Ponekad pomislim da živim dva različita, paralelna života. Kao da postoji neko drugo JA . JA koje je u potpunosti samostalno biće. Kao da postoje dva sveta. Paralele, koje se samo ponekad na čudan način dodiruju. O ovome nebi trebalo pridavati puno pažnje, ali kada jedan san bude sanjan više puta i to u nastavcima, kada san ima neku radnju i smisao, onda to počinje da zabrinjava.
Vreme sadašnje.
Dan kao stvoren za uživanje. Prijatan i podnošljivo vruć. Znam da trebamo ići na letovanje. Sedeli smo u bašti kafića i planirali kuda ćemo. Naša ćerka, sa svojih 15 godina već je bila na letovanju sa društvom. Dakle, ostali smo nas dvoje da posle dužeg vremena odemo sami. Za stolom za kojim smo sedeli ja i moja supruga bila je neka crna manja sportska torba, koju smo tu zatekli kada smo stigli. Ništa posebno i upadljivo. U nadi da će se vlasnik torbe vratiti po nju, nismo obraćeli previše pažnje. Vreme je prolazilo. Kako niko nije došao po torbu, rekao sam supruzi da bi bilo najbolje da torbu odnesemo u kafić i ostavi šankeru, valjda će se neko setiti gde je zaboravio.
Uzela je torbu i ušla u kafić. Vreme je prolazilo, ali nje nije bilo. Pomislih da se nešto nije deslio. Ustao sam i krenuo unutra. Na vratima kafića sačekal su me dva krupnija čoveka. Poznata iz viđenja ali ne i imenično.
-"Sadržaj torbe?" - povikao je jedan od njih.
-"Kakav sadržaj?" - upitao sam.
-"Znaš ti dobro, nemoj se praviti naivan?"-odgovorio je jedan od njih.
I pre nego što sam stigao da izgovorim drugu rečenicu, krenulo je "peglanje". Tačnije neznam koliko je to trajalo jel sam u polu svesnom stanju primetio da su me odvukli u nekom ulazu zgrade, i bacili na stepenice koje su vodile ka podrumu. Tada sam ostao bez svesti....
Otvorio sam oči i primeti da je napolju pao mrak. Svaka deo tela me je boleo. Uspeo sam nekako da se leđima oslonim na zid i polako ustanem. U ruci mi je bio mobilni telefon. Telefon je bio isti kao moj ali to nije bio moj telefon. "Nema signala! Divota!". Kiša je pljuštala. Popeo sam se podrumskim stepenicama do ulaza zgrade. Sve je bilo nekako čudno i mračno. "Gde sam ja to?".
Izišao sam na ulicu. Trotoari su bili ruinirani, a krošenje drveća neuredne i obrasle u ono malo uličnih svetiljki koje su radile. Teturajući se krenuo sam na jednu stranu, nebi li stigao do negde i potražio pomoć ili uspeo da prepoznam kvart u kome se nalazim. Ulice su bile prazne. Sve je delovalo avetski, napušteno i uznemirujuće. Tek po neki zalutali prolaznik trčećim hodom, što zbog kiše, što zbog ko zna čeka žurio je da stigne na svoje odredište. Iznenada se začula tutnjava koja je postajala sve jača i jača.
-"Tramvaj?!?" - povikao sam, neverujući svojim očima. "Ovde nikada nije bilo tramvaja?".
Varnice tramvaja prštale su od šina do vodova. Ludilo. Tramvaj je bio sav olubljen i star. Više je podsećao na trolu. Nastavio sam da hodam dalje. Najzad posle nekoliko časova hoda, uspeo sam da prepoznam jednu ulicu, ili me je bar podsetila na meni znanu ulicu. Začuo sam korak vojnih čizmi. Sklonio sam se u ulaz jedne zgrade kako me nebi opazili. Zašto? Ne znam. Valjda sam osetio da to tako treba. Prizor je bio užasan. Vojnici, njih trojica, obučeni u kožnim mantilima i kapama kakve su nekada nosili nemački oficiri, marširali su sredinom ulice i osmatali okolinu. Za njima su lagano išla borbena kola. "Šta se ovo dešava? Jel to neko snima film! Nevidim nigde kamere?".
Kada je patrola prošla, nastavio sam put dalje. Noge su mi bile teške i umorne, a u glavi konfuziju. Najzad sam stigao kući. Nije bilo ulaznih vrata. Prozori su bili zamračeni ćebadima. Prizemlje je bilo razvaljeno. Stepenicama sam se popeo na sprat. Zidovi stepeništa su bili grubo omalterisani, više bih mogao da kažem, nabacanim malterom bez ravnanja. Vrata kroz koja sam nekada ulazio više nisu bila tu, već su otvorena druga, a stara zazidana. Na stepeništu je bila WC šolja? Vrata su bila otvorena.
-"Ima li koga?" - progovorio sam tiho.
Na vratima se pojavio moj otac. Bez emocija, povukao me za rukav i uvukao unutra. Pogledao je niz stepenice, nebi li se uverio da li me neko prati. Zatvorio je vrata i stavio rezu. Bez glasa me je uveo u polu mračnu sobu koja je više ličila na ruinu i smetlište nego na sobu. U sobi dva kreveta i nešto malo stvari. Na podu otrcani tepisi. Na jednom krevetu sedela je jedna devoka sa detetom a na drugom moja majka. Otac me je zagrlio i počeo da plače. Majka takođe.
A onda sam postavio pitanje roditeljima. "A ko je ova devojka sa detetom?"
-"Ja sam tvoja ćerka, zar me ne prepoznaješ – Tata!" - i briznula u plač.
-"Ti moja ćerka?"- ponovio sam sa čuđenjem.
-"Nije te bilo tri godine! Nestao si?" - odgovorila je moja ćerka.
-"A gde ti je majka?"-upitao sam grleći svoju ćerku.
-"Ubili su je još onog dana kada si nestao!"
Probudio sam se sav u suzama. Nisam verovao da čovek može plakati u snu. I ne znam zašto sam sve ovo sanjao i da li sam uopšte sanjao ili je možda ovo san što sada pišem.
© 2010 Christian Forty
Vreme sadašnje.
Dan kao stvoren za uživanje. Prijatan i podnošljivo vruć. Znam da trebamo ići na letovanje. Sedeli smo u bašti kafića i planirali kuda ćemo. Naša ćerka, sa svojih 15 godina već je bila na letovanju sa društvom. Dakle, ostali smo nas dvoje da posle dužeg vremena odemo sami. Za stolom za kojim smo sedeli ja i moja supruga bila je neka crna manja sportska torba, koju smo tu zatekli kada smo stigli. Ništa posebno i upadljivo. U nadi da će se vlasnik torbe vratiti po nju, nismo obraćeli previše pažnje. Vreme je prolazilo. Kako niko nije došao po torbu, rekao sam supruzi da bi bilo najbolje da torbu odnesemo u kafić i ostavi šankeru, valjda će se neko setiti gde je zaboravio.
Uzela je torbu i ušla u kafić. Vreme je prolazilo, ali nje nije bilo. Pomislih da se nešto nije deslio. Ustao sam i krenuo unutra. Na vratima kafića sačekal su me dva krupnija čoveka. Poznata iz viđenja ali ne i imenično.
-"Sadržaj torbe?" - povikao je jedan od njih.
-"Kakav sadržaj?" - upitao sam.
-"Znaš ti dobro, nemoj se praviti naivan?"-odgovorio je jedan od njih.
I pre nego što sam stigao da izgovorim drugu rečenicu, krenulo je "peglanje". Tačnije neznam koliko je to trajalo jel sam u polu svesnom stanju primetio da su me odvukli u nekom ulazu zgrade, i bacili na stepenice koje su vodile ka podrumu. Tada sam ostao bez svesti....
