Побуна у Вандеји се дигла изненадно и спонтано, почетком марта 1793, као бура на мору. За два-три дана, 300.000 Вандејаца су, подобно некој природној катастрофи или поплави, захватили неколико данашњих француских департмана113 , сејући уништења, паљевине, панику и смрт. Како објаснити ту неочекивану реакцију против Револуције, која је у Француској дошла на власт још 1789.године?
Уствари, та побуна није била ни нагла ни неоправдана и имала је своје озбиљне разлоге. Религија је у Вандеји била дубоко укорењена, благодарећи проповеди Луја Грињона од Монфора (Louis Grignion de Montfort, 1673-1716) и сеоских мисионара. Непријатељство према „градској господи" јавља се тек кад су буржуји, у име Револуције, одбацили ранију сеоску администрацију и присвојили црквена имања која су првенствено користила њима. Далеко од сваке класне борбе, Вандеја је била пример сталешког јединства и узајамног поверења: сељаци-наполичари су до Револуције уживали заштиту племства и свештенства, а после пада Бастиље нити је било сељачких устанака против племства, нити су сеоски племићи већином напустили народ одласком у емиграцију. Оданост престолу је такође била општа. У првим револуционарним годинама, вандејско племство је бранило Конституцију, све до гиљотинирања Луја XVI (21.1 1793), када се определило за апсолутизам. За време Вандејске побуне биће такође гиљотиниране краљица Марија-Антоанета (16. X 1793) и краљева сестра, принцеза Елизабета (10. V 1794), док ће престолонаследник, Луј XVII, у својој десетој години, умрети у париском Тамплу (8. VI1795), по својој прилици убијен114. Како су, после четири године систематски организованих злочина, прогона свештенства и свирепог убиства краљевске породице Вандејци могли сматрати да револуционарни режим представља Француску? И нису ли револуционарни вођи - у очима Вандејаца - превршили меру кад су, поврх свега, дошли да им наметну мобилизацију и реквизицију? После тог и таквог револуционарног искуства, само је мач могао одлучити на којој страни се налази Отаџбина и ко има право да наступа у име Француске.
На почетку устанка, вандејски племићи се још нису налазили на челу контра-револуције. Први племић, витез Сапино (Sapinaud) се појавио тек десет дана касније. Мишле (Michelet) подвлачи да су пре њега устанике повели рабаџија Катлино (Cathelineau), власуљар Гастон (Gaston) и бивши подофицир и шумар Стофле (Stofflet). Реалисти, свесни непремостивих тешкоћа, племићи (као Sapinaud, Royrand, Bonchamps, Charette и други) су претходно покушали да сељаке уразуме: „Пријатељи моји, ви ћете бити смрвљени. Један департман против осамдесет и два, то је земљана саксија против гвоздене... Верујте ми, вратите се кућама". Но ти савети нису помогли. Морални притисак сељачких маса био је толики, да их племићи нису могли препустити судбини.
После договора између народних вођа и племића, састављена је Велика армија, - како ће је Вандејци назвати - од 80.000 до 100.000 људи, мада их на фронту неће бити никад више од 50.000. Организована и подељена према покрајинама, Вандејска армија је имала четири главне групе са следећим командантима:
- Рец (Retz) и Доњи Бокаж (Bas Bocage): витез Шарет (Charette);
- Центар и Горњи Бокаж (Haut-Bocage): племићи Сапино (Sapinaud) и Роаран (Royrand);
- Мож (Mauges): рабаџија Катлино (Cathelineau), племићи д'Елбе (d'Elbee), Боншан (Bonchamps) и подофицир Стофле (Stofflet);
- Поату (Poitou): племићи Ла Рошжаклен (La Rocheja-quelein), Марињи (Marigny) и Лескир (Lescure).
Њима ће се касније придружити кнез Талмон де Ла Тремуј или Тремоај (Prince Talmont de la Tremouille).
Због своје огромне популарности, за првог врховног команданта биће ипак изабран Катлино, мада је он захтевао да се на то место постави д'Елбе, а после његове погибије, тај положај ће заузимати, редом д'Елбе, Ла Рошжаклен и Ле Флерио.
Колика је била вредност те армије и у којој мери је имала изгледа на победу?
