BANKARI , BANKARI dio 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

aleksandar v

BANKARI , BANKARI dio 1

Oceni ovaj blog
петак, јул 23, 2010 у 7:04 по подне |
Čovek po imenu Larry Hannigan je napisao ovu priču još 1971. kao poklon australijskom narodu, kako bi im objasnio neodrživost i nemoralnost postojećeg bankarskog sistema i da će pre ili kasnije doći do sukoba između naroda sa jedne i privatnih “bankara” sa druge strane.


HOĆU CELU PLANETU PLUS 5%


Fabijan je uzbuđeno uvežbavao svoj govor kojeg je trebao sutradan da održi pred masom ljudi. Bio je uveren da će se oni okupiti. Uvek je želeo ugled i moć, a sada su se njegovi snovi počeli ostvarivati. On je bio zanatlija, izrađivao je nakit i razne ukrase od srebra i zlata. Međutim, nije bio zadovoljan time da radi samo da bi preživljavao, on je bio u potrazi za uzbuđenjima i izazovima.

Ljudi su generacijama koristili sistem robne razmene. Čovek je izdržavao svoju porodicu obezbeđujući sve što joj je potrebno ili bi se specijalizovao u određenoj struci. Kada bi proizveo neki višak, on bi ga razmenjivao s viškovima koje su proizveli drugi. Pijačni dan je bio uvek bučan i prašnjav, ali ljudi su se ipak radovali žagoru i pogađanjima, a posebno druženju. Bilo je to mesto puno sreće i zadovoljstva, ali sada je već bilo previše ljudi i previše svađe. Nije više bilo vremena za razgovor – tako se i pojavila potreba za nekim boljim sistemom.

Ljudi su uglavnom bili srećni i uživali su u plodovima svoga rada. U svakoj društvenoj zajednici bila je formirana jedna jednostavna Vlada s ciljem zaštite individualnih sloboda i prava, kao i osiguranja da se niko ne prisiljava da čini nešto protiv svoje vlastite volje. To je bila jedna i jedina svrha Vlade, dok je svakog namesnika (ministra) dobrovoljno podržavala lokalna zajednica koja ga je izabrala.

Međutim, pijačni dan je bio jedini problem kojeg nisu mogli rešiti. Vredi li jedan nož dve korpe kukuruza ili ne? Vredi li krava više od kola...itd. Nikome nije padao na pamet neki bolji sistem trgovine. Tada je Fabijan proglasio: "Imam rešenje za ove probleme i pozivam sve na sutrašnji javni skup."

Sledećeg dana došlo je do velikog okupljanja ljudi na gradskom trgu i Fabijan je tamo objasnio sve o jednom novom sistemu kojeg je nazvao "novac". Zvučalo je dobro. "Kako ćemo započeti?" - pitali su ljudi. "Zlato od kojeg sam izrađivao ukrase i nakit je izvrstan metal. Ne trune, ne rđa, a dugo traje. Napraviću novčiće od zlata, a svaki novčić nazvaćemo dolar." Objasnio je sve prednosti tog sistema i kako će 'novac' biti sredstvo za razmenu - mnogo bolje od robne razmene.

Međutim, jedan od namesnika je izrazio sumnju: "Neki ljudi bi mogli iskopati zlato i napraviti svoj vlastiti novac, a to bi bilo vrlo nepravedno". Na to je Fabijan spremno uzvratio: "Samo one kovanice koje će biti odobrene od vlasti moći će se koristiti, a one će imati na sebi utisnut poseban žig." Ovo se učinilo razumnim i predloženo je da svi dobiju podjednak iznos. "Ali ja zaslužujem više, svi koriste moje sveće," oglasio se svećar. "Ne," uskočio je stočar, "Bez hrane nema života", mi stočari trebamo dobiti najviše." I tako je došlo do svađe.

Fabijan ih je pustio da se svađaju neko vreme, a onda je rekao: "Budući da se ne možete složiti, predlažem da svako uzme od mene onoliki iznos koliki god želi. Neće biti ograničenja, osim vaše sposobnosti da mi vratite dug. Što više uzmete, više ćete morati otplatiti u roku od godinu dana. "A šta ćeš ti dobiti?", zapitali su ga ljudi.

"S obzirom da ja pružam usluge tj. snabdevam vas novcem, naravno da zaslužujem i platu za taj moj posao. Recimo da za svakih 100 novčića koje podignete, vratite 105 za svaku godinu duga. Tih 5 kovanica će biti moja naknada koju ćemo zvati 'kamatom'. Ovo se činilo kao jedino rešenje, a pored toga, 5% je zvučalo kao mala naknada. "Dođite sledećeg petka, pa ćemo početi."

Fabijan nije gubio vreme. Izrađivao je kovanice danonoćno i krajem sedmice već je bio spreman. Ljudi su se okupili ispred njegove radnje i nakon što su guverneri pregledali i odobrili kovanice, počeo je taj novi sistem. Neki su pozajmili samo malo i otišli da ga odmah isprobaju. Novac ih je oduševio, te su odmah počeli sve vrednovati u zlatnicima ili dolarima. Vrednost svake stvari bila je nazvana 'cenom', a cena je zavisila od količine rada uloženog u njenu proizvodnju. Ukoliko je nešto iziskivalo dosta rada, cena je bila velika, a ukoliko je iziskivalo malo truda, cena je bila prilično niska.

U jednom gradu živeo je čovek po imenu Alan, koji je tamo bio jedini časovničar. Cene njegovih satova bile su veoma visoke, jer su mušterije bile voljne dobro platiti kako bi mogli imati jedan od njegovih satova. Tada je drugi čovek počeo izrađivati satove i ponudio ih po nižoj ceni kako bi ih lakše prodao. Alan je bio prisiljen sniziti svoje cene i proizvoditi još kvalitetnije satove. To je bila prva izvorna slobodna konkurencija.

Isto se desilo s graditeljima, prevoznicima, računovođama - u stvari sa svakom branšom. Mušterije su uvek birale ono što su smatrale da je najbolja pogodba - imali su slobodu izbora. Nije bilo veštačkih zaštita poput licenci i tarifa koje bi sprečavale druge ljude da ulaze u poslovne odnose. Standard života se poboljšao, i nije prošlo dugo a ljudi su se pitali kako su pre uopšte mogli bez novca.

Krajem godine Fabijan je napustio svoju radnju i posetio je sve ljude koji su mu dugovali novac. Neki su imali više nego što su pozajmili od njega, a neki manje, s obzirom da je količina izdatog novca bila ograničena. Oni koji su imali više nego što su uzeli, platili su Fabijanu 100 kovanica plus 5, ali su ipak trebali pozajmiti ponovo, kako bi nastavili. Drugi su otkrili po prvi put u životu da su dužni. Pre nego što bi im pozajmio još novca, Fabijan bi im stavio hipoteku na neki deo imovine. Većini ljudi je onih 5% bilo teško za pronaći.

Niko nije shvatio da kao jedna celina, zemlja nikad neće moći da se otarasi duga sve dok se sav novac ne otplati, pa čak ni tada, zbog onog dodatka od 5 na svakih 100, koji uopšte nikada nije ni bio pozajmljen. Niko osim Fabijana nije mogao videti da je nemoguće platiti kamatu s obzirom da taj novac nije ni bio izdat, dakle nekome je morao nedostajati.

Istina je da je Fabijan potrošio nešto novca, ali on nije nikako mogao potrošiti 5% od čitave ekonomije na samog sebe. Ljudi je bilo na hiljade, a Fabijan je bio samo jedan. Uz to je još uvek bio bogati zlatar koji je zarađivao za jedan udoban život. Iza svoje trgovine Fabijan je imao jedan trezor i ljudima se činilo pogodnim da ostave nešto od svojih zlatnika na čuvanje. On je zaračunavao jednu malu naknadu za tu uslugu koja je zavisila od iznosa i vremenskog perioda na kojeg je novac bio deponovan. Vlasnicima je davao potvrde za njihove uložene iznose.

Kad je neko otišao u kupovinu, nije nosio sa sobom hrpu zlatnog novca namenjenog trgovcu, nego samo potvrdu s vrednošću dobara koje je želeo kupiti. Trgovci bi priznavali te potvrde kao valjane, te su ih prihvatali imajući na umu da ih mogu uvek odneti kod Fabijana i tamo podići odgovarajući iznos novca. Potvrde su se počele širiti iz ruke u ruku umesto da se to radi sa zlatom. Ljudi su imali veliko poverenje u te potvrde – smatrali su ih isto vrednima kao i novac.

Pošalji "BANKARI , BANKARI dio 1" na Facebook Pošalji "BANKARI , BANKARI dio 1" na Google Pošalji "BANKARI , BANKARI dio 1" na My Yahoo! Pošalji "BANKARI , BANKARI dio 1" na Live Pošalji "BANKARI , BANKARI dio 1" na MySpace Pošalji "BANKARI , BANKARI dio 1" na Twitter Pošalji "BANKARI , BANKARI dio 1" na Digg Pošalji "BANKARI , BANKARI dio 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari