KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

aleksandar v

KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1

Oceni ovaj blog
Sigurno ste imali prilike da u medijima čujete izraz „bankarski proizvod“, ali niste znali šta to znači i verovatno ste se pitali kako to banka može nešto da proizvodi. Iako na prvi pogled deluje kao jeftin marketinški trik, sa ciljem da stvori iluziju kako banke stvaraju nekakvu novu vrednost (nema veze što uopšte ne plaćaju PDV kao druge firme), ovaj termin nehotice otkriva pravo stanje stvari. Banke zaista nešto proizvode, a to nešto je novac i to ne bilo koji, već tzv. žiralni, knjiški ili bezgotovinski za koji većina ljudi ni ne zna da postoji, a kamoli kako nastaje. Svaki kredit koji podrazumeva bezgotovinski transfer novca, recimo stambeni kredit, krediti za kola, potrošački krediti ili oni za „podršku“ budžetu, znajte da poslovne banke same stvaraju doslovno iz vazduha. Bezgotovinski novac banka kreira i prilikom odobravanja gotovinskih (keš) kredita, ukoliko je gotovina koju zajmi prethodno položena na neki tekući ili sličan prolazni račun, što ću pojasniti malo kasnije. Pošto se mahom radi o privatnim i to stranim bankama, jasno da je reč o notornom krivotvorenju novca, jer je po zakonu samo Narodna banka Srbije ovlašćena da se bavi novčanom emisijom i to isključivo u vidu novčanica i kovanog novca. Ali pošto javnost ne zna da postoji i treća vrsta novca, nema nikakvih prepreka da se on emituje u tajnosti, zar ne?
Novac koji banke same stvaraju „potezom pera“ ili u moderno doba tipkanjem po tastaturi, je specifičan po tome što nije fizički prenosiv i ne možete ga staviti u džep, novčanik ili koferče, jer nema supstancu (predstavlja puku evidenciju ili svedočanstvo o dugu na bankovnom računu), ali je zato jednako likvidan i tražen kao da se radi o novčanicama i kovanom novcu, jer ljudi naivno veruju da sredstva koja imaju na tekućem računu predstavljaju drugi naziv za gotovinu (njen ekvivalent ili ogledalo). Međutim, ništa nije dalje od istine. U realnosti, gotovina i tekući računi predstavljaju zasebne, različite vrste novca, koje stoje rame uz rame čineći zajedno takozvani M1 agregat – likvidnu dinarsku masu. Ovaj novčani agregat je jedini bitan, dok ostali imaju samo statistički značaj, ali bankari više od svega vole ovakve trikove i terminološke pometnje da bi mogli neometano nastaviti sa svojim „biznisom“, ostavljajući laike i nesigurne u ubeđenju kako su bankarstvo i ekonomija nešto mnogo komplikovano.
Da bi kreirale ovu posebnu vrstu (bezgotovinskog) novca, potpuno nepoznatu široj javnosti, poslovnim bankama nisu potrebne nikakve štamparske prese, već samo pravo na vođenje tekućih i drugih prolaznih računa pravnim i fizičkim licima, čijom zloupotrebom postižu isti efekat – kreiraju svež, dodatni novac u vidu kredita (duga), koji, da stvar bude gora, masovno završava u rukama krajnjih potrošača. Inače, ovakav privatno emitovan, krivotvoren novac trenutno čini blizu 2/3 likvidne dinarske mase. Prolazni računi su oni računi sa kojih se vrše tekuća plaćanja, tj. uplate i isplate u svakodnevnim transakcijama. Upravo su oni ključ za razumevanje čitave podvale, one koja bankarima omogućava da koristeći svoje diskreciono „pravo“, sami stvaraju novac iz vazduha svaki put kada zajme pare. Za bankare, stvaranje novca i davanje kredita su jedna te ista operacija, što ću detaljno objasniti u nastavku.
Postoje dve osnovne „tehnike“ kojima se poslovne banke služe kako bi kreirale (praktično krivotvorile) svež novac. Prva se zove monetizacija aktive. Sama reč aktiva ukazuje na neku imovinu ili potraživanje, ali ono što banke tretiraju kao svoju aktivu je puki ugovor o kreditu (vaš dug, tj. potpis da ćete pare vratiti u budućnosti), dok monetizacija označava ništa drugo do štampanje ili u ovom slučaju elektronsko emitovanje novca (kredita) iz vazduha. Klijent sav srećan dobije robu, dok pare obično ni ne vidi jer one „legnu“ na račun prodavca, a ni na kraj pameti mu nije da je upravo njegov potpis kreirao do tad nepostojeći novac koji se svakodnevno i mimo znanja javnosti pušta u opticaj kroz potrošnju što konstantno generiše inflaciju.
Ono što banke rade je suštinski identično štampanju novca od strane centralne banke, samo što umesto državnih obveznica koje tada potpisuje Vlada kao svedočanstvo o dugu, komercijalne banke kao „pokriće“ uzimaju ugovor o kreditu zaključen između nje i klijenta i što centralna banka može emitovati novčanice i kovani novac, dok obične banke stvaraju isključivo bezgotovinski novac na tekućim i drugim prolaznim računima.
U oba slučaja ceh ove gigantske prevare plaćaju privreda i stanovništvo. U slučaju kada državu zadužuje korumpirana Vlada kao agent bankara, račun se ispostavi i utera kroz poreze. Kada kredite uzimaju direktno fizička i pravna lica, reket se ubira kroz kamate na privatno emitovan, krivotvoren novac.
Drugi način je tzv. multiplikacija depozita koja se često poistovećuje sa frakcionim bankarstvom. Međutim, frakciono bankarstvo kao termin jednostavno znači da je privatnim bankama dopušteno da same stvaraju bezgotovinski novac i da su u obavezi da drže izvesnu minimalnu rezervu u vidu novčanica i kovanog novca u odnosu na onaj koji same kreiraju, tj. krivotvore na bankovnim računima. Ovo je bitno, jer javnost i posledično klijenti banke misle da su to jedine vrste novca u opticaju, te kada dođu na šalter logično očekuju da budu isplaćeni ovakvim opipljivim novcem – kešom. Po uzoru na ono što su nekada radili zlatari krivotvoreći banknote, današnje banke iskustveno znaju koliko novčanica i kovanog novca moraju imati u rezervi da bi pred klijentima održale iluziju o likvidnosti. Ovo varira od zemlje do zemlje, zavisno od toga koliko se u jednom društvu koristi gotovina. Ako omanu u proceni, onda se međusobno ispomažu, pa jedna drugoj zajme gotovinu, što ne biste očekivali od onih koji su (kobajage) konkurenti. Ako ni to nije dovoljno, u pomoć može da im priskoči centralna banka kao neka vrsta „poslednjeg utočišta“, jer samo ona ima mogućnost da štampa keš novac.
Kako u praksi funkcioniše ova „multiplikacija depozita“? Bilo kakva gotovinska uplata na vaš tekući račun ima za rezultat da banka sada poseduje fizičku gotovinu, plus u isto vreme se stanje na računu povećalo za recimo 1000 dinara kolika je bila uplata. Iako te pare nisu oročene, banka uzima sebi za pravo da ih zajmi nekom drugom klijentu, ali pritom „zaboravi“ da izbriše stanje na vašem tekućem računu. Kada takva gotovina posle uđe u opticaj i promeni ko zna koliko ruku, pa opet završi u toj ili nekoj drugoj banci, ceo postupak se ponavlja, a novčana masa u opticaju raste. Ne samo što je otuđila pare koje nije smela, ona u isto vreme radi nešto mnogo gore, efektivno kreira dupli ili dodatni novac zavisno od visine rezerve koju primenjuje. Da bi prikrila jedno kriminalno delo i prevaru, ona poseže za drugim. Ako je rezerva npr. 10%, banka zajmi 900 dinara u kešu, plus ostavlja nepromenjeno, tj. lažno stanje na tekućem računu za koji je ta gotovina inicijalno bila vezana. Dakle, čim takne takvu gotovinu (bez obzira na iznos), banka automatski krivotvori i stvara žiralni novac, što proizilazi iz same prirode tekućih i drugih prolaznih računa.
Kod oročenih računa gde su sredstva imobilisana, takoreći umrtvljena i van opticaja, kreiranje likvidnih sredstava nije moguće, ali jeste moguća multiplikacija dugova (iz ugla klijenta), odnosno potraživanja banke. Isto kao i u prethodnom primeru, sa svega 100 dinara u opticaju i obaveznom rezervom od 10%, bankari mogu zahvaljujući svojoj monopolskoj poziciji da naštancuju 900 dinara kredita (koji predstavljaju obaveze klijenata prema banci), ali u isto vreme raste i iznos oročenih depozita koji predstavljaju obaveze banke u iznosu od 1000 dinara. Međutim, za razliku od depozita po viđenju, tekućih i drugih prolaznih računa, oročeni računi nisu platežno sredstvo, drugim rečima nisu žiralni (bezgotovinski) novac. U takvoj situaciji javlja se očigledan problem za dužnike od kojih se traži da vrate nemoguće, praktično nešto što ne postoji. To je u isto vreme mač sa dve oštrice i za same bankare, jer je i njima tada ugrožena likvidnost, tj. sposobnost da izvršavaju obaveze prema svojim deponentima. Ali bankari imaju i druge izvore prihoda, kao i mogućnost da sami stvaraju žiralni novac iz vazduha na ranije opisan, nezakonit način. Zato su internacionalni bankari zahtevali i preko svojih ljudi u Srbiji (a bogami i šire) izdejstvovali da se platni promet preseli u banke i tako im se da manevarski prostor za “upravljanje sopstvenom likvidnošću” kako glasi zvanično obrazloženje. U prevodu, dovoljno prostora za krivotvorenje žiralnog novca bilo putem monetizacije “aktive”, bilo multiplikacijom depozita po viđenju (praktično brojki na bankovnim računima), jer samo tako mogu obezbediti likvidnost, pre svega za sebe. A klijenti/dužnici neka se snalaze, tu su hipoteke ako nemaju da plate. Bankarski sistem ovakav kakav jeste i nije uspostavljen zbog njih. Baš naprotiv.

Pošalji "KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1" na Facebook Pošalji "KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1" na Google Pošalji "KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1" na My Yahoo! Pošalji "KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1" na Live Pošalji "KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1" na MySpace Pošalji "KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1" na Twitter Pošalji "KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1" na Digg Pošalji "KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. 123loncar (avatar)
    Bravo ;
    Izuzetno dobar tekst o dodatnom kreiranju novca .
    Hvala . Pljačka je tek krenula , zato bar ljudi nek
    znaju kako su opljačkani .
    Savezništvo države i banaka , zajedno sa tajkunima
    dolazi tek do izražaja kad država na deviznom
    tržištu prodaje stranu čvrstu / stvarnu valuti ( formiranu
    zaduživanjima u inostranstvu ) ovima za novac formiran
    dodatnom kreacijom ( pljačka na pljačku , takozvana
    repljačka ) navodno u svrhu zaštite domaće valute .