Ми долазимо сад до последње форме хероизма, оне коју зовемо краљевство.* Заповедник над људима, онај чијој се вољи наше воље морају покорити и часно се предати, и наћи своје добро у томе што тако раде, - то се може сматрати за најважније код великих људи. Он је практично за нас збир свих разних облика хероизма; свештеник, учитељ, ма какво земаљско или духовно достојанство, које можемо замислити у једном човеку, оваплоћује се ту, нама заповеда, да нам даје постојане практичне поуке, да нам каже шта треба да радимо сваког дана и часа. Њега зову rex, regulator, roi; наше сопствено име још је боље: king, konning, што значи Can-ning, способан човек.
Овде се показују безбројна посматрања, која треба чинити у дубоким, спорним и доиста неиспитаним областима; и о већини тих посматрања ми се морамо данас одлучно уздржати да ма шта говоримо. Као што је Берк казао да је можда правична порота душа управе, и да сво законодавство, администрација, парламентарно дебатовање и остале ствари, иду на то “да доведу дванаест непристрасних људи у суд”, - тако, с много јачим разлогом, могу ја овде рећи да наћи нашег способног човека, и снабдети га симболима способности, одавати му достојанство, поштовање, дати му краљевство, суверенство, или ма како то звали, тако да он одиста може имати маха да води људе, према својој способности за то, - то је посао, добро или рђаво вршен, било које друштвене процедуре на овом свету! Изборни говори, парламентски предлози, предлози закона о реформи, Француске револуције, све у основи значи то, или ништа. Нађите у било којој земљи најспособнијег човека који ту постоји, уздигните га до највишег места, и поштујте га часно и верно; ви имате савршену управу за ту земљу. Никакво изборно гласање, ни парламентарна речитост, ни вотирање, ни грађење устава, нити икаква друга машинерија, не може то ни најмање поправити. Та је земља у савршеном стању; то је идеална земља. Најспособнији човек, - то значи од срца најистинитији, најправеднији, најплеменитији човек; оно што нам он каже да чинимо мора бити доиста најмудрије, најумесније... Нашим радом и животом, уколико влада може тим управљати, тада би се добро управљало; то би био идеал свих устава.
На жалост, ми добро знамо да се идеали не могу никад потпуно остварити у пракси. Идеали морају увек бити врло далеко, и ми ћемо се потпуно захвално задовољити с ма каквим, не сувише незнатним приближавањем у томе! Нека ниједан човек, као што Шилер вели, сувише охоло “не мери мерилом савршенства јадни производ стварности” на овом бедном нашем свету. Ми га никако нећемо сматрати за мудрог човека; ми ћемо га сматрати као болешљивог, незадовољног, лудог човека. А ипак, с друге стране, не треба никад заборавити да идеали постоје, и да, ако им се човек никако не приближава, цела ствар пропада. Несумњиво.
Многе жалосне бесмислице, писане пре неколико стотина година или више, о “божанском праву краљева” труну сад нечитане у јавним библиотекама ове земље... Да не бисмо допустили да та огромна прашњава гомила оде, а да нам не остави, као што то треба, нешто од своје душе, - рећи ћу да је она одиста значила нешто; нешто истинито, што је важно за нас, и за све људе да имају на уму. Уверавати да у једном, било ком, човеку кога сте ви изабрали (кога сте ухватили овим или оним путем), и коме сте метнули на главу округло парче метала, и кога сте назвали краљем, - станује нека божанска врлина, која је одмах ушла у њега, тако да је он постао као неки Бог, и да му је божанство надахнуло снагу и право да влада над нама у свим правцима! то, - шта можемо друго учинити с тим него да га оставимо да мирно труне у јавним библиотекама?
Али ја ћу рећи и то, а то је оно што су ти људи божанског права мислили, да у краљевима, и у свим људским ауторитетима, и у односима које Богом створени људи могу стварати међу собом, има одиста или неко божанско право, или иначе ђаволско неправо. Или једно или друго! Јер је сасвим лажно оно што нас је последње скептичко столеће учило, да је овај свет једна парна машина. Има Бога у овом свету и нека божанска санкција, или повреда такве санкције, бди у основи сваке владе и сваког покоравања, и свих моралних људских радњи. Нема моралније радње међу људима него владања и покорности. Тешко ономе који тражи покорност кад се она не дугује; тешко ономе који одриче покорност кад се она дугује! Божији закон је у томе, велим ја, ма како гласили закони на пергаменту написани: има неког божанског права, или иначе ђаволског неправа, у срцу свега онога што један човек тражи од другога...
Сматрам да је модерна заблуда да све бива из личних интереса, да грамзиво лупештво води и одржава у равнотежи свет, укратко да ничега божанског нема у људском удружењу - да је то још гаднија заблуда, ма колико да је природна једном столећу које не верује, него заблуда о “божанском праву” код људи који се зову краљеви. Велим, нађите ми правог Кonning-а, краља или способног човека, и он има божанско право нада мном. Да знамо у некој згодној мери како да га нађемо, и да су сви људи спремни да признају његово божанско право, кад је нађено: то је управо лек који један болестан свет свуд, у овим временима, тражи. Прави краљ, као вођа практичног живота, има увек нечега првосвештеничког у себи, - као вођа духовног, од којега сав практичан живот води своје порекло. И то је истина што се каже да је краљ глава цркве. - Али ми ћемо оставити ту полемичку бесмислицу једног мртвог столећа нека мирно лежи у својим библиотекама.
За мене, у овим околностима, та ствар “обожавања хероја” постаје факат неизразиво скупоцен, најутешнији факат који се види у данашњем свету. Има у њему нека вечита нада за владу над светом. Кад би пропали све традиције, уређења, вере, друштва, које су људи икад установили, то би остало. Извесност хероја који су нам послати; наша способност, наша потреба, да дубоко поштујемо хероје, кад су нам послати, - то сија као поларна звезда кроз облаке од дима, кроз облаке од прашине и сваку врсту рушења и пожара. Обожавање хероја звучало би врло чудновато тим радницима и борцима у Француској револуцији. Ту није било поштовања према великим људима, нити икакве наде или вере, па ни жеље, да би се велики људи могли опет појавити у свету! Природа, обрнута у “машину”, била је као истрошен сад; није могла никако рађати више велике људе... Али ја нећу да се препирем о оном начелу “слобода и једнакост”; о оној вери да би, пошто су велики људи немогући, просечна множина глупих, малих људи била довољна.
( Одломак из Карлајлове књиге: " О херојима " )