***
Враћам се неколико страница дневника.
9. септембар 1993.
На српској катедри овдашњег Универзитета имају доста материјала за дипломски, али не све који су ми потребни. Исто у Црквеној општини. Aли свештеници цркве Светог Спиридона ме упуте на извесног Јанка Aрсенијевића, Србина који живи овде. «Aко желите да дођете до најбоље и најобимније грађе за ваш рад, и ако бисте, да као будући филолог српског језика, доиста упознате нашу историју, културу, традицију, нема бољег човека».
Потражим Јанка на његовој матичној катедри, класичне филологије.
-Добар дан. Ја сам Милош Aлфијери. Радим дипломски на тему: «Српска књижевност у Трсту». Упутили су ме на вас...
Док говорим, сав као да је претворен у ухо. Скапирам да тако пажљиво ослушкује управо - српски језик. Рекао бих да, уживајући у свакој речи на српском, и одговара:
-Добар дан. Радите, дакле... - размисли на час - онда је најбоље да дођете код мене кући ових дана, кад вам одговара, тамо можемо на миру...
И поново, на овај 14. септембар.
Док он пуни лулу дуваном, у Јанковој радној соби, одмах уочим - књиге. Полице, дуж сва четири зида, од пода до плафона, осим простора неопходног за радни сто, крај прозора. Испод стола, једва има за ноге. Неке на поду морам да прескачем, умало се саплетем. Много књига је на српском.
-Књиге, ове српске... - упитам. - Опростите, могу ли детаљније да погледам?
-Наравно, само изволите - одврати Јанко с осмехом, палећи лулу.
-Па, ви стварно овде имате књига, да се недељама не излази - констатујем после.
-Да знате, кад имам времена, ја скоро да се тако и задесим - А и ви, дођите слободно, кад год вам нешто буде требало, и не само из ове најуже струке - одврати Јанко, за димом из луле.
Пријатни мирис увлачи се и међу редове полице посвећене искључиво књигама о Београду.
Ту је и факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд.
-Такозвана «крштеница Београда». Чува се у Ватиканском архиву - каже Јанко, и објашњава:
-Али је, наравно, именом Београд назван раније, 630, доласком Словена.
Приметим на радном столу фотку широке панораме Београда снимљену из перспективе Бранковог моста. На странама полица, залепљени, песма Војислава Илића Над Београдом, и Габријелеа Д Анунција Ода народу српском, као и други фотоси, најстарије српске цркве, Светог Петра и Павла (у близини Новог Пазара), Исидоре, Црњанског, Тесле, Његоша, Кнеза Михаила, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Војводе Мишића. Ту је и постер - колаж фотки, нешто као мали историјат баскета у Југославији, снимци, од првих предратних почетака, до најновијих шампионских екипа.
И, фотка која одудара од општег тона. Грејс Кели. Упитно погледам Јанка.
-Да, Грејс... - објашњава - њен портрет можете посматрати годинама, а да не досади. Ову фотографију нарочито волим, јер је од ређих, готово без шминке и студијски припремљене позе.
Помније осмотрим фотос.
Грејс седи, заваљена у софу. Доиста, неизрецивост лепоте њених очију нарочито долази до изражаја управо тим недостатком шминке, и једва назначеним подочњацима. Погледом, пуним топлог поверења, чистом, а дубоком заинтересованошћу, као да вам, без имало напора, у срж душе прониче. Те очи. На чудан начин истовремено дирљиво рањиве, и непоколебљиво одлучне.
Дуго смо разговарали. Осим у вези с мојим дипломским, и о много тога другог из српске историје, културе. Задивило ме је колико Јанко зна.
Јанко, више словенски него јужњачки тип. Коса коврџава, светло-смеђа, над високим челом. Очи морско плаве, дубоко усађене. Бора између њих чини да изгледа увек помало намрштен и при осмеху, и даје му израз неке чудне истрајности. Има густе, лепо неговане бркове. Брада, лако истурена, брижљиво избријана, сем испод доње усне, мали квадрат длаке у фазону мускетара.
На крају, упитам Јанка можемо ли да одиграмо у дворишту. Опасно игра, једну ме победи, другу добијем.
Док се враћамо у кућу, упитам Јанка за «Хонду».
-Ксенија, моја супруга, вози - одврати - још је у Београду, «Јамаху 500 ДТ». Али често иде и пешке, ради рекреације, као данас. Кола немамо, ја не возим.
-Мени су одувек само мотори били, оно, ни ја не возим кола - одговорим.
Онда, у једној полици запазим сложене плоче. Добијам дозволу и за ту «инспекцију».
Доста класике, евергрина, али највише џеза, блуза...
-Душко Гојковић, Belgrade Blues ово знам, супер је, и ретко... - убацим, прегледајући - Шта је ово - две плоче? Ја знам само једну, ову, „црно-белу“.
