B29 3 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

B29 3

Oceni ovaj blog
Vrludavi tok mutne vode plete virove u tami njene kose.
Pod mesečinom
Ode, a vratiće se?
Možda.
Bio sam skroz mokar, baš ćudno.
Odmah mi je bi žao. Taj prizvuk prigušene sete mi nikad ne promakne. Znao sam da nije larva, ali ko zna šta bih osetio da sam je tada nazvao lepa undino i još glasno.
I dok se sećanje na ovaj susret, (videh li je uopšte) topilo kao celac na dlanu, setih se:
"Magičar se ozbiljno upozorava da se ludo ne zaljubi u undinu i izgubi svoju ravnotežu. Takva ljubav bi za njega bila kobna"
Ali bi mi je žao.
Koji sam ja som? - rekoh glasno, zvučalo i je isto tupavo
Posle par minuta ostalo je samo mutno sećanje, da mi je bilo žao ili da bi mi bilo žao jedne, hm dame, ali slutio sam da ovo nije naš ni prvi ni poslednji, pa recimo, susret, Prethodnih sam se sećao manje nego ovog. Mislim da je ovo bilo prvi put da se moja setna osećanja koja sam u sebi namerno izazvao uobliče u nešto što je toloko oličeno da je u stanju da sklapa rečenice i pokaže volju za razgovorom. Osećaji nisu kao ideje. Oni se ne zaboravljaju, a ja sam svakako, jedan prosećan duduk za to.
Ravnoteža između sveta razuma konkretnih ideja i sveta slutnji i osećaja, u glavi muškarca je moja luda teorija.
Drum broj 29 vujugao je dalje kroz živopisni predeo, južne Švabije, primetih velike stare platane duž puta, bukovi šumarci okolo smenjivali su se sa žutim poljima, pred žetvu.
Nije pšenica.
Ovde se gaji ječam, brdovitom predelu više leži.
Uopšte ne liči na Bačku, jedino je vrućina ona, onakva i baš pomislih da malo prikočim i pogledam kartu, kad mi se ukaže parking u hladu.
Izlazak iz kola doneo mi je tropski talas u lice, vrućina je stvarno bila na mestu. Na prkingu nikog. Nikog nisam sreo ni usput, još od pumpe. Sa parkinga se pružao lep pogled na okolinu. Brdovit predeo prošaran šumarcima i posvida polja žutog. Žetva izgleda kasni ove godine, uz toliko kiše ni ne čudi. Duboko zeleno u nijansama, od tamnog do jako tamnog, u jarko žutom moru i iznad svega veliko, plavo nebo, Bavarsko nebo, rekla je jednom moja Dama. Tad smo ovde bili novi i pre nego što su nas talasi naneli u ove krajeve, takvo plavetnilo nismo nikad pre viđali, ni ona ni ja.
Samotna klupa u debeloj hladovini, na uzvisini. Parking na putu B 29 sred Švabije, oblasti u Bavarskoj odakle su rodom nemci koji su se nastanili pored Dunava u Bačkoj. Od tada je njihova zajednica dala deset pokolenja.
Ja pripadam devetom, po liniji moje babe Ane.
Vetrić lagano secka vručinu kao soda špricer polovak.
Sedim i dumam.
Ne žuri mi se, jer uvek traju moji pokušaji da odagnam od sebe te virove koji od mraka upliću crnu kosu, sad bolje da ni ne pomišljam čiju. U poverenju, ovo pisanije će da potraje pa ko ima vremena nek čita.
Da, znam, nijedno nas sunce neće ogrejati kao sunce rodnoga kraja, ali zaboga, to je jedno te isto sunce, a ono što daje svima je, isto tako, jedno te isto. To je život. Ono što je meni od toga zapalo je, da mogu da mu se radujem gde god da sam i da se divim šarenilu svega što je iz tih darova nastalo. Uvek sam to osećao. Svet pred sobom ne možete ni da osetite, a kamoli da uživate njemu, ako vas osećaj da ne pripadate ovoj zemlji stalno žulja kao pokisla cipela.
Čemu uopšte pripadate, ako ne ovom trenutku i ovom šaru na kom stojite?
"Znaš, ti si ovde nov ali videćeš. Posle nekog vremena, oseti se, da ti Koreni ovde ne pripadaju", ili u tom stilu, obično počne priča poveravanja kod ovdašnjeg sveta našeg. Kao, sad smo se zbližili, pa smem da ti se malo poverim. Nastavak je obično klasika koja naginje kukanju, kako ovde ništa ne valja i kako je sve najbolje u njegovom kraju kod njegove mame. Dosta je teško to odslušati, ali ako ne prekidam traje kraće. Mamu pominju svi, muškarci obavezno, žene ipak manje, ali kako se svi mi odrasli trudimo da pokažemo da smo definitivno odrasli, reč mama se retko koristi. Umesto nje ide reč zemlja. Odraslije, šta li?
Sad, ja bih trebao u toj reči da razaberem, da mu je na svakom koraku teško, jer eto ova zemlja nije ona i nikako neće da ga primi takvog kakav je on eto, njegovoj majci zemlji, jel, pasao da ne može bolje.
