30. септембар 1993.
Јанко и Ксенија, једини људи које познајем, да немају у кући телевизор.
Јанко крај радио апарата. «Грундиг», преисторијски, старији од мене, чини ми се.
Окреће скалу, смењују се језици, станице. Помно тражи ону, њему најомиљенију.
Кад ме угледа, не прекине. Осмехне се, у знак да му је драго што ме види, и извињавајуће. Без речи ми показује да седнем. Контам да ћу морати да сачекам крај емисије.
A кад се из тог замешатељства разних звукова, коначно пробије тај толико жељени, Јанков израз одаје осећање као кад жедан из пустиње најзад дође до воде. Сав се предаје слушању.
Кад се емисија заврши, не издржим да не упитам:
-Видим, смарате се тражећи. A данас има супер радио-апарата. Потпуно дигитализованих, који памте станице. A, још боље, сателитски.
-Знам, и јесте некад мало... - одвраћа Јанко - Aли овај ми је особито драг, још из Београда.
-То је режимски радио. Како можете да га слушате?
Јанко се осмехне, помало горко, чини ми се:
-Да, тачно. Aли, заправо, радио је изнад свих режима, као институција, и цивилизацијска тековина. Узгред, нашег Тесле откриће. И ја га, напросто, морам слушати. Уживам у српском језику. То је моја култура, моја традиција. Једино у Београду могу да ходам улицама затворених очију...
Мало касније, настави:
-1. октобар 1924. Чаробна кутија је оживела...
Помислим - и Јанко је мало као та кутија, кад јој само дарнеш право дугме. Тако сазнајем:
«Хало, хало, овде Радио Београд на таласној дужини од 455 метара. Молимо све који нас чују да нас обавесте о начину пријема, јачини гласа и модулацији». Глас спикерке Јелене Билбије.
Предајник је био у Кнез Михаиловој 42, зграда некадашње Хрватске штедионице. Касније, начињен је јачи, и краткоталасни, у Макишу, 20 киловата, емисиона зграда са антенским постројењем, била је здање занимљиве, модерне архитектуре. Почетни сигнал био је први такт песме Милкина кућа на крају. (Пред Други светски рат, почетни сигнал замењен је првим тактом Хеј, трубачу с бојне Дрине). У тo врeмe сaмo 10 eврoпских зeмaљa имa рaдиo-стaницe. Овај Радио Београд је угашен 1. јула 1926. доласком Марија Осане из Љубљане у Министарство ПТТ за руководиоца одељења радио саобраћаја. Осана је лично тражио гашење под изговором да радио програм Главне радиотелеграфске станице Београд - Раковица, "не даје никакве резултате". Крајње бесмислено и немушто образложење. Онда се те године отвара Радио Загреб и припрема отварање Радио Љубљане. Послератна идеологија је многе врло значајне ствари из тог периода маргинализовала.Тако је званичан дан ЈРТ у комунистичкој Југославији био - датум оснивања Радио Загреба! А ја сам стално упорно тврдио, а и данас тврдим, што је и сасвим очигледно, како је Раковица с јесени 1924. једнако - Радио Београд. Али, кад се у све уплету неке друге ствари… (То је, можете ли веровати, између осталог стајало и у оптужници, кад су ми својевремено судили у Београду, да „ширим националну нетрпељивост“). Елем, ово је битно: - дa je правде, 19. септембар1924. би био датум који би се признавао као почетак радиодифузије у Србији, Балкану и Јужној Европи. Далеко пре него многе важније европске земље оног доба (пре Беча и Рима). Захваљујући томе што је имала ову станицу, Краљевина СХС постала је чланица Међународне уније за радиофонију приликом њеног оснивања 1925. у Женеви. На пример, још увек мало ко зна, јер се још увек прећуткује, и да су, упркос оном прекиду, инжењери у Министарству ПТТ крајем 1927. поново пустили у рад бољу и јачу радио станицу у Београду (овај пут у својој канцеларији у Делиградској). Да буде још занимљивије, ова радио станица читава je настала у самоградњи. И радила, практично, све до редовног пуштања у рад Радио Београда, 24. марта 1929. Тога дана се огласио, из зграде Српске Академије Наука, Радио Београд А. Д. Значи, није био државни. За крајеве без струје увезени су и портабл радио апарати на батерије. Многи су имали и радио-детекторе са слушалицама, за које се није плаћала претплата. Међу главним акционарима била су тројица Немаца: Роберт Веге, Густав Браун и Фрања Мозер. У почетку је техничка и финансијска документација вођена на немачком језику! Постоји књига Роберта Вегеа, коју је с немачког превео Фрања Мозер из 1929. са упутствима претплатницима за коришћење радио апарата. Мозер је иначе био фолксдојчер, власник предратне Винарије у Земуну, коју су му комунисти отели '45 и претворили је у „Навип“. (Вероватно је и то један од разлога зашто се пуна истина о Радио Београду заташкавала). Одмах су позвали Царевца, да оснује Народни оркестар, а током неколико следећих година настао је и Симфонијски оркестар, Џез оркестар, Хавајски квартет. Кажу да је тада бити примљен за музичара и певача на Радију било теже но постати члан Академије Наука…
Јанко и Ксенија, једини људи које познајем, да немају у кући телевизор.