-Веровали или не, у ствари, постоји и - трећа, видите ли ту, баш сте је прошли, Душко и Кени Кларк, из '61. Затим, '66, то је ова, како кажете, „црно-бела“. А, ПГП РТБ је'73. објавио, као обновљено издање, на једној - њих обе, опет под именом Belgrade Blues.
Захвалим на објашњењу и наставим преглед, баш има много плоча...
-Долфи! - викнем одједном, скоро уплашим Јанка - Far Cry! И њега имате?
-Зашто не бисмо имали? - осмехне се - Он је одличан. Геније.
-Имате ли га још? - питам кад испрегледам до краја.
-Плоча, не. На касетама, понешто. Али не брините, моћи ћете чути уживо, Ксенија много тога зна на памет, па и вама омиљеног. Одлично свира на клавиру - каже Јанко с поносом.
-А вама, није омиљен? Рекосте, геније...
-Ако неком признате генијалност не мора значити да је вама лично по укусу. Врло га ценим, нарочито, што је пушио лулу, као и ја - насмеши се - Не, озбиљно, као комплетног музичара, и неке композиције волим. Али, генерално, више ми се свиђа, иако су све те поделе крајње релативне, такозвани «класични џез». Највише, Дјук, Картер, Јанг, на пример. А, врло волим и Чарлија Паркера, и Мајлса Дејвиса, рецимо, који, као такође својеврсни генији, и спадају у „класику“, и не спадају.
-У, да, они су супер, „Птицу“ и Мајлса баш и ја готивим. А, извините, могу ли да чујем сад Долфија? Имам на касети само три ствари с ове плоче. Феноменална, и остали, све сами мајстори!
-На жалост, немамо грамофон. - Видевши да сам се баш наложио, Јанко ме погледа саосећајно. И благонаклоно покровитељски, као старији брат или профан. - Позајмићу вам плочу, да слушате и преснимите, и ову и друге, што год немате.
-Хвала много, доиста. А могу и вама, на касете.
-Ако вам то није деранжирање бићемо благодарни.
-Ма, какви, ионако ортацима снимам. Док још стари грамофон шљака. Кад премине, не узимам више. Стигле су нове технологије, CD-и преплавиће све. И касете ће изумрети...
-Само полако, немојте тако искључиво - добронамерни осмех - Стигле су. Али, ништа није као стара, добра грамофонска плоча. Но, биће и нама драго, да опет чујемо... Ех, ово нисмо слушали од Београда. Дакле, ако бисте нам већ преснимавали, онда, молим вас, прво овог Душка...
-Значи, понели сте - само плоче оданде, тек онако? - зачудим се. А он:
-Да. Али, не «тек онако» Неке су нам још од родитеља, а неке Ксенији и мени посебно значе. Но, дакле, ту је Ксенија, те ћемо много тога моћи да чујемо уживо.
-Да, ја и снимке највише готивим с концерата. А, до скора, само сам тешки рок, метал... Џез ми је био ужасно сморан. Изгледао као чисти хаос, терор за нервни систем. Али ме ортак, овај Димитрије, навукао, мало по мало, скапирао сам како је то феноменалан мјуз док сам слушао и гледао њега како цепа. На усној хармоници просто - разбија, а доста добро свира и гитару.
-Да, управо тако је најбољи начин. Ја понекад кажем: Џез је, између осталих разлога, зато тако особита музика, јер се не само слуша, већ и - гледа. Посматрати ове музичаре док свирају посебан је доживљај. А, вероватно, и с годинама то дође. За истинско уживање у тој музици потребна је зрелост. Толико је инвентивна и слободоумна да јој нема равне. То је она права слобода, која подразумева одговорност. И способност за истински дијалог, усклађивање разноликости... Да не замарам сад...
-Аха, тако каже и Димитрије. Џез = слобода. Он је супер таленат, треба то да чујете, како растура, а без дана музичке, нешто као, на пример, Пако Де Лусија. Само, што оде у тај рат. Ех, он вам је прави онај, Србенда. Али, бићу искрен... Добровољац, капирам ја све то. Ваљда. Али, ипак...
-Ја сам, видите, исто размишљао, чим је почело, да одем. Али схватио да ће бити узалудно. Само кланица заведених недужних људи. Рат поведен, не да би се добио, већ ради неких других интереса. Него шаљемо помоћ одавде. Но, опет, добро разумем и вашег пријатеља. Свако чини како мисли да је најбоље помоћи свом народу. Само нека се он жив и здрав оданде врати. Кога има од породице?
-Кћерку, са бившом му у Холандији. Мајка и буразер у Канади. Ма, да, што кажете, само нек се врати. Нек већ једном сво то зло стане!
