У старо време када су наши преци живели у примитивним условима, односно у
време када их ништа није разликовало од других животиња, када им је опстанак био несигуран,
када су живели од данас до сутра, берући плодове, убијајући звери и скривајући се ноћу у јаме
где је канџа медведа и тигра долазила да растрга њихове снове, у то време је постојао човек који
је рекао:
- Ово није људски живот! Ово не значи живети а ја, ја хоћу да живим.
Други су већ одавно гунђали слично; ноћу би устајали и вирили према небу:
- Шта смо то учинили зверима те нас оне убијају? Реци им да нас оставе на миру.
А када су, због суше, цркавали од глади, викали би:
- Ниси праведан! Једне године нас кљукаш, а већ друге нас остављаш да умремо.
Он, збрканих мисли и са горчином у срцу, пробудио је своју браћу ударом песнице:
- Слушајте, не треба чекати да тигар дође да нас нападне; треба отићи у шуму и
убити га; када има сувише плена, треба сачувати један део за време када га не буде довољно.
Један старац му одговори на то:
- За тигра, не знамо где је; а воће, воће ћe да иструли. Заиста је тако, немаш ништа да
кажеш на то. Доћи ће време правде када ће зле звери бити убијене, време у којем ће увек бити
воћа и када хладноћа више неће раздирати нашу кожу.
Други су га гледали сумњичаво.
Он тада рече:
- Изаберите воће за мене а ја, ја идем да убијем тигра.
Али то им уопште није требало: када су се заситили, полегали су на земљу и нису више
хтели да учине ни најмањи напор. Неки су, ипак још увек брали воће, али да би га бацали у море
и правили кругове на површини воде које су посматрали са озбиљним изразом лица: били су то
уметници.
Људи поново легоше и, када су помислили да је и он заспао, рекоше један другом:
Овог треба да се плашимо. Он размшиља, прави планове како не би био сличан нама. Он
хоће да се издигне изнад нас. Он је непријатељ: треба га убити пре но што нам науди.
Али овај је већ кренуо у шуму. Сигурним корацима снажног човека, јаких песница и
живог духа: погодивши мисли своје браће, вребао их је, потукао известан број, једног или
двојицу одмах дотукао, убио тигра и вратио се са једним својим изумом - штапом за који је
привезао реп тигра: Био је то корбач.
- А сада, рекао је, радите!
Тада они, у својим главама, видеше, као готов чин све о чему су сањали и осетише терет
тога на раменима, јер се често дешавало да желе више но што имају и да сањају о дрвећу које
редовно рађа поред њихових јазбина, о склоништима мање влажним но што су њихове јаме;
понекад неки од њих је и сломио грану и, забивши колац у земљу започињао градњу поседа или
куће, али ниједан од њих никада није довршио оно што би започео јер ниједан није могао себе
да присили да издржи тај бол у леђима који доноси рад, тај напор без непосредне добити. И сви
су, чим би осетили бол између рамена или у крстима, говорили: "Чему?" или "До сутра" и
остављали ишчупано дрво да умре, а колац да иструли.
Тако се окончала владавина лењости, која је у бити наше природе, а започела владавина
напора и цивилизације. Човек је корачао међу својом браћом са бичем у руци и говорио:
"Хладно ми је: саградите ми кућу; хоћу да имам воће целе године: засадите дрвеће испред моје
куће". Приморао их је да раскрче земљиште и посеју семе а, када је дошло време жетве, говорио
је: "Ставите то у моје амбаре, све што вас обавезујем да произведете је моје, јер бисте без
мене још увек били пси луталице и ја, који сам вас купио, ја ћу вам од сада давати да једете.
Тако ћете имати много више него да сте остали пси луталице, шта више, јешћете у миру и
сигурности јер ја, који сам изнад вас, ја мотрим на тигра, медведа као, и на човека који нас
угрожава. - Што се тиче осталог, то је вишак вредности које дајем вама јер сам искористио
вашу снагу, а друго је мој део који добро чувам како бих нахранио своју децу и створио од њих
снажне људе који се уопште неће плашити да иду сами у сусрет зверима и који ће вас водити
као што вас ја водим."
И остали су се покорили и шапутали:
- О, победниче, нека је слављено твоје име јер је
бич који држиш у руци наша жеља да надвисимо себе. Удари нас стога, господару, ако нас
волиш и не напуштај нас како не бисмо опет постали пси луталице и како се не бисмо вратили
лењости животиња. Удари нас да бисмо остали људи
Своју браћу, који су сада његови робови, први аристократа, радом ослобаћа од анималности и води их ка
висинама човека: он је први господар, први воћа, први племић. Он је такође и први потрошач
људских моћи, први скупљач рада, први капиталиста. Људи су пре њега расипали своју енергију
на блебетања и игру и ништа нису сачували од свог напора. Сада када их је окупио и приволео
да раде они сваког дана производе и више од потребног. Тај остатак, тај вишак вредности који му
се враћа и који без њега не би ни постојао, дели на три дела:
Један део за свој свакодневни живот;
Један део чува за неизвесну будућност
И један део за своје робове, како не би зажалили зa временом када су живели слободно
као животиње и како би стекли склоност ка раду. И када, усправан па свом прагу, посматра своје
слуге како тешко секу шуме тамо где су некада трчали кроз шикару прогоњени дивљим зверима
може поносно да подигне главу:
Он је покретач цивилизације.
време када их ништа није разликовало од других животиња, када им је опстанак био несигуран,
када су живели од данас до сутра, берући плодове, убијајући звери и скривајући се ноћу у јаме
где је канџа медведа и тигра долазила да растрга њихове снове, у то време је постојао човек који
је рекао:
- Ово није људски живот! Ово не значи живети а ја, ја хоћу да живим.
Други су већ одавно гунђали слично; ноћу би устајали и вирили према небу:
- Шта смо то учинили зверима те нас оне убијају? Реци им да нас оставе на миру.
А када су, због суше, цркавали од глади, викали би:
- Ниси праведан! Једне године нас кљукаш, а већ друге нас остављаш да умремо.
Он, збрканих мисли и са горчином у срцу, пробудио је своју браћу ударом песнице:
- Слушајте, не треба чекати да тигар дође да нас нападне; треба отићи у шуму и
убити га; када има сувише плена, треба сачувати један део за време када га не буде довољно.
Један старац му одговори на то:
- За тигра, не знамо где је; а воће, воће ћe да иструли. Заиста је тако, немаш ништа да
кажеш на то. Доћи ће време правде када ће зле звери бити убијене, време у којем ће увек бити
воћа и када хладноћа више неће раздирати нашу кожу.
Други су га гледали сумњичаво.
Он тада рече:
- Изаберите воће за мене а ја, ја идем да убијем тигра.
Али то им уопште није требало: када су се заситили, полегали су на земљу и нису више
хтели да учине ни најмањи напор. Неки су, ипак још увек брали воће, али да би га бацали у море
и правили кругове на површини воде које су посматрали са озбиљним изразом лица: били су то
уметници.
Људи поново легоше и, када су помислили да је и он заспао, рекоше један другом:
Овог треба да се плашимо. Он размшиља, прави планове како не би био сличан нама. Он
хоће да се издигне изнад нас. Он је непријатељ: треба га убити пре но што нам науди.
Али овај је већ кренуо у шуму. Сигурним корацима снажног човека, јаких песница и
живог духа: погодивши мисли своје браће, вребао их је, потукао известан број, једног или
двојицу одмах дотукао, убио тигра и вратио се са једним својим изумом - штапом за који је
привезао реп тигра: Био је то корбач.
- А сада, рекао је, радите!
Тада они, у својим главама, видеше, као готов чин све о чему су сањали и осетише терет
тога на раменима, јер се често дешавало да желе више но што имају и да сањају о дрвећу које
редовно рађа поред њихових јазбина, о склоништима мање влажним но што су њихове јаме;
понекад неки од њих је и сломио грану и, забивши колац у земљу започињао градњу поседа или
куће, али ниједан од њих никада није довршио оно што би започео јер ниједан није могао себе
да присили да издржи тај бол у леђима који доноси рад, тај напор без непосредне добити. И сви
су, чим би осетили бол између рамена или у крстима, говорили: "Чему?" или "До сутра" и
остављали ишчупано дрво да умре, а колац да иструли.
Тако се окончала владавина лењости, која је у бити наше природе, а започела владавина
напора и цивилизације. Човек је корачао међу својом браћом са бичем у руци и говорио:
"Хладно ми је: саградите ми кућу; хоћу да имам воће целе године: засадите дрвеће испред моје
куће". Приморао их је да раскрче земљиште и посеју семе а, када је дошло време жетве, говорио
је: "Ставите то у моје амбаре, све што вас обавезујем да произведете је моје, јер бисте без
мене још увек били пси луталице и ја, који сам вас купио, ја ћу вам од сада давати да једете.
Тако ћете имати много више него да сте остали пси луталице, шта више, јешћете у миру и
сигурности јер ја, који сам изнад вас, ја мотрим на тигра, медведа као, и на човека који нас
угрожава. - Што се тиче осталог, то је вишак вредности које дајем вама јер сам искористио
вашу снагу, а друго је мој део који добро чувам како бих нахранио своју децу и створио од њих
снажне људе који се уопште неће плашити да иду сами у сусрет зверима и који ће вас водити
као што вас ја водим."
И остали су се покорили и шапутали:
- О, победниче, нека је слављено твоје име јер је
бич који држиш у руци наша жеља да надвисимо себе. Удари нас стога, господару, ако нас
волиш и не напуштај нас како не бисмо опет постали пси луталице и како се не бисмо вратили
лењости животиња. Удари нас да бисмо остали људи
Своју браћу, који су сада његови робови, први аристократа, радом ослобаћа од анималности и води их ка
висинама човека: он је први господар, први воћа, први племић. Он је такође и први потрошач
људских моћи, први скупљач рада, први капиталиста. Људи су пре њега расипали своју енергију
на блебетања и игру и ништа нису сачували од свог напора. Сада када их је окупио и приволео
да раде они сваког дана производе и више од потребног. Тај остатак, тај вишак вредности који му
се враћа и који без њега не би ни постојао, дели на три дела:
Један део за свој свакодневни живот;
Један део чува за неизвесну будућност
И један део за своје робове, како не би зажалили зa временом када су живели слободно
као животиње и како би стекли склоност ка раду. И када, усправан па свом прагу, посматра своје
слуге како тешко секу шуме тамо где су некада трчали кроз шикару прогоњени дивљим зверима
може поносно да подигне главу:
Он је покретач цивилизације.