B29 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

B29

Oceni ovaj blog
B29
Sve što učiniš, na talasu zapisano biće
delfinski haiku

B29 je oznaka za put, običan regionalni drum.
Nije autoput, njihove oznake ovde počinju sa A. Ovde se svi najrađe voze autoputevima. Zato su valjda, na nekim mestima beznadežno zakrčeni. Ipak su najbrži i ako vas u toku dana čeka komad od nekih 600Km plus posao zbog koga putujete, posle par početničkih grešaka, ni ne pomišljate na neku prečicu regionalnim putem, pa makar kakav da je.
Ne bih ni ja obratio pažnju na taj put, da me Anetin umilni glas nije upozorio da za pet kilometara, na sledećem izlazu treba da napustim veliki debeli A7 i skrenem na B29.
Aneta je naša spikerka i iako od njih pet, ima najlepši glas i iako kad testiram uvek odabiram njen glas, kad ne testiram uvek isključim glasovne poruke sa navigacije, Tako je bilo i ovog puta, siguran sam. Nije se uključila spontano, ima mesec dana kako smo ispravili to u programu, sam sam iskopao grešku.
Kad se javila, prvo sam pomislio da me zove telefonom, onda sam prepoznao da je ipak sa sinta. Pogledah na ekran i ugledah da su glasovne poruke zaista isključene. Dabome, kad ne testiram, ja ih utulim, jer to zna nekad da nervira.
Nekad?
To uvek nervira, pogotovu ako su još i aktivne poruke o prekoračenju dozvoljene brzine. Sva sreća i one mogu da se isključe. Elem utulio ja, ali kao i sa realnom, to izgleda i sa virtuelnom Anetom ne ide jednostavno. Kratko vreme sam dumao o tome da se kad spiker snimi glasovnu osnovu za sintesajzer nekako uz glas provuče i neki delič svog karaktera. Ako bi to moglo mislim da bi nasa navigacija uz Ann potukla svu moguću konkurenciju.
Naučna fantastika danas prolazi još samo kod inženejra, a ti ljudi bi trebali da budu realni koliko ih struka i iskustvo tome uče.
Da, takvi smo ponekad, ali zašto uopšte da silazim sa autoputa?
Koja glupost od navigacije, uneo sam rutu i na polasku lepo stojaš A7 do kraja, a i nisam morao, znam, dovešće me kući za nekih dva sata. Šta ću ja na regionalnom putu, a autoput čist nema gužve nema zastoja? Tabela zakrcenja ne pokazuje ni jedan zastoj na A7; Tu smo greške očistili još lane.
Tako nekako sam mislio i skrenuo sa autoputa. e sad zašto?
Prvo što sam ugledao bila je naravno benzinska pumpa. Gle slučajnosti, skoro sam prazan, ostao bih suv za nekih 6 (!) kilometara, piše na brojaču. Baš lepo, mora da je i ovog puta proradila moja intuicija. pa sam zato skrenuo.
Ja sam sve bolji, bolji i bolji. Kako sam samo ponosan na svoju intuiciju.
Mlađim programerima jednom u dve nedelje držim predavanje i o tome kako moraju da razvijaju intuiciju.
Razum, to vam je velika moć.
Logika, kolege je najmoćnija stvar, kojom je čovek ovladao. Neverovatno moćna alatka koja vas čini gospodarima svoje realnosti.
Da, ali samo ako ima dovoljno tačnih činjenica koje je vode rešenju.
A, šta ako ih nema dovoljno, ili su pogrešne ili jednostavno...
A, šta ako nije bata Raka?
Ovo poslednje niko ne kapira, a svi se prave da sve kapiraju. „Varljivo leto 68.“ je jako daleko od mojih kolega.
Tada kolege, logika jednostavno nije dorasla problemu i uči nas upravo tada, da nije svemoguća i da osim nje moramo se osloniti na svoje predosećaje, slutnje, na nemačkom se to zove osećaj iz stomaka.
A to se uči i vežba kao i sve drugo. Logika i intuicija su vam kao dva krila.
Jednim možete mnogo više nego ni jednim.
Možete da mlatarate okolo, da metete prašinu, pravite promaju, nervirate okolinu
Ej, a sa dva krila se može leteti.
- A kapiram, Znači moramo da vezbamo stomak? Mali Perica ne poznaje granice ovog sveta verujte mi.
- Jel to znači da nas sad vodiš samo na rostilj ili i na pivo? a uvek ima i drugara
Uostalom kvit smo sa bata Rakom, tako je najbolje.
Bez šale, ja stvarno verujem u ravnotežu tog našeg budnog logičnog, kauzalnog razuma sa jedne, sa onim slutnjama iz magle negde pre buđenja i onih tek što nisu stvari koje pobegnu pre neg se pojave, a tako zorno pogađaju baš tamo gde treba, sa druge strane. Mislim da te dve stvari, kada rade zajedno, mogu da daju skok na nebo a i dalje. U to verujem ali kao i svaki muškarac, čim nešto dokučim, odmah pomislim kako to služi samo tome da se ja negde prikažem kao najpametnije biće na svetu i okolini. I naravno odmah počinjem da se time šepurim kao kakav osrednji ćuran iz zadnje avlije.
Prave stvari to ne praštaju i otkrivaju se do kraja samo onima, koji to prvo otkrovenjce prihvate kao mali poklončić, dat tek da darovani pokaže, zaslužuje li uopšte to što traži. Ja to znam, ali uglavnom svaki put proplivam pored glavnih stvari kao šaran porcijaš.
Tako sam i tad šepureći se sam pred sobom svojom intuicijom, zatim za nekim standardnim pomislima o Aneti, potpuno prevideo da nije bilo nikakve glasovne poruke o skoro praznom rezervoaru, a ta poruka se ni na koji naćin ne može utuliti.
No, pumpa je bila taman gde treba, valja tankovati, pa kafa, sendvič i da se malo iskulira.
Bio je petak, sredina jula 2010
Nezapamćena vrućina.
Pravo bačko popodne, prašina i korov od dva metra.
Daleko je Bačka odavde, ali šta je to "daleko"?
Pogodio sam projekat tog prepodneva sa iznenađujućom lakoćom. Prihvatili su sve što sam ponudio. Da ne dužim, cena OK, ima mesta i za test vožnju po južnoj africi, rokovi komotni, a dobar deo posla već imamo iza sebe.
„E Petre, kako je lepo živeti.“, ote mi se, ne prvi put To je valjda isto „Varljivo leto“.
Petar je bio moj otac i da je poživeo da me makar na kratko vidi onih ludih godina kako sam se ispecao iz balkanskog lonca, bio bi još živ i zadovoljan. Ovako je samo zadovoljan, nadam se. „Lepo je živeti“, govorio bi, „ali živeti lepo je još lepše“. Lepo je valjda, sećati se svojih dragih u trenucima kada ti ide, da za bolje ne znaš. To je jedna od retkih pozitivnih stvari koja me redovno snalazi. Tada bih da sam pored nekog, bilo kog ko mi je drag. da imam, da podelim sve lepo što osećam, da se nekako otvorim i poletim plavom nebu prašini Bačke na 40 u hladu, Kanalu kod Sombora, Dunavu...