Јанко крај радио апарата. «Грундиг», преисторијски, старији од мене, чини ми се.
Окреће скалу, смењују се језици, станице. Помно тражи ону, њему најомиљенију.
Кад ме угледа, не прекине. Осмехне се, у знак да му је драго што ме види, и извињавајуће. Без речи ми показује да седнем. Контам да ћу морати да сачекам крај емисије.
A кад се из тог замешатељства разних звукова, коначно пробије тај толико жељени, Јанков израз одаје осећање као кад жедан из пустиње најзад дође до воде. Сав се предаје слушању.
Кад се емисија заврши, не издржим да не упитам:
-Видим, смарате се тражећи. A данас има супер радио-апарата. Потпуно дигитализованих, који памте станице. A, још боље, сателитски.
-Знам, и јесте некад мало... - одвраћа Јанко - Aли овај ми је особито драг, још из Београда.
-То је режимски радио. Како можете да га слушате?
Јанко се осмехне, помало горко, чини ми се:
-Да, тачно. Aли, заправо, радио је изнад свих режима, као институција, и цивилизацијска тековина. Узгред, нашег Тесле откриће. И ја га, напросто, морам слушати. Уживам у српском језику. То је моја култура, моја традиција. Једино у Београду могу да ходам улицама затворених очију...
Мало касније, настави:
-1. октобар 1924. Чаробна кутија је оживела...
Помислим - и Јанко је мало као та кутија, кад јој само дарнеш право дугме. Тако сазнајем:
«Хало, хало, овде Радио Београд на таласној дужини од 455 метара. Молимо све који нас чују да нас обавесте о начину пријема, јачини гласа и модулацији». Глас спикерке Јелене Билбије.
Предајник је био у Кнез Михаиловој 42, зграда некадашње Хрватске штедионице. Касније, начињен је јачи, и краткоталасни, у Макишу, 20 киловата, емисиона зграда са антенским постројењем, била је здање занимљиве, модерне архитектуре. Почетни сигнал био је први такт песме Милкина кућа на крају. (Пред Други светски рат, почетни сигнал замењен је првим тактом Хеј, трубачу с бојне Дрине). У тo врeмe сaмo 10 eврoпских зeмaљa имa рaдиo-стaницe. Овај Радио Београд је угашен 1. јула 1926. доласком Марија Осане из Љубљане у Министарство ПТТ за руководиоца одељења радио саобраћаја. Осана је лично тражио гашење под изговором да радио програм Главне радиотелеграфске станице Београд - Раковица, "не даје никакве резултате". Крајње бесмислено и немушто образложење. Онда се те године отвара Радио Загреб и припрема отварање Радио Љубљане. Послератна идеологија је многе врло значајне ствари из тог периода маргинализовала.Тако је званичан дан ЈРТ у комунистичкој Југославији био - датум оснивања Радио Загреба! А ја сам стално упорно тврдио, а и данас тврдим, што је и сасвим очигледно, како је Раковица с јесени 1924. једнако - Радио Београд. Али, кад се у све уплету неке друге ствари… (То је, можете ли веровати, између осталог стајало и у оптужници, кад су ми својевремено судили у Београду, да „ширим националну нетрпељивост“). Елем, ово је битно: - дa je правде, 19. септембар1924. би био датум који би се признавао као почетак радиодифузије у Србији, Балкану и Јужној Европи. Далеко пре него многе важније европске земље оног доба (пре Беча и Рима). Захваљујући томе што је имала ову станицу, Краљевина СХС постала је чланица Међународне уније за радиофонију приликом њеног оснивања 1925. у Женеви. На пример, још увек мало ко зна, јер се још увек прећуткује, и да су, упркос оном прекиду, инжењери у Министарству ПТТ крајем 1927. поново пустили у рад бољу и јачу радио станицу у Београду (овај пут у својој канцеларији у Делиградској). Да буде још занимљивије, ова радио станица читава je настала у самоградњи. И радила, практично, све до редовног пуштања у рад Радио Београда, 24. марта 1929. Тога дана се огласио, из зграде Српске Академије Наука, Радио Београд А. Д. Значи, није био државни. За крајеве без струје увезени су и портабл радио апарати на батерије. Многи су имали и радио-детекторе са слушалицама, за које се није плаћала претплата. Међу главним акционарима била су тројица Немаца: Роберт Веге, Густав Браун и Фрања Мозер. У почетку је техничка и финансијска документација вођена на немачком језику! Постоји књига Роберта Вегеа, коју је с немачког превео Фрања Мозер из 1929. са упутствима претплатницима за коришћење радио апарата. Мозер је иначе био фолксдојчер, власник предратне Винарије у Земуну, коју су му комунисти отели '45 и претворили је у „Навип“. (Вероватно је и то један од разлога зашто се пуна истина о Радио Београду заташкавала). Одмах су позвали Царевца, да оснује Народни оркестар, а током неколико следећих година настао је и Симфонијски оркестар, Џез оркестар, Хавајски квартет. Кажу да је тада бити примљен за музичара и певача на Радију било теже но постати члан Академије Наука…