Тек што ово изговорим, зачује се отварање врата. То стиже кући Ксенија.
Након што ме Јанко представи, она каже:
-А, ви сте тај, дакле, хватач нам честица расејаних. Ех, како ствари теку, изгледа да ћемо ускоро постојати само у дијаспори. А да није таквих попут вас, или Јанка, не би ни тако.
Одмах установи:
-Видим, толико сте се занели темом, да се нисте сетили... Верујем да нису пропустили споменути вам нашу ракију. Или сте можда за вино, све из нашег винограда?
-Споменули су ми, како не. Ракију, молим. Имате, значи, виноград овде?
-У Забрђу - одврати Јанко - Кад смо приспели овамо, нисмо се хтели одрећи породичне традиције. Имамо виноград и у Србији, на Фрушкој Гори, већи, дакако, него овај овде, и кућу, одржавају нам комшије. Једва чекамо прилику да опет одемо.
Кад Ксенија донесе, наздравимо.
Сконтам зашто сам у њу дуже загледан. Некако, подсетила ме управо на Грејс са фотке.
-Ви, свакако, остајете на вечери? - прене ме Јанко - Не можете нас одбити. Ја ћу зато сад да одем до подрума по још вина и пршут.
Испије чашицу. Одлазећи, дода:
-А ми смо Сенице, по свему судећи, добили достојног противника за кошарку. Одличан је.
-Играли сте у дворишту код нас? - упита Ксенија - Играте, иначе, кошарку?
-Кад год могу! Тренирао сам у подмлатку «Лотоматике».
-А овде у «Стефанелу»?
-Мало. А сад више и немам толико времена - одговорим. Али се одмах некако осетим дужним пуне искрености - а ни превише воље. Редовни тренинзи ме притискају. Више волим с ортацима.
-Значи, од оних сте што боље играју кад то није обавеза - насмеши се. - Али сте, ето, стигли до дипломског, са...?
-20. 21, пуним у децембру.
-Честитам. А ето, и то је обавеза, не мала.
-Код мене, више - стицај околности. Да су ми родитељи живи, вероватно бих то дуже развлачио. Иако баш волим ове студије.
Погледа ме с нарочитим разумевањем. Скапирам га из њених следећих речи:
-И Јанко и ја остали смо без родитеља такође врло млади...
Али, не настави о томе. Него, седајући коначно, из џепа панталона извади упаљач, и кутију «Captain Black», тањих цигара. Понуди прво мени.
-Хвала, не пушим - одвратим, а Ксенија, запаливши цигару, каже:
-Да. За ваш рад нисте могли никог бољег пронаћи. Јанку ће бити нарочито драго. Вероватно сте већ видели колико се он уноси у све то. Утажује му жеђ за отаџбином.
-Да. Биће и мени, велика част. Хвала. Е, да - повуче ме нестрпљење - а рече ми, и да супер свирате...
Испричам укратко за плоче, и мог „љубимца“. А Ксенија на то:
-Нисам сигурна је ли баш - «супер». И да ли сам уопште дорасла тој музици. Мени су највише «на срцу» Бејси и Ђанго, од „новијих“, особито Петручани. И, наравно, наш Душко Гојковић. Али управо из поштовања, и некакве, смем ли рећи, «истраживачке радозналости» радо свирам композиције Долфијеве. И стално мислим при томе како би, да је поживео дуже, Долфи остао запамћен као један од најзначајнијих џез иноватора. Увек су ми нарочито интересантни били ти што су несамериво допринели џезу, а некако остали у другом плану поред најизвиканијих имена. Сви помињу Колтрејна, Мингуса... А већина не зна да их вероватно, таквих, без Долфија не би било...
У то се Јанко врати, носећи боцу и пршут, и надовеже:
-Е сад, хајде, Сенице. Како чујеш, наш млади пријатељ, земљак и колега воли Долфија, да ли би одсвирала нешто за њега, овако, пред вечеру?
-Наравно. Хајдемо...
И пођемо за Ксенијом у њену радну собу.
-Имате ли неку посебну музичку жељу? - упита седајући за клавир.
-Што год ви одаберете биће океј, готивим све од Долфија.
-Баш све? Добро... - размисли мало, и започне. The Prophet.
Убрзо сконтам, стварно, растура. Свака част.
Након што ме Јанко представи, она каже:
-А, ви сте тај, дакле, хватач нам честица расејаних. Ех, како ствари теку, изгледа да ћемо ускоро постојати само у дијаспори. А да није таквих попут вас, или Јанка, не би ни тако.
Одмах установи:
-Видим, толико сте се занели темом, да се нисте сетили... Верујем да нису пропустили споменути вам нашу ракију. Или сте можда за вино, све из нашег винограда?
-Споменули су ми, како не. Ракију, молим. Имате, значи, виноград овде?
-У Забрђу - одврати Јанко - Кад смо приспели овамо, нисмо се хтели одрећи породичне традиције. Имамо виноград и у Србији, на Фрушкој Гори, већи, дакако, него овај овде, и кућу, одржавају нам комшије. Једва чекамо прилику да опет одемо.
Кад Ксенија донесе, наздравимо.
Сконтам зашто сам у њу дуже загледан. Некако, подсетила ме управо на Грејс са фотке.
-Ви, свакако, остајете на вечери? - прене ме Јанко - Не можете нас одбити. Ја ћу зато сад да одем до подрума по још вина и пршут.
Испије чашицу. Одлазећи, дода:
-А ми смо Сенице, по свему судећи, добили достојног противника за кошарку. Одличан је.
-Играли сте у дворишту код нас? - упита Ксенија - Играте, иначе, кошарку?
-Кад год могу! Тренирао сам у подмлатку «Лотоматике».
-А овде у «Стефанелу»?
-Мало. А сад више и немам толико времена - одговорим. Али се одмах некако осетим дужним пуне искрености - а ни превише воље. Редовни тренинзи ме притискају. Више волим с ортацима.
-Значи, од оних сте што боље играју кад то није обавеза - насмеши се. - Али сте, ето, стигли до дипломског, са...?
-20. 21, пуним у децембру.
-Честитам. А ето, и то је обавеза, не мала.
-Код мене, више - стицај околности. Да су ми родитељи живи, вероватно бих то дуже развлачио. Иако баш волим ове студије.
Погледа ме с нарочитим разумевањем. Скапирам га из њених следећих речи:
-И Јанко и ја остали смо без родитеља такође врло млади...
Али, не настави о томе. Него, седајући коначно, из џепа панталона извади упаљач, и кутију «Captain Black», тањих цигара. Понуди прво мени.
-Хвала, не пушим - одвратим, а Ксенија, запаливши цигару, каже:
-Да. За ваш рад нисте могли никог бољег пронаћи. Јанку ће бити нарочито драго. Вероватно сте већ видели колико се он уноси у све то. Утажује му жеђ за отаџбином.
-Да. Биће и мени, велика част. Хвала. Е, да - повуче ме нестрпљење - а рече ми, и да супер свирате...
Испричам укратко за плоче, и мог „љубимца“. А Ксенија на то:
-Нисам сигурна је ли баш - «супер». И да ли сам уопште дорасла тој музици. Мени су највише «на срцу» Бејси и Ђанго, од „новијих“, особито Петручани. И, наравно, наш Душко Гојковић. Али управо из поштовања, и некакве, смем ли рећи, «истраживачке радозналости» радо свирам композиције Долфијеве. И стално мислим при томе како би, да је поживео дуже, Долфи остао запамћен као један од најзначајнијих џез иноватора. Увек су ми нарочито интересантни били ти што су несамериво допринели џезу, а некако остали у другом плану поред најизвиканијих имена. Сви помињу Колтрејна, Мингуса... А већина не зна да их вероватно, таквих, без Долфија не би било...
У то се Јанко врати, носећи боцу и пршут, и надовеже:
-Е сад, хајде, Сенице. Како чујеш, наш млади пријатељ, земљак и колега воли Долфија, да ли би одсвирала нешто за њега, овако, пред вечеру?
-Наравно. Хајдемо...
И пођемо за Ксенијом у њену радну собу.
-Имате ли неку посебну музичку жељу? - упита седајући за клавир.
-Што год ви одаберете биће океј, готивим све од Долфија.
-Баш све? Добро... - размисли мало, и започне. The Prophet.
Убрзо сконтам, стварно, растура. Свака част.