Znači, ne valja ova zemlja, a on/ona je sasvim OK. Tad mi prvi pud dođe da ga/je probam nagnati na zeru samoanaliziranja, ali znam da se većina i na najmanji nagoveštaj, tipa, ajde malo razmisli, da li bi koja pomisao o sebi takvom kakvog se vidiš možda dala kakvu utehicu, reaguje kao mlad ždrebac, u čijem se prisustvu samo pomene sedlo.
Naravno, sve ,samo ne to i u pravu su.
Nikome ne smeš da diraš njegove iluzije, njegove okove, pravilo je broj jedan. Svako mora sam sve do, tačke kad glasno postavi pitanje. Pa i onda je muljevito, kao Baračka u junu nizvodno od Pikeca, ali bolje da sad ne pomišljam na ta mesta.
Takva pitanja su retka i postavljaju se vetru, ja sam ga nekad davno ipak postavio Vodi, al dobro sad.
Bez obzira na moja dumanja sagovornik nastavlja i stiže do tačke da je tamo, kod njegove mame sve potaman i kad bi mogao sutra bi se vratio, kuku meni, pa kuku meni jadan ti sam ja, pa opet jadan ja, pa jadni mi. To valjda i ja sa njima. Dalje ne moram da slušam, ali nije red prekidati čoveka. jer upravo otvara, svoje sisaljke zavaran mojim strpljenjem.
Reč zemlja je izgovorena samo jednom ali uvek sa malo većim Z, što je tuga veća to je i to slovo više naglašeno, a potom priča okreće na korenje i tu ja obično, treba da se glasno izjasnim o svom tj našem korenju da bi sisanje moglo da počne. To je pravi trenutak da mu ponudim šta imam, ipak nije fer odbiti ga, tim ljudima generalno nije lako.
- Znaš, ja živim na zemlji - kažem na način da se ne uvredi - ali više od korenja cenim krila. Letenje vetru, suncu, mesecu ako baš voliš, mi je ipak lepše od pukog sunčanja uz korenje u blatu. - ide odgovor, koji, vidi se lepo, nije nikakvo odbijanje. Samo, izgleda da ukus toga nije onaj očekivani i ništa od sisanja. Ne zato što ja sada ne dam, nego nije to ta energija, nema taj neophodno gorak ukus i valja je žvakati, ne može na slamku. Odmah se primeti kako se sisaljke zatvaraju, Žvakati? Nikad. To ne radi pošten svet, ma ni pomisli.
Naravno, nisu svi takvi, ili bolje rečeno, nisu svi toliko beznadežni. Ipak, posle skoro deset godina stranstvovanja, ni moja Dama ni ja nemamo mnogo priatelja među gastosima. Ona još i nekako, jer bi da pomogne, lekari su ponekad stvarno takvi. Ja nisam ni blizu toliko plemenit, mada pored nje, mi se, naročito u poslednje vreme i omakne kadgod. Ne kaže se džabe, da su one naša bolja polovina.
Koja glupa fraza, bez moje Dame, od mene ne bi bilo ni koliko da se zalije kaktus, pa ko je kome upola, bolje ni ne misliti.
Naravno da ponekad osetim žal za starim krajem.
Jedan mladi kolega pitao me nedavno da li osetim potrebu da se vratim u svoj kraj, svoju Domovinu, tako je rekao. Na nemačkom to ne zvuči tako teatralno.
Da, često poželim da se tamo vratim, odgovaram mu, samo za tako nešto mi nije dovoljno prevozno sredstvo koje me relativno bezbedno može prevesti nekih osamsto do devetsto klometara na istok. Potrebna mi je mašina koja bi me vratila maličak u prošlost, a to jo nismo napravili.
- Prijatelju - otvaram, - moja Domovina, takva kakvu je ti imaš i koju zoveš velikim D više ne postoji.
Ovo je dovoljno da temu okrenem na hipoteze o takvim mašinama. Ovdašnji svet se zaista oduševljava mašinama, kako realnim tako i nadrealnim, Maja danava, ili potiče sa ovih prostora ili je ovde pekao svoj zanat, uveren sam. I dok obraćam temu na Ajnštajnovu paradigmu, prepuštajući mu reč, moj omiljeni trik, slušam ga sa pola uva i premišljam ono što bih voleo da kažem, tom mom kolegi.
Čak i kada bih mogao tamo da se vratim, kome bih ja tamo trebao?
Svako normalan, kada bi se vratio, prvo bi upro svom snagom da spreči da se desi ono što nas je snašlo pre koju deceniju i kusur, kad smo još bili derani prepnih srca i mašte dećaka. Valjda zato to i ne može tako, jer je kažu i Saturn pristao na to, valjalo bi se znaći, sa njim nagoditi, ali tamo mi se nekako ne ide, Još ne.
Dakle, jalovo bih upirao i svi bi me smatrali još gorim ludakom nego pre i za razliku od pre, bili bi u pravu. Mogao bih samo da sedim sam na obali, nizvodno od Vukovara, na primer i oplakujem
....mobe,
zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja...

Pogled se muti, tražim maramicu, uzalud, ja to ne nosim, sreća, niko ne vidi suze.
- Znam da si tu crnokosa. - sad se ne bojim da sam je prvi oslovio, imam jak razlog.
- Brzo učiš. - rekla je i prepoznah joj glas, uspelo je, ovo ne smem da zaboravim.
- Da uspelo ti je i ja bih volela da ovo ne zaboraviš – ej, na sve što pomislim ili osetim, ona čuje, ne mogu ništa da joj sakrijem, kao go pred žen... nimfom. Koji som ? Ja sam paplajz.
- Hm, hvala na nimfi. Te tvoje tehničke pomisli i tako ne razumem, ali naučićeš brzo kako se misli samo u sebi - nisam pomislio ni reć, osetio sam još neku slabu crtu tuge i melanholije, još od pomisli na Balaševićevu pesmu, to je sigurno još videla i zato nije otišla i osećao sam još neku privrženost prema njoj i polako se usdih da sklopim
- Hvala ti, hteo bih da mi pokažeš put. - dugo sam birao ove reči i znam da će otići na najmanji nagoveštaj namere, jer onda jedva napabirčene emocije izgledaju kao mamac ali morao sam da probam.
- Nema potrebe, samo nastavi i nije mamac.
- Slobodno stani pred njih. One su tvoje i ako ti zatrebam zovi me opet doći ću.
- Hvala ti, idi sad molim te. - rekoh glasno, ali ko su one moje i pred koje da stanem?
Jesam li je ja to pozvao i otpustio? Ne zaboravljaj, ne zaboravljaj, ne zaboravljaj
Badava.
Som ostaje som, ali možda ipak ima nade.
Uvek ima nade.
Samotna klupa u tamnoj senci velikog hrasta, tu li sam zazvao vodenu nimfu?
Sirotica, mora da sam je namučio. Reče li mi da nastavim?
Dobro, auto je tu, klima radi sunce prži.
Idemo dalje.

Pošalji "B29   3" na Facebook Pošalji "B29   3" na Google Pošalji "B29   3" na My Yahoo! Pošalji "B29   3" na Live Pošalji "B29   3" na MySpace Pošalji "B29   3" na Twitter Pošalji "B29   3" na Digg Pošalji "B29   3" na del.icio.us

Komentari