Otvorio sam oči i primeti da je napolju pao mrak. Svaka deo tela me je boleo. Uspeo sam nekako da se leđima oslonim na zid i polako ustanem. U ruci mi je bio mobilni telefon. Telefon je bio isti kao moj ali to nije bio moj telefon. "Nema signala! Divota!". Kiša je pljuštala. Popeo sam se podrumskim stepenicama do ulaza zgrade. Sve je bilo nekako čudno i mračno. "Gde sam ja to?".
Izišao sam na ulicu. Trotoari su bili ruinirani, a krošenje drveća neuredne i obrasle u ono malo uličnih svetiljki koje su radile. Teturajući se krenuo sam na jednu stranu, nebi li stigao do negde i potražio pomoć ili uspeo da prepoznam kvart u kome se nalazim. Ulice su bile prazne. Sve je delovalo avetski, napušteno i uznemirujuće. Tek po neki zalutali prolaznik trčećim hodom, što zbog kiše, što zbog ko zna čeka žurio je da stigne na svoje odredište. Iznenada se začula tutnjava koja je postajala sve jača i jača.
-"Tramvaj?!?" - povikao sam, neverujući svojim očima. "Ovde nikada nije bilo tramvaja?".
Varnice tramvaja prštale su od šina do vodova. Ludilo. Tramvaj je bio sav olubljen i star. Više je podsećao na trolu. Nastavio sam da hodam dalje. Najzad posle nekoliko časova hoda, uspeo sam da prepoznam jednu ulicu, ili me je bar podsetila na meni znanu ulicu. Začuo sam korak vojnih čizmi. Sklonio sam se u ulaz jedne zgrade kako me nebi opazili. Zašto? Ne znam. Valjda sam osetio da to tako treba. Prizor je bio užasan. Vojnici, njih trojica, obučeni u kožnim mantilima i kapama kakve su nekada nosili nemački oficiri, marširali su sredinom ulice i osmatali okolinu. Za njima su lagano išla borbena kola. "Šta se ovo dešava? Jel to neko snima film! Nevidim nigde kamere?".
Kada je patrola prošla, nastavio sam put dalje. Noge su mi bile teške i umorne, a u glavi konfuziju. Najzad sam stigao kući. Nije bilo ulaznih vrata. Prozori su bili zamračeni ćebadima. Prizemlje je bilo razvaljeno. Stepenicama sam se popeo na sprat. Zidovi stepeništa su bili grubo omalterisani, više bih mogao da kažem, nabacanim malterom bez ravnanja. Vrata kroz koja sam nekada ulazio više nisu bila tu, već su otvorena druga, a stara zazidana. Na stepeništu je bila WC šolja? Vrata su bila otvorena.
-"Ima li koga?" - progovorio sam tiho.
Na vratima se pojavio moj otac. Bez emocija, povukao me za rukav i uvukao unutra. Pogledao je niz stepenice, nebi li se uverio da li me neko prati. Zatvorio je vrata i stavio rezu. Bez glasa me je uveo u polu mračnu sobu koja je više ličila na ruinu i smetlište nego na sobu. U sobi dva kreveta i nešto malo stvari. Na podu otrcani tepisi. Na jednom krevetu sedela je jedna devoka sa detetom a na drugom moja majka. Otac me je zagrlio i počeo da plače. Majka takođe.
A onda sam postavio pitanje roditeljima. "A ko je ova devojka sa detetom?"
-"Ja sam tvoja ćerka, zar me ne prepoznaješ – Tata!" - i briznula u plač.
-"Ti moja ćerka?"- ponovio sam sa čuđenjem.
-"Nije te bilo tri godine! Nestao si?" - odgovorila je moja ćerka.
-"A gde ti je majka?"-upitao sam grleći svoju ćerku.
-"Ubili su je još onog dana kada si nestao!"
Probudio sam se sav u suzama. Nisam verovao da čovek može plakati u snu. I ne znam zašto sam sve ovo sanjao i da li sam uopšte sanjao ili je možda ovo san što sada pišem.
© 2010 Christian Forty