Враћам се неколико страница дневника.
9. септембар 1993.
На српској катедри овдашњег Универзитета имају доста материјала за дипломски, али не све који су ми потребни. Исто у Црквеној општини. Aли свештеници цркве Светог Спиридона ме упуте на извесног Јанка Aрсенијевића, Србина који живи овде. «Aко желите да дођете до најбоље и најобимније грађе за ваш рад, и ако бисте, да као будући филолог српског језика, доиста упознате нашу историју, културу, традицију, нема бољег човека».
Потражим Јанка на његовој матичној катедри, класичне филологије.
-Добар дан. Ја сам Милош Aлфијери. Радим дипломски на тему: «Српска књижевност у Трсту». Упутили су ме на вас...
Док говорим, сав као да је претворен у ухо. Скапирам да тако пажљиво ослушкује управо - српски језик. Рекао бих да, уживајући у свакој речи на српском, и одговара:
-Добар дан. Радите, дакле... - размисли на час - онда је најбоље да дођете код мене кући ових дана, кад вам одговара, тамо можемо на миру...
И поново, на овај 14. септембар.
Док он пуни лулу дуваном, у Јанковој радној соби, одмах уочим - књиге. Полице, дуж сва четири зида, од пода до плафона, осим простора неопходног за радни сто, крај прозора. Испод стола, једва има за ноге. Неке на поду морам да прескачем, умало се саплетем. Много књига је на српском.
-Књиге, ове српске... - упитам. - Опростите, могу ли детаљније да погледам?
-Наравно, само изволите - одврати Јанко с осмехом, палећи лулу.
-Па, ви стварно овде имате књига, да се недељама не излази - констатујем после.
-Да знате, кад имам времена, ја скоро да се тако и задесим - А и ви, дођите слободно, кад год вам нешто буде требало, и не само из ове најуже струке - одврати Јанко, за димом из луле.
Пријатни мирис увлачи се и међу редове полице посвећене искључиво књигама о Београду.
Ту је и факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд.
-Такозвана «крштеница Београда». Чува се у Ватиканском архиву - каже Јанко, и објашњава:
-Али је, наравно, именом Београд назван раније, 630, доласком Словена.
Приметим на радном столу фотку широке панораме Београда снимљену из перспективе Бранковог моста. На странама полица, залепљени, песма Војислава Илића Над Београдом, и Габријелеа Д Анунција Ода народу српском, као и други фотоси, најстарије српске цркве, Светог Петра и Павла (у близини Новог Пазара), Исидоре, Црњанског, Тесле, Његоша, Кнеза Михаила, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Војводе Мишића. Ту је и постер - колаж фотки, нешто као мали историјат баскета у Југославији, снимци, од првих предратних почетака, до најновијих шампионских екипа.
И, фотка која одудара од општег тона. Грејс Кели. Упитно погледам Јанка.
-Да, Грејс... - објашњава - њен портрет можете посматрати годинама, а да не досади. Ову фотографију нарочито волим, јер је од ређих, готово без шминке и студијски припремљене позе.
Помније осмотрим фотос.
Грејс седи, заваљена у софу. Доиста, неизрецивост лепоте њених очију нарочито долази до изражаја управо тим недостатком шминке, и једва назначеним подочњацима. Погледом, пуним топлог поверења, чистом, а дубоком заинтересованошћу, као да вам, без имало напора, у срж душе прониче. Те очи. На чудан начин истовремено дирљиво рањиве, и непоколебљиво одлучне.
Дуго смо разговарали. Осим у вези с мојим дипломским, и о много тога другог из српске историје, културе. Задивило ме је колико Јанко зна.
Јанко, више словенски него јужњачки тип. Коса коврџава, светло-смеђа, над високим челом. Очи морско плаве, дубоко усађене. Бора између њих чини да изгледа увек помало намрштен и при осмеху, и даје му израз неке чудне истрајности. Има густе, лепо неговане бркове. Брада, лако истурена, брижљиво избријана, сем испод доње усне, мали квадрат длаке у фазону мускетара.
На крају, упитам Јанка можемо ли да одиграмо у дворишту. Опасно игра, једну ме победи, другу добијем.
Док се враћамо у кућу, упитам Јанка за «Хонду».
-Ксенија, моја супруга, вози - одврати - још је у Београду, «Јамаху 500 ДТ». Али често иде и пешке, ради рекреације, као данас. Кола немамо, ја не возим.
-Мени су одувек само мотори били, оно, ни ја не возим кола - одговорим.
Онда, у једној полици запазим сложене плоче. Добијам дозволу и за ту «инспекцију».
Доста класике, евергрина, али највише џеза, блуза...
-Душко Гојковић, Belgrade Blues ово знам, супер је, и ретко... - убацим, прегледајући - Шта је ово - две плоче? Ја знам само једну, ову, „црно-белу“.
