Када су власовци, на позив српских националних снага кренули ка Словенији, Немци им то нису дозволили, већ су их скренули ка Чехословачкој у “сендвич” између Американаца и црвеноармејаца где је РОА, као најбројнија антикомунистичка армија ( 400 000 војника ) у свету, доживела жалостан завршетак.
У немачкој војсци налазио се значајан број руских добровољаца, који су долазили како из редова заробљеника ( црвеноармејаца ) , тако и од локалног становништва, па када се формирала Власовска армија ( РОА ), тај број је знатно превазилазио капацитет, и износио је укупно више од 2 000 000 људи... и то без обзира на све грешке немачког командовања и злочиначку «источну политику» Розенберга. На политичкој конференцији на Јалти, савезници су потписали споразуме о репарацији којима су запечатили судбину антистаљинистичких Руса на Западу, укључујући и оне који су се борили у редовима Руске Ослободилачке Армије Ђенерала Власова. 1
У штаб ђенерала Власова од стране српских добровољаца послат је Божидар Божа Најдановић, истакнути предратни антикомунистички интелектуалац и професор на београдском Универзитету. Када су власовци, на позив српских националних снага кренули ка Словенији, Немци им то нису дозволили, већ су их скренули ка Чехословачкој у “ сендвич ” између Американаца и црвеноармејаца где је РОА, као најбројнија антикомунистичка армија ( 400 000 војника ) у свету, доживела жалостан завршетак. И да руска национална трагедија буде још већа, Американци су тенковима гонили Власовљевце у наручје црвеноармејцима. Тако су руске антибољшевичке трупе доживеле једну од највећих трагедија у Другом светском рату. Немилице их је уништавао и комунистички Исток и демократски Запад. Тиме је најбројнија антикомунистичка армија у свету доживела жалостан завршетак, иако је на њеним националним заставама било исписано: " За Бога и Родину! " Захваљујући лажљивој просовјетској пропаганди јерархије Московске патријаршије, десетине хиљада емиграната, међу којима је био и приличан број клира, па чак и епископа, верујући у утвару слободе, почели су при крају Другог светског рата да се враћају у Совјетију, где су их чекали совјетски концентрацијски логори и затвори. Поред тога, крајем рата, уз сарадњу влада западних савезничких земаља, више од 6 милиона совјетских војних затвореника, избеглица и емиграната било је на силу враћено у СССР до 1948.
Већина од њих убијена је иза зидова Стаљиновог НКВД. Вероватно најпознатија од тих трагедија присилног враћања била је у Линцу у Аустрији, „ где су енглеске окупационе власти предале Стаљину у сигурну смрт неколико десетина хиљада Козака који су се последњих месеци рата борили на страни Немачке. Очевидац ове драме се сећа да је предаја почела управо у време последње литургије, за коју није било дозвољено да се заврши. Многи Козаци покушали су да се баце у амбис, како би избегли предају комунистима, а први пуцњи из совјетске окупационе зоне зачули су се већ неколико минута након предаје. Занимљиво је да је тадашњи поглавар РПЦЗ, митрополит Анастасије, дао благослов за црквену сахрану Козака који су живот формално окончали самоубиством зато што нису хтели да падну у руке црвених џелата. ' Њихо ви поступци – писао је – ближи су подвигу свете Пелагије Антиохијске, која се бацила са високе куле, како би избегла обешчашћење ( силовање ) '...
У Цркви се сачувало предање о схимонаху Леонтију Мимрикову, који је благосиљао верницима да иду у рат против комуниста. Они су се борили не осврћући се на Немце. На пример, већ 9. 5. 1945 у одбрани Бреслауа, руске јединице, притиснуте уз балтичку обалу, одлазиле су у борбу предвођене њиховим свештеницима... ”
1 Американци су предали Власовљеву армију ( у то време 400.000 бораца ) совјетима у Чешкој, а сам ђенерал Андреј Власов је обешен у Москви 1946.
Опширније:
http://www.scribd.com/doc/35920457/Боривоје-М-Карапанџић-Грађански-рат-у-Србији-1941-1945
http://www.roa.ru/
http://generalvlasov.ru/
У немачкој војсци налазио се значајан број руских добровољаца, који су долазили како из редова заробљеника ( црвеноармејаца ) , тако и од локалног становништва, па када се формирала Власовска армија ( РОА ), тај број је знатно превазилазио капацитет, и износио је укупно више од 2 000 000 људи... и то без обзира на све грешке немачког командовања и злочиначку «источну политику» Розенберга. На политичкој конференцији на Јалти, савезници су потписали споразуме о репарацији којима су запечатили судбину антистаљинистичких Руса на Западу, укључујући и оне који су се борили у редовима Руске Ослободилачке Армије Ђенерала Власова. 1
У штаб ђенерала Власова од стране српских добровољаца послат је Божидар Божа Најдановић, истакнути предратни антикомунистички интелектуалац и професор на београдском Универзитету. Када су власовци, на позив српских националних снага кренули ка Словенији, Немци им то нису дозволили, већ су их скренули ка Чехословачкој у “ сендвич ” између Американаца и црвеноармејаца где је РОА, као најбројнија антикомунистичка армија ( 400 000 војника ) у свету, доживела жалостан завршетак. И да руска национална трагедија буде још већа, Американци су тенковима гонили Власовљевце у наручје црвеноармејцима. Тако су руске антибољшевичке трупе доживеле једну од највећих трагедија у Другом светском рату. Немилице их је уништавао и комунистички Исток и демократски Запад. Тиме је најбројнија антикомунистичка армија у свету доживела жалостан завршетак, иако је на њеним националним заставама било исписано: " За Бога и Родину! " Захваљујући лажљивој просовјетској пропаганди јерархије Московске патријаршије, десетине хиљада емиграната, међу којима је био и приличан број клира, па чак и епископа, верујући у утвару слободе, почели су при крају Другог светског рата да се враћају у Совјетију, где су их чекали совјетски концентрацијски логори и затвори. Поред тога, крајем рата, уз сарадњу влада западних савезничких земаља, више од 6 милиона совјетских војних затвореника, избеглица и емиграната било је на силу враћено у СССР до 1948.
Већина од њих убијена је иза зидова Стаљиновог НКВД. Вероватно најпознатија од тих трагедија присилног враћања била је у Линцу у Аустрији, „ где су енглеске окупационе власти предале Стаљину у сигурну смрт неколико десетина хиљада Козака који су се последњих месеци рата борили на страни Немачке. Очевидац ове драме се сећа да је предаја почела управо у време последње литургије, за коју није било дозвољено да се заврши. Многи Козаци покушали су да се баце у амбис, како би избегли предају комунистима, а први пуцњи из совјетске окупационе зоне зачули су се већ неколико минута након предаје. Занимљиво је да је тадашњи поглавар РПЦЗ, митрополит Анастасије, дао благослов за црквену сахрану Козака који су живот формално окончали самоубиством зато што нису хтели да падну у руке црвених џелата. ' Њихо ви поступци – писао је – ближи су подвигу свете Пелагије Антиохијске, која се бацила са високе куле, како би избегла обешчашћење ( силовање ) '...
У Цркви се сачувало предање о схимонаху Леонтију Мимрикову, који је благосиљао верницима да иду у рат против комуниста. Они су се борили не осврћући се на Немце. На пример, већ 9. 5. 1945 у одбрани Бреслауа, руске јединице, притиснуте уз балтичку обалу, одлазиле су у борбу предвођене њиховим свештеницима... ”
1 Американци су предали Власовљеву армију ( у то време 400.000 бораца ) совјетима у Чешкој, а сам ђенерал Андреј Власов је обешен у Москви 1946.
Опширније:
http://www.scribd.com/doc/35920457/Боривоје-М-Карапанџић-Грађански-рат-у-Србији-1941-1945
http://www.roa.ru/
http://generalvlasov.ru/