevića“, kao i u klasičnim germanskim i helenskim spevovima koji počinju otimanjem devojke, raptusom, dolazi do sukoba dveju suprotnih strana i borbe do istrebljenja. Sukob Helena u Trojanskom ratu, kao i Burgunđana i Huna, završava se pogibijom i jedne i druge strane. Ali, dok je u Germana i Helena nevesta još mlada i privlačna naslednica Velike majke, u južnoslovenskim predanjima ona je postala stara i ružna čarobnica, pa se grabljenje prenosi na lepu i mladu devojku, a baba postaje uzgredna ličnost, samo jedna epizoda u traženju. I u Helena i Germana otimanje devojke tokom vremena prestaje biti centralni motiv, ali i dalje ima značajnu ulogu u razvoju radnje.

Pošalji "Veoma dobar feljton" na Facebook Pošalji "Veoma dobar feljton" na Google Pošalji "Veoma dobar feljton" na My Yahoo! Pošalji "Veoma dobar feljton" na Live Pošalji "Veoma dobar feljton" na MySpace Pošalji "Veoma dobar feljton" na Twitter Pošalji "Veoma dobar feljton" na Digg Pošalji "Veoma dobar feljton" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari