Valjda kad čovek dođe u neke godine, neminovno se osvrće iza sebe i pokušava da sagleda šta je uradio. Davno sam naučila da život nije trka već maraton u kojem prolazni rezultati nisu uvek vidljivi, niti su oni koji se vide uvek merodavni, pa me to i ne opterećuje puno, već "uspehe" u tuđim životima (onoliko koliko me to uopšte i zanima, a ne zanima me mnogo 
)merim brojem osmeha, pogledima, sopstvenom "štopericom" ne uvek tačno izbaždarenom...
Neki današnji "pogled u nazad" mi je po ko zna koji put potvrdio da u životu zaista dobijemo tačno ono čemu težimo. Da, znam, to nem se ne dopada uvek, znam, čini nam se uvek da smo u nekoj podeli baš mi ti koji smo zakinuti (bar malo), ali suštinski, vrednosti, rezultati, postignuti ciljevi... uvek su posledica naših želja i prioriteta.
Sećam se tako, kada sam nakon druge godine studija (nisam uopšte bila loš student, naprotiv - ko bi rekao
) u sred junskog ispitnog roka iznenada srela momka u koga sam se baš, baš zaljubila. U junu su svi moji sugrađani već bili kod kuće, sa kolegama sam se družila, ali bliske kontakte baš i nisam imala... U svakom slučaju, trebao mi je razgovor... Pozvala sam drugaricu koja je tu živela, u čijoj kući sam bila ko' pridruženi član porodice, koju sam znala "sto godina", sa kojom sam prošla "sito i rešeto", sa kojom sam pričala o svemu, dopisivala se ranije... ma baš, baš smo bile bliske. Rekla mi je da nema obaveza (ono što je spremala u tom roku, ispolagala je, čuvenu anatomiju nije ni počela da sprema, dakle, ostavila ju je za septembar) i da baš želi da me vidi... sledećeg dana oko 14h. Nije mi odgovaralo da čekam skoro 24 sata, ali... nisam joj zamerila... čak sam zamerila sebi: što očekujem da uvek i u svako doba ima vremena za mene .
Uglavnom, kada sam otišla sledećeg dana oko 14h, kod nje je već bila koleginica sa fakulteta i, navodno, učile su... baš tu anatomiju, za septembar!
Kulturno sam se javila, izvinila da ne smetam, razmenila par rečenica sa njenom mamom, sestrom i tatom, pa otišla... Tužna, razočarana, po malo izgubljena, jer mi je taj razgovor trebao... Da razmenim misli, lepe emocije, ispričam šta me je to fasciniralo, kako se "desila" ta zaljubljenost, kako stvari teku, šta mi je sinoć rekao... ma sve ono što pretresamo sa drugaricama kada imamo priliku.
Ni tada joj nisam zamerila na postupku, ali sam počela da stvari gledam malo drugačije...
Shvatila sam da svi imamo svoje prioritete. Izmenila sam uloge i bila apsolutno sigurna da bih, u poziciji nekog ko treba da sluša o drugaricinoj novoj ljubavi, propustila i spremljen, "gotov" ispit, samo da čujem, pružim podršku, procenim... podelim radost, ushićenje prvih dana neke veze... budem svedok rađanja jedne ljubavi... Inače, tada, ta moja drugarica, nije imala nikog bliskijeg. Bar je tako tvrdila.
U svakom slučaju, davnih dana shvatih da su moj prioritet ljudi, osećanja, moja ili njihova, da ne postoji ništa važnije od toga... Shvatila sam i da nismo svi isti, da nemamo iste prioritete i naučila to da poštujem.
Tako sam se ponašala svih ovih godina... i