Изузетна вредност официра Вандејске армије спада, несумњиво, међу њене главне предности. Војничко образовање стекли су у својој најранијој младости, јер су војну каријеру почињали још као дечаци. Ла Рошжаклен постаје Врховни командант Вандеје у својој двадесет и првој години. Неки су већ имали за собом ратно искуство. Као марински официри, Марињи и Шарет су учествовали у поморским биткама, а овај последњи је, пре неколико година, бранио париски дворац Тиљерије од револуционарне руље. Сви су били неустрашиви ратници, вазда у првим борбеним редовима, вични борби прса у прса. Својим примером и са својим високим перјаницама, настављали су традицију краља Анрија IV (Неnri IV) који је, уочи сваке битке, својим официрима говорио: „Следите за мојом белом перјаницом" („Suivez mon panache blanc"). Међу њима је Боншан предњачио као прави хришћански витез: поред храбрости, одликовао се својом високом културом и побожношћу, па ће знати и да умре као светац. Били су непобедиви мачеваоци, кадри да савладају четири или пет противника одједном, као мускетари Александра Диме. Револуционарни официри су још мање могли са Вандејцима да се мере у познавању терена. Вандејски племићи који су годинама ловили по својим шумама, знали су напамет све збегове, стазе и богазе. Отуда и њихови тактички подвизи о којима се учи у многим војним академијама. Обожавалац Шаретове тактике, већ је и сам маршал Суворов с њим водио преписку, да би сазнао све његове тајне. По себи се разуме да су и сељаци Вандејске армије савршено познавали своје родно тле и били увек у стању да изненаде непријатеља. Треба ли у предности Вандејаца уврстити и помоћ коју су добијали од Енглеза? Она је била релативна. Док је Луј XVI био жив, Енглеска је помагала Револуцију. Кад је постало јасно да су револуционари преузели власт, Енглези су стали на страну контра-револуције. Али није се смело дозволити ни да Вандејци коначно победе. Стога ће и помоћ бити ограничена, сходно постављеном циљу.
Нажалост, поред наведених одлика, код вандејских монархиста су дошле до изражаја и неке слабости које су их коштале победе, па на крају и живота. Јер они су располагали тако уским маневарским пољем, да је и најмања грешка могла бити фатална. Пре свега, Велика армија није била права војска. Она је имала мали број редовних војника, добровољаца, док су већину сачињавали повремени војници, сељаци, који су cе после војних операција враћали својим домовима. Што је најгоре, дешавало се - као приликом прелаза на северну обалу реке Лоаре - да се војсци придруже десетине хиљада жена и деце, што је знатно ометало њену покретност и стварало невиђене тешкоће снабдевања. Осим тога, вандејска армија је била слабо опремљна, са незнатном коњицом и све ређом артиљеријом. У њеним редовима никад није дошло до стварног и потпуног јединства команде, па према томе није могло бити ни доследне стратегије. И то је била њена хронична болест, због које су се многе победе претварале у поразе. Насупрот Великој армији, „плаве армије" републиканаца су представљале боље организовану и опремљену војску, са солидном инфраструктором, супериорним наоружањем, заједничком командом и стратегијом. Републиканци су започели рат са малобројним трупама (између 20.000 и 60.000), али се однос снага развијао у обрнутој сразмери са трајањем рата, тако да су „плави" на крају имали преко 110.000 бораца, док се број Вандејаца стално смањивао. Резерве републиканаца су биле неисцрпне, док је обнова Вандејаца у људству и у материјалу временом постала немогућа. Слабости „плавих армија" - непознавање терена, неспремност за герилско ратовање - су такође постепено ишчезавале захваљујући ратном искуству. Парадоксално, упркос чињеници да су републиканци поседовали бројан и способан официрски кор, њихова Ахилова пета је била баш у томе што су елитни официри, кова Клебера, Марсо-а или Оша били потчињени неспособним командантима као Росињол, само зато што су ови уживали веће поверење револуционарних вођа у Паризу. Али успеси једних и неуспеси других на фронту ће помоћи да се париски вођи отрезне и појме где се налазе праве вредности. Укратко, време је радило за „плаве".
( Одломак из Марковићевог дела " Истина о француској револуцији " )