U selu odakle je moja mama, a gde sam ja provodila najveći deo svojih školskih raspusta, sada živi samo moja tetka, mamina mlađa sestra čija jedina porodica smo brat i ja. Tetka je priča za sebe, ali ono što me veoma raduje je činjenica da moji bratanci vole tamo da odlaze.
Baba teta ih, naravno obožava (Aleksu malo više, nema šanse da je ubedimo kako to ne treba da pokazuje) i tu svoju naklonost pokazuje i time što, dok su tamo, imaju gotovo neograničenu količinu ne samo slatkiša, već i svega onoga što vole da jedu.
Ranije meni izdiktira "pisak" (ova reč se ustalila kod nas od kad je Aleksa, kao jako mali, gurnuo baba teti neki katalog pod nos i opomenuo je: "Baba teto, moja pisak!", pošto je odlazio sa mnom u te veće kupovine i znao da uvek kupujemo po spisku), ali kako klinci vole kupovinu - u poslednje vreme idemo zajedno.
kako muškarci (oni odrasli) uglavnom ne vole da idu u kupovinu, iskreno se nadam da će ovi moji biti malo manje tipični i da neće cupkati i požurivati svoje žene dok budu birale po radnjama šta im treba.
Aleksa je kao mali provodio puno vremena kod nas. Oduvek je voleo da "skita" i čim je porastao dovoljno da mogu da ga stavim u korpu - sa šetnje smo prešli na bicikl. Imali smo neki hipermarket izvan grada, udaljen 6-7km od kuće. Znali smo da tamo odlazimo svakodnevno po sok i "kem bananicu". Naučili smo gde je potok (jednom ga je nazvao "rek" - znao je da nije "reka"
), gde su "nojovi" (bilo je tri komada na nekom imanju, lepo su se videli sa puta), samo su nam ovce često "bežale" (odnosno, nisu bile na istom mestu). Jednom smo ih sreli kako prelaze biciklističku stazu ispred nas. Stala sam, a čoban je nosio jagnje u rukama i požurio prema nama da smiri dete, kako se ne bi uplašilo. Umesto da se plaši, Aleksa je pružao ručicu da dodirne i pomazi ovcu... A kad je video jagnje i kad je čovek shvatio da se dete ne plaši i podigao ga prema njemu - mogli smo i da ne idemo kući! Jedva sam ga ubedila da pođemo...
Kako se klinci spremaju da ovih dana idu kod baba tete, moje veliko dete mi se javilo i pitalo da li možemo danas da idemo u kupovinu (sa baba tetom se već sve dogovorio). Odložila sam neke ne baš vežne stvari, spremila se i sačekala da dođe. Bicikli su im kod mene, tako da se ni ne postavlja pitanje "prevoza". Toma je imao društvo na igralištu, tako da nije ni dolezio.
Nedavno sam ih obojicu, učila kako se voze bicikli u saobraćaju i išli smo tako na kupanje i u zajedničke vožnje, i zaista moram da ih pohvalim kako su poslušni i kako nikakvih problema sa njima nemam. Pustim ih da voze ispred mene, pratim šta rade, korigujem ih ako nešto treba, govorim kad da se zaustave, gde da gledaju, kad i kako da skrenu... super su.
Gledajući danas Aleksu ispred sebe na biciklu, neminovno je bilo da se setim onih naših vožnji od pre par godina i to kako sedi ispred mene u korpi i priča, priša, priča... Najveća mana koju deca imaju je što (pre)brzo porastu.
U prodavnici se moj veliki dečko isto tako lepo ponaša. I, čak i ako zna da baba teta uvek kaže: "Kupi im sve što hoće", on ipak, kad nešto poželi, pre nego što stavi u korpu, pita: "A jel' može ovo?". Lagala bih kad ne bih rekla kako sam ponosna na takvo njegovo ponašanje. Kako nije bilo Tome da se jure kolicima po prodavnici (to nikako ne mogu da ih naučim da ne rade - dečija posla), sve je proteklo besprekorno. Čak je, dok sam ja čekala na kasi, sam otišao do mesare odabrao i zatražio salamu koju želi da jede!
Kad smo platili robu i izašli iz prodavnice, ja sam krenula da pakujem stvari da ih što zgodnije prenesem biciklom, a on je iskoristio priliku da malo "vozi" kolica! Kačio se na njih i vozikao, pa krenuo da ih odgura na mesto. E, onda je naišao na prazna kolica sa autom... obično su sva bila zauzeta, a uvek ih tražimo - bez obzira što su taj autić odavno prerasli. Seo je u auto i gurao se nogama, sav srećan i veseo... Dete. Opomenula sam ga da vrati ta kolica, jer sam primetila mrki pogled radnika koji prikuplja kolica sa parkinga, pa nisam baš želela da mu se obrati i počne da ga grdi. I videla sam kad je izašao iz auta i pogurao kolica prema mestu gde stoje. Okrenula sam se i nastavila sa pakovanjem i mahinalno podigla pogled da vidim gde je. Nisam ga videla. Pomerila sam se da imam pogled na ceo parking - Alekse nema. U trenutku sam se uspaničila. Ma sluša čovek o svemu svakodnevno... ne možeš da budeš miran! Pođem prema ulazu u market, ostavljajući i bicikle i svu robu, i jedna mlada žena me upita: "Tražite sina? Ušao je u prodavnicu!" tad shvatim da je on video da taj autić/kolica stoji unutra, nikad napolju i da je pošao da ih vrati na mesto. U tom momentu se i on pojavio, priđam mu i poljubim ga u pametnu glavicu, i mirno mu kažem, smirujući se, uz osmeh: "Miko, pa gde si ti... Ja već počela da se brinem!" Primetim da nas ona žena posmatra sa neskrivenom simpatijom, kaže: "Svaka Vam čast! Tipična roditeljska reakcija bila bi da počnu da viču na dete... jer su se oni uplašili! Vi ste jedna u sto majki koja je ispravno reagovala, jer dete nije učinilo ništa loše!". Zahvalim i kažem kako mu nisam majka, već "samo" tetka. "Izvinite... liči na vas, a vidim i da vas sluša". Iskreno, ne mislim da Aleksa liči na mene... mnogo je lepši, naravno. Ali volim kad neko kaže da "ličimo".
Bez problema smo stigli kući, on je ušao pre mene, bez stvari. Bilo mi je čudno što je tako odjurio, pomislih da ima sigurno neki crtani... Ali, ideja mu je bila drugačija - našalio se sa bakom.
Čim sam ušla, ona pita: "Šta "XY" ne radi?" Iznenadim se, pitam, odakle joj ta ideja, ona kaže: "Pa Aleksa tako kaže. Ja ga pitala zašto, a on mi rekao: "Valjda su jako uključili klimu pa im se sve posmrzavalo, pa sad ne rade, dok se roba ne odmrzne!"
Za ovaj drugi deo je i baka znala da je šala, ali je bio toliko uverljiv da nije ni pomislila da ni onaj prvi deo nije tačan. Odmeh se setih mog Laze (njegovog prandede) koji je bio odličan u takvim pričama... Geni su čudo.
Posle mi je stigao i Toma, eno ih u svojoj sobi, spavaju, nakon što su iskoristili po svojih pola sata na kompjuteru (mom) i uključili svoj da odgledaju crtani pred spavanje. I taj crtani je ritual kad spavaju ovde još od kad su bili sasvim, sasvim mali...
Radujem se svakom njihovom boravku ovde, svesna toga koliko brzo rastu i da je jako blizu vreme kada im neću biti potrebna ni za vožnju biciklom, ni za kupovinu, ni za kompjuter... Moji veliki dečaci.
Baba teta ih, naravno obožava (Aleksu malo više, nema šanse da je ubedimo kako to ne treba da pokazuje) i tu svoju naklonost pokazuje i time što, dok su tamo, imaju gotovo neograničenu količinu ne samo slatkiša, već i svega onoga što vole da jedu.
Ranije meni izdiktira "pisak" (ova reč se ustalila kod nas od kad je Aleksa, kao jako mali, gurnuo baba teti neki katalog pod nos i opomenuo je: "Baba teto, moja pisak!", pošto je odlazio sa mnom u te veće kupovine i znao da uvek kupujemo po spisku), ali kako klinci vole kupovinu - u poslednje vreme idemo zajedno.
kako muškarci (oni odrasli) uglavnom ne vole da idu u kupovinu, iskreno se nadam da će ovi moji biti malo manje tipični i da neće cupkati i požurivati svoje žene dok budu birale po radnjama šta im treba.
Aleksa je kao mali provodio puno vremena kod nas. Oduvek je voleo da "skita" i čim je porastao dovoljno da mogu da ga stavim u korpu - sa šetnje smo prešli na bicikl. Imali smo neki hipermarket izvan grada, udaljen 6-7km od kuće. Znali smo da tamo odlazimo svakodnevno po sok i "kem bananicu". Naučili smo gde je potok (jednom ga je nazvao "rek" - znao je da nije "reka"
), gde su "nojovi" (bilo je tri komada na nekom imanju, lepo su se videli sa puta), samo su nam ovce često "bežale" (odnosno, nisu bile na istom mestu). Jednom smo ih sreli kako prelaze biciklističku stazu ispred nas. Stala sam, a čoban je nosio jagnje u rukama i požurio prema nama da smiri dete, kako se ne bi uplašilo. Umesto da se plaši, Aleksa je pružao ručicu da dodirne i pomazi ovcu... A kad je video jagnje i kad je čovek shvatio da se dete ne plaši i podigao ga prema njemu - mogli smo i da ne idemo kući! Jedva sam ga ubedila da pođemo...Kako se klinci spremaju da ovih dana idu kod baba tete, moje veliko dete mi se javilo i pitalo da li možemo danas da idemo u kupovinu (sa baba tetom se već sve dogovorio). Odložila sam neke ne baš vežne stvari, spremila se i sačekala da dođe. Bicikli su im kod mene, tako da se ni ne postavlja pitanje "prevoza". Toma je imao društvo na igralištu, tako da nije ni dolezio.
Nedavno sam ih obojicu, učila kako se voze bicikli u saobraćaju i išli smo tako na kupanje i u zajedničke vožnje, i zaista moram da ih pohvalim kako su poslušni i kako nikakvih problema sa njima nemam. Pustim ih da voze ispred mene, pratim šta rade, korigujem ih ako nešto treba, govorim kad da se zaustave, gde da gledaju, kad i kako da skrenu... super su.
Gledajući danas Aleksu ispred sebe na biciklu, neminovno je bilo da se setim onih naših vožnji od pre par godina i to kako sedi ispred mene u korpi i priča, priša, priča... Najveća mana koju deca imaju je što (pre)brzo porastu.
U prodavnici se moj veliki dečko isto tako lepo ponaša. I, čak i ako zna da baba teta uvek kaže: "Kupi im sve što hoće", on ipak, kad nešto poželi, pre nego što stavi u korpu, pita: "A jel' može ovo?". Lagala bih kad ne bih rekla kako sam ponosna na takvo njegovo ponašanje. Kako nije bilo Tome da se jure kolicima po prodavnici (to nikako ne mogu da ih naučim da ne rade - dečija posla), sve je proteklo besprekorno. Čak je, dok sam ja čekala na kasi, sam otišao do mesare odabrao i zatražio salamu koju želi da jede!
Kad smo platili robu i izašli iz prodavnice, ja sam krenula da pakujem stvari da ih što zgodnije prenesem biciklom, a on je iskoristio priliku da malo "vozi" kolica! Kačio se na njih i vozikao, pa krenuo da ih odgura na mesto. E, onda je naišao na prazna kolica sa autom... obično su sva bila zauzeta, a uvek ih tražimo - bez obzira što su taj autić odavno prerasli. Seo je u auto i gurao se nogama, sav srećan i veseo... Dete. Opomenula sam ga da vrati ta kolica, jer sam primetila mrki pogled radnika koji prikuplja kolica sa parkinga, pa nisam baš želela da mu se obrati i počne da ga grdi. I videla sam kad je izašao iz auta i pogurao kolica prema mestu gde stoje. Okrenula sam se i nastavila sa pakovanjem i mahinalno podigla pogled da vidim gde je. Nisam ga videla. Pomerila sam se da imam pogled na ceo parking - Alekse nema. U trenutku sam se uspaničila. Ma sluša čovek o svemu svakodnevno... ne možeš da budeš miran! Pođem prema ulazu u market, ostavljajući i bicikle i svu robu, i jedna mlada žena me upita: "Tražite sina? Ušao je u prodavnicu!" tad shvatim da je on video da taj autić/kolica stoji unutra, nikad napolju i da je pošao da ih vrati na mesto. U tom momentu se i on pojavio, priđam mu i poljubim ga u pametnu glavicu, i mirno mu kažem, smirujući se, uz osmeh: "Miko, pa gde si ti... Ja već počela da se brinem!" Primetim da nas ona žena posmatra sa neskrivenom simpatijom, kaže: "Svaka Vam čast! Tipična roditeljska reakcija bila bi da počnu da viču na dete... jer su se oni uplašili! Vi ste jedna u sto majki koja je ispravno reagovala, jer dete nije učinilo ništa loše!". Zahvalim i kažem kako mu nisam majka, već "samo" tetka. "Izvinite... liči na vas, a vidim i da vas sluša". Iskreno, ne mislim da Aleksa liči na mene... mnogo je lepši, naravno. Ali volim kad neko kaže da "ličimo".
Bez problema smo stigli kući, on je ušao pre mene, bez stvari. Bilo mi je čudno što je tako odjurio, pomislih da ima sigurno neki crtani... Ali, ideja mu je bila drugačija - našalio se sa bakom.
Čim sam ušla, ona pita: "Šta "XY" ne radi?" Iznenadim se, pitam, odakle joj ta ideja, ona kaže: "Pa Aleksa tako kaže. Ja ga pitala zašto, a on mi rekao: "Valjda su jako uključili klimu pa im se sve posmrzavalo, pa sad ne rade, dok se roba ne odmrzne!"
Za ovaj drugi deo je i baka znala da je šala, ali je bio toliko uverljiv da nije ni pomislila da ni onaj prvi deo nije tačan. Odmeh se setih mog Laze (njegovog prandede) koji je bio odličan u takvim pričama... Geni su čudo.Posle mi je stigao i Toma, eno ih u svojoj sobi, spavaju, nakon što su iskoristili po svojih pola sata na kompjuteru (mom) i uključili svoj da odgledaju crtani pred spavanje. I taj crtani je ritual kad spavaju ovde još od kad su bili sasvim, sasvim mali...
Radujem se svakom njihovom boravku ovde, svesna toga koliko brzo rastu i da je jako blizu vreme kada im neću biti potrebna ni za vožnju biciklom, ni za kupovinu, ni za kompjuter... Moji veliki dečaci.
).