-Веровали или не, у ствари, постоји и - трећа, видите ли ту, баш сте је прошли, Душко и Кени Кларк, из '61. Затим, '66, то је ова, како кажете, „црно-бела“. А, ПГП РТБ је'73. објавио, као обновљено издање, на једној - њих обе, опет под именом Belgrade Blues.
Захвалим на објашњењу и наставим преглед, баш има много плоча...
-Долфи! - викнем одједном, скоро уплашим Јанка - Far Cry! И њега имате?
-Зашто не бисмо имали? - осмехне се - Он је одличан. Геније.
-Имате ли га још? - питам кад испрегледам до краја.
-Плоча, не. На касетама, понешто. Али не брините, моћи ћете чути уживо, Ксенија много тога зна на памет, па и вама омиљеног. Одлично свира на клавиру - каже Јанко с поносом.
-А вама, није омиљен? Рекосте, геније...
-Ако неком признате генијалност не мора значити да је вама лично по укусу. Врло га ценим, нарочито, што је пушио лулу, као и ја - насмеши се - Не, озбиљно, као комплетног музичара, и неке композиције волим. Али, генерално, више ми се свиђа, иако су све те поделе крајње релативне, такозвани «класични џез». Највише, Дјук, Картер, Јанг, на пример. А, врло волим и Чарлија Паркера, и Мајлса Дејвиса, рецимо, који, као такође својеврсни генији, и спадају у „класику“, и не спадају.
-У, да, они су супер, „Птицу“ и Мајлса баш и ја готивим. А, извините, могу ли да чујем сад Долфија? Имам на касети само три ствари с ове плоче. Феноменална, и остали, све сами мајстори!
-На жалост, немамо грамофон. - Видевши да сам се баш наложио, Јанко ме погледа саосећајно. И благонаклоно покровитељски, као старији брат или профан. - Позајмићу вам плочу, да слушате и преснимите, и ову и друге, што год немате.
-Хвала много, доиста. А могу и вама, на касете.
-Ако вам то није деранжирање бићемо благодарни.
-Ма, какви, ионако ортацима снимам. Док још стари грамофон шљака. Кад премине, не узимам више. Стигле су нове технологије, CD-и преплавиће све. И касете ће изумрети...
-Само полако, немојте тако искључиво - добронамерни осмех - Стигле су. Али, ништа није као стара, добра грамофонска плоча. Но, биће и нама драго, да опет чујемо... Ех, ово нисмо слушали од Београда. Дакле, ако бисте нам већ преснимавали, онда, молим вас, прво овог Душка...
-Значи, понели сте - само плоче оданде, тек онако? - зачудим се. А он:
-Да. Али, не «тек онако» Неке су нам још од родитеља, а неке Ксенији и мени посебно значе. Но, дакле, ту је Ксенија, те ћемо много тога моћи да чујемо уживо.
-Да, ја и снимке највише готивим с концерата. А, до скора, само сам тешки рок, метал... Џез ми је био ужасно сморан. Изгледао као чисти хаос, терор за нервни систем. Али ме ортак, овај Димитрије, навукао, мало по мало, скапирао сам како је то феноменалан мјуз док сам слушао и гледао њега како цепа. На усној хармоници просто - разбија, а доста добро свира и гитару.
-Да, управо тако је најбољи начин. Ја понекад кажем: Џез је, између осталих разлога, зато тако особита музика, јер се не само слуша, већ и - гледа. Посматрати ове музичаре док свирају посебан је доживљај. А, вероватно, и с годинама то дође. За истинско уживање у тој музици потребна је зрелост. Толико је инвентивна и слободоумна да јој нема равне. То је она права слобода, која подразумева одговорност. И способност за истински дијалог, усклађивање разноликости... Да не замарам сад...
-Аха, тако каже и Димитрије. Џез = слобода. Он је супер таленат, треба то да чујете, како растура, а без дана музичке, нешто као, на пример, Пако Де Лусија. Само, што оде у тај рат. Ех, он вам је прави онај, Србенда. Али, бићу искрен... Добровољац, капирам ја све то. Ваљда. Али, ипак...
-Ја сам, видите, исто размишљао, чим је почело, да одем. Али схватио да ће бити узалудно. Само кланица заведених недужних људи. Рат поведен, не да би се добио, већ ради неких других интереса. Него шаљемо помоћ одавде. Но, опет, добро разумем и вашег пријатеља. Свако чини како мисли да је најбоље помоћи свом народу. Само нека се он жив и здрав оданде врати. Кога има од породице?
-Кћерку, са бившом му у Холандији. Мајка и буразер у Канади. Ма, да, што кажете, само нек се врати. Нек већ једном сво то зло стане!