Dianuviana§%&$ naježio sam se od ovih slova koje se ne mogu ni pomisliti
Ma od klime garant

... Tada sam pak obično sam, karma šta li?
Bio je petak, rano popodne, rezervoar pun, sendvič ok, kafa ok,
Usamljeni jahač na putu domu svome.
Sam, tužan, ne setan. Govorio sam o tim osečajima svojim kčerima dok su bile male, seta je deco ono što...
A što se ono naježih ?
Ma nisam se uopšte naježio.
Sam?
Ma, nisam ja baš toliko usamljen, Kao što rekoh pre nekih desetak godina, izvukli smo se iz Bačke, moja Dama sa naše dve, tada damice i ja, obrnutim redosledom doduše, Namestili smo se ovde lepo i guramo, nemam se na šta požaliti. Ono što je ostalo iza nas je...
Mislim, tad sam se nekako osetio usamljen.
Putovao sam duž B29
Taman sam hteo da se okrenem i vratim na A7 kad telefon.
Dama zove, znao sam. Čim pomislim evo je, a čime li sam je to zaslužio?
Ničim, al dobro sad.
E, baš je krenula, autobusom za Novi Sad, imam pitu u rerni biće još topla ako požurim. Ne, definitivno nisam je zaslužio.
To je bio petak kad je trebala da putuje, a ja mislio da sledeći...
Da, znamo te izgovore, nisam mislio, zna ona. Pročita me, pa oćuti.
Ponekad, a ponekad mi ne bi pomoglo ni da se zavučem u Štajnbahov vir u Apatinu nizvodno od brodogradilišta.
Odatle se moj Petar jedva iščupao kad mu je bio nekih 13 14
Tad se još zvao Peter, al dobro sad
Putovao sam još uvek duž B29 i nije bilo razloga za žurbu kući.
Dećurlija je na raspustu, već dve ili tri nedelje, kod kuće me čeka još samo Jojo Mojo.

nastavak sledi

Pošalji "B29" na Facebook Pošalji "B29" na Google Pošalji "B29" na My Yahoo! Pošalji "B29" na Live Pošalji "B29" na MySpace Pošalji "B29" na Twitter Pošalji "B29" na Digg Pošalji "B29" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari