Петар је од жалосних, лених и пијаних мужика спремио војску, која је победила највећег завојевача пре Бонапарте, Карла XII. И то није ништа.
Тек у 18. веку један млад човек прескочио је преко високог зида, вишег од кинеског, који је делио Европу од Русије. Он је за један дан видео оно, што је Европа стварала кроз милионе дана; он је за неколико месеци асимилирао својим духом оно, што је Европа кроз столећа лагано пипкала и ткала. И поново је прескочио овај први Ускок натраг преко зида, у своју земљу. Тога човека звали су Петар, а право му је име Петар Врло Велики. То је највећи американски дух, који је икад живео у Европи. Кад кажем американски дух, ја замишљам човека са најсмелијим, најопсежнијим и најоптимистичнијим планом, са једном журбом, једном енергијом, једним еланом, какав се може опазити само у Њујорку у XX веку. А то је било пре два столећа. Никад Русија у историји својој није имала једног таквог позитивног револуционара, који је носио у глави један тако огроман план радикалног boulversementa-а целе руске државе, целог руског живота, од врха до дна и од дна до врха, као што је то био цар Петар. Још се није честито ни спустио ногама на своју земљу, а већ је почео остваривати свој грандиозни план. Он је хтео једно: да његов сав народ, као он, за тренут асимилира западну културу и пође гигантским кораком даље, напред.
Ја вам не могу причати чудну историју Петра Великог, и ако бих то веома желео, јер нема човека после Мухамеда са интересантнијом и драматичнијом историјом. Веома је жалосно, што Карлајл није унео и њега у своје хероје, — овог првокласног хероја историје светске.
Но и то је доказ, како се на Западу европском мало водило рачуна о животу робова extra muris и мало — нимало — познавала њихова историја. Петар је унео Европу у Русију и Русију у Европу. То није ништа, јел'те?
Петар је од жалосних, лених и пијаних мужика спремио војску, која је победила највећег завојевача пре Бонапарте, Карла XII. И то није ништа.
Петар је као чаробник из меса људског стварао гвожђе, из блата велике градове, из безграничне степе и бојарске анархије државу. И то није ништа.
Педесет година после Петра, у време Катарине, у Русији је било толико ратне славе, толико културе, толико благородства, толико друштвеног хиперевропеизма, да је Волтер, човек који је престављао Европу у већој мери него ма ко од смртних пре и после њега, говорио, и не у шали: сад почиње да долази светлост свету са Севера! Но шта је то? И то није ништа.
Осамдесет и седам година после Петра, 1812. г., руски народ изгони из своје куће Бонапарту, највећег светског завојевача, који је више од 10 година дотле вашарио по Европи као по каквој корзиканској таверни. Требало је свакако врло много физичке и моралне снаге, да се овај необични војсковођ изгна из руске земље. Но и то није ништа.
Сто и нешто више година после Петра, рађа се у Русији Толстој и Достојевски, највећи проповедници Христа у своме столећу. Мало после удружена Европа бори се против Русије на Криму. Мало после цар Александар II једним декретом укида у Русији феудални систем, који је у Европи угушен у крви читавих столећа и многих генерација. Мало после прави се у земљи робова највећа железница у свету, транс-сибирска. Мало после почињу се римски господари плашити робова и правити савезе с њима. Мало после долази манџурско-јапанска епизода, која је најбоље обелоданила страх господара од робова. И најзад, мање од двеста година после Петра, северни Спартакус са својим безбројним презреним робовима бори се против гордих наследника римског царства, против бечког и берлинског ћесара и против понављања неронске и калигулске неморалне свемоћи. И, нека уз то још буде поменуто и ово: као што је једним царским декретом укинут феудални систем, као што је једним царским декретом уведен репрезентативни систем у држави, тако је и једним царским декретом отрежњена од алкохола једна земља од 170 милиона душа. Већа и значајнија чуда и темељније промене у културном и хуманом смислу нису се десиле за последњих двеста година нигде, чак ни у Америци, као што су се десиле у Русији. Петров план се потпуно остварио: Русија је стигла Европу.
Сад је на реду други план, план Достојевскога, план свечовечански, јеванђелски. У томе плану Русија је већ корачила испред Европе један гигантски корак. Но то Европа не види. Модерни Римљани увек још носе у својој глави стари појам о својим робовима пред капијама од пре двеста година. Вилхелм, новоримски Тиберије, Вунт, новоримски Сенека, Хауптман, новоримски Виргил, Лампрехт, новоримски Тацит, и Харнак, новоримски Понтифекс Максимус, назвали су Русе варварима пре него је рат у ствари почео. „Ми бранимо културу од варвара!“ рекли су они у једној апологији pro domo. То није притворно. Они збиља држе Русе за варваре, за робове. Они не знају ништа о Русији: ни историју њену, ни језик, ни минулих 200 година руског „американизма“ ни пет великих царева једног за другим у једном, 19. столећу, нити ово једно велико столеће, веће од ма ког у римској историји, ни сибирску железницу, ни Толстоја ни Достојевског. Они збиља ништа не виде и ништа не знају о Русима, нити о Словенима уопште, — сем, да је то једна инфериорна, ропска раса. Један је човек знао више од њих, само један једини њихов земљак, и тај један је препоручивао немачком народу вечити мир и пријатељство с Русијом. Но тај једини није више међу живима; веома је, на жалост, далеко он од свију живих у данашњој Немачкој. Звао се Бизмарк.
( Одломак из Велимировићевог дела „ Устанак робова „ )
Тек у 18. веку један млад човек прескочио је преко високог зида, вишег од кинеског, који је делио Европу од Русије. Он је за један дан видео оно, што је Европа стварала кроз милионе дана; он је за неколико месеци асимилирао својим духом оно, што је Европа кроз столећа лагано пипкала и ткала. И поново је прескочио овај први Ускок натраг преко зида, у своју земљу. Тога човека звали су Петар, а право му је име Петар Врло Велики. То је највећи американски дух, који је икад живео у Европи. Кад кажем американски дух, ја замишљам човека са најсмелијим, најопсежнијим и најоптимистичнијим планом, са једном журбом, једном енергијом, једним еланом, какав се може опазити само у Њујорку у XX веку. А то је било пре два столећа. Никад Русија у историји својој није имала једног таквог позитивног револуционара, који је носио у глави један тако огроман план радикалног boulversementa-а целе руске државе, целог руског живота, од врха до дна и од дна до врха, као што је то био цар Петар. Још се није честито ни спустио ногама на своју земљу, а већ је почео остваривати свој грандиозни план. Он је хтео једно: да његов сав народ, као он, за тренут асимилира западну културу и пође гигантским кораком даље, напред.
Ја вам не могу причати чудну историју Петра Великог, и ако бих то веома желео, јер нема човека после Мухамеда са интересантнијом и драматичнијом историјом. Веома је жалосно, што Карлајл није унео и њега у своје хероје, — овог првокласног хероја историје светске.
Но и то је доказ, како се на Западу европском мало водило рачуна о животу робова extra muris и мало — нимало — познавала њихова историја. Петар је унео Европу у Русију и Русију у Европу. То није ништа, јел'те?
Петар је од жалосних, лених и пијаних мужика спремио војску, која је победила највећег завојевача пре Бонапарте, Карла XII. И то није ништа.
Петар је као чаробник из меса људског стварао гвожђе, из блата велике градове, из безграничне степе и бојарске анархије државу. И то није ништа.
Педесет година после Петра, у време Катарине, у Русији је било толико ратне славе, толико културе, толико благородства, толико друштвеног хиперевропеизма, да је Волтер, човек који је престављао Европу у већој мери него ма ко од смртних пре и после њега, говорио, и не у шали: сад почиње да долази светлост свету са Севера! Но шта је то? И то није ништа.
Осамдесет и седам година после Петра, 1812. г., руски народ изгони из своје куће Бонапарту, највећег светског завојевача, који је више од 10 година дотле вашарио по Европи као по каквој корзиканској таверни. Требало је свакако врло много физичке и моралне снаге, да се овај необични војсковођ изгна из руске земље. Но и то није ништа.
Сто и нешто више година после Петра, рађа се у Русији Толстој и Достојевски, највећи проповедници Христа у своме столећу. Мало после удружена Европа бори се против Русије на Криму. Мало после цар Александар II једним декретом укида у Русији феудални систем, који је у Европи угушен у крви читавих столећа и многих генерација. Мало после прави се у земљи робова највећа железница у свету, транс-сибирска. Мало после почињу се римски господари плашити робова и правити савезе с њима. Мало после долази манџурско-јапанска епизода, која је најбоље обелоданила страх господара од робова. И најзад, мање од двеста година после Петра, северни Спартакус са својим безбројним презреним робовима бори се против гордих наследника римског царства, против бечког и берлинског ћесара и против понављања неронске и калигулске неморалне свемоћи. И, нека уз то још буде поменуто и ово: као што је једним царским декретом укинут феудални систем, као што је једним царским декретом уведен репрезентативни систем у држави, тако је и једним царским декретом отрежњена од алкохола једна земља од 170 милиона душа. Већа и значајнија чуда и темељније промене у културном и хуманом смислу нису се десиле за последњих двеста година нигде, чак ни у Америци, као што су се десиле у Русији. Петров план се потпуно остварио: Русија је стигла Европу.
Сад је на реду други план, план Достојевскога, план свечовечански, јеванђелски. У томе плану Русија је већ корачила испред Европе један гигантски корак. Но то Европа не види. Модерни Римљани увек још носе у својој глави стари појам о својим робовима пред капијама од пре двеста година. Вилхелм, новоримски Тиберије, Вунт, новоримски Сенека, Хауптман, новоримски Виргил, Лампрехт, новоримски Тацит, и Харнак, новоримски Понтифекс Максимус, назвали су Русе варварима пре него је рат у ствари почео. „Ми бранимо културу од варвара!“ рекли су они у једној апологији pro domo. То није притворно. Они збиља држе Русе за варваре, за робове. Они не знају ништа о Русији: ни историју њену, ни језик, ни минулих 200 година руског „американизма“ ни пет великих царева једног за другим у једном, 19. столећу, нити ово једно велико столеће, веће од ма ког у римској историји, ни сибирску железницу, ни Толстоја ни Достојевског. Они збиља ништа не виде и ништа не знају о Русима, нити о Словенима уопште, — сем, да је то једна инфериорна, ропска раса. Један је човек знао више од њих, само један једини њихов земљак, и тај један је препоручивао немачком народу вечити мир и пријатељство с Русијом. Но тај једини није више међу живима; веома је, на жалост, далеко он од свију живих у данашњој Немачкој. Звао се Бизмарк.
( Одломак из Велимировићевог дела „ Устанак робова „ )