"Ponekad postavljamo sebi sustinsko pitanje:"Da li je bilo bolje nekada kad nije bilo nicega ili danas kad ima svega,a mi nemamo para da to kupimo?Na prvi pogled,cini se da je bolja ova druga varijanta;iako nema novca da kupi ono sto zeli,covek moze bar da se nada da ce jednog dana to biti u stanju.Mozda to razbudjuje njegovi skrivenu energiju,a mozda je stvar u tome sto ga obilje,koje moze da se posmatra kroz staklo izloga,najzad oslobadja kobne,gotovo avetinjske reci NEMA u cijem znaku smo svi odrasli.
U pekari: Imate li hleba? Nema.
U mlekari: Imate li mleka? Nema.
U kasapnici: Imate li ista sem kostiju? Nema.
Na pumpi: Imate li goriva? Nema.
U banci: Imate li danas novca? Nema.
Ali kad niceg nema,postoji najdragocenija stvar-nada da ce biti i nada da cemo imati.
Ceznemo,dakle,za viskijima cudnih naziva i ukusa,a kada ih najzad dobijemo ili se nadjemo u blagoslovenim zemljama gde teku iz svake slavine,shvatimo da je sljivovica bolja,pa kada nas pitaju rodjaci koji treba da nam dodju u posetu sta da nam donesu u tudjinu,molimo ih da to bude boca domace prepecenice.Trazimo im najneverovatnije stvari od kojih smo nekada davno pobegli kao bez glave: kore za gibanicu,kajmak,suvo meso,venac ljutih papricica ili ovcije suvo meso sa Zlatibora...
Odrasli smo,dakle,u ulicama bednih izloga u kojima su na izbledelom pakpapiru rajsnadlama bile zakacene dugacke gace,blede potkosulje,sirotinjske kosulje i samo dve vrste odela-braon i teget boje.Danas je crvotocno drvo tih izloga zamenjeno blistavim metalom i staklima u kojima se ogledaju elegantni prolaznici;u izlozima su najnoviji modeli trenerki i skupocenih patika,a na najelegantnijim odelima cuvenih firmi vise ne stoje cene.Supermarketi su zamenili stare "Granape",bakalske radnje u kojima se najbolje osecala rec nema.Danas vise nije problem imati ili nemati,vec se pred nama postavlja pitanje izbora.Od silnih jogurta i kiselih mleka razlicitih vrsta,najcesce izaberem onu vrstu koju ne podnosim;jogurte sa ukusom jagode ili breskve.Svet se unificirao.Covek u supermarketu tesko moze da raspozna u kojoj je zemlji i u kojem gradu,toliko su ova svetilista potrosackog drustva ista,sa istim rasporedom vina,razlicitih hlebova,sireva ili vec upakovanog bledog mesa bez ukusa.Da nije natpisa koji na razlicitim jezicima obavestavaju da je u toku rasprodaja ne bismo znali gde se nalazimo.
Sta izabrati?Kako se snaci u ovom potrosackom raju?Kako sacuvati nadu i cemu se uopste nadati?
Da li je za jedan ljudski zivot dovoljno nadati se da cemo jednog dana uci u Evropu,odavde sa Balkana,kada je Evropa upravo i rodjena i prvi put progovorila u amfiteatru Epidaurusa a ne u "Old Viku" u Londonu i prvi put saznala sta je buducnost u delfijskom prorocistu i gde je naslikala svog najlepseg andjela na zidu crkve u Milisevu.
Da parafraziram velikog pesnika:"Da li ce Evropa umeti da peva kao sto su suznji pevali o njoj?" (B.Miljkovic)
Da li ce Evropa dozvoliti da i dalje svaki domacin pece svoju rakiju iz sljivika uz kucu ili cemo morati da kupujemo fabricku,od nekih sljiva ispod cijeg stabla se nikada nismo ljubili u hladu njihove krosnje?Hoce li Evropa ukinuti prodavanje kajmaka i sira na Kalenica pijaci iz olupanih lonaca i serpi sa belim tufnama i hoce li uzicki prsut zbog dima na kome se susio proglasiti kancerogenim,pa cemo svi jesti bezukusnu bledu prasku sunku koja ce jedino biti dozvoljena.
Ne znam,i dajem ovim putem mali oglas:
Menjam buduce blagostanje za nekadasnju nadu.
Momo Kapor
U pekari: Imate li hleba? Nema.
U mlekari: Imate li mleka? Nema.
U kasapnici: Imate li ista sem kostiju? Nema.
Na pumpi: Imate li goriva? Nema.
U banci: Imate li danas novca? Nema.
Ali kad niceg nema,postoji najdragocenija stvar-nada da ce biti i nada da cemo imati.
Ceznemo,dakle,za viskijima cudnih naziva i ukusa,a kada ih najzad dobijemo ili se nadjemo u blagoslovenim zemljama gde teku iz svake slavine,shvatimo da je sljivovica bolja,pa kada nas pitaju rodjaci koji treba da nam dodju u posetu sta da nam donesu u tudjinu,molimo ih da to bude boca domace prepecenice.Trazimo im najneverovatnije stvari od kojih smo nekada davno pobegli kao bez glave: kore za gibanicu,kajmak,suvo meso,venac ljutih papricica ili ovcije suvo meso sa Zlatibora...
Odrasli smo,dakle,u ulicama bednih izloga u kojima su na izbledelom pakpapiru rajsnadlama bile zakacene dugacke gace,blede potkosulje,sirotinjske kosulje i samo dve vrste odela-braon i teget boje.Danas je crvotocno drvo tih izloga zamenjeno blistavim metalom i staklima u kojima se ogledaju elegantni prolaznici;u izlozima su najnoviji modeli trenerki i skupocenih patika,a na najelegantnijim odelima cuvenih firmi vise ne stoje cene.Supermarketi su zamenili stare "Granape",bakalske radnje u kojima se najbolje osecala rec nema.Danas vise nije problem imati ili nemati,vec se pred nama postavlja pitanje izbora.Od silnih jogurta i kiselih mleka razlicitih vrsta,najcesce izaberem onu vrstu koju ne podnosim;jogurte sa ukusom jagode ili breskve.Svet se unificirao.Covek u supermarketu tesko moze da raspozna u kojoj je zemlji i u kojem gradu,toliko su ova svetilista potrosackog drustva ista,sa istim rasporedom vina,razlicitih hlebova,sireva ili vec upakovanog bledog mesa bez ukusa.Da nije natpisa koji na razlicitim jezicima obavestavaju da je u toku rasprodaja ne bismo znali gde se nalazimo.
Sta izabrati?Kako se snaci u ovom potrosackom raju?Kako sacuvati nadu i cemu se uopste nadati?
Da li je za jedan ljudski zivot dovoljno nadati se da cemo jednog dana uci u Evropu,odavde sa Balkana,kada je Evropa upravo i rodjena i prvi put progovorila u amfiteatru Epidaurusa a ne u "Old Viku" u Londonu i prvi put saznala sta je buducnost u delfijskom prorocistu i gde je naslikala svog najlepseg andjela na zidu crkve u Milisevu.
Da parafraziram velikog pesnika:"Da li ce Evropa umeti da peva kao sto su suznji pevali o njoj?" (B.Miljkovic)
Da li ce Evropa dozvoliti da i dalje svaki domacin pece svoju rakiju iz sljivika uz kucu ili cemo morati da kupujemo fabricku,od nekih sljiva ispod cijeg stabla se nikada nismo ljubili u hladu njihove krosnje?Hoce li Evropa ukinuti prodavanje kajmaka i sira na Kalenica pijaci iz olupanih lonaca i serpi sa belim tufnama i hoce li uzicki prsut zbog dima na kome se susio proglasiti kancerogenim,pa cemo svi jesti bezukusnu bledu prasku sunku koja ce jedino biti dozvoljena.
Ne znam,i dajem ovim putem mali oglas:
Menjam buduce blagostanje za nekadasnju nadu.
Momo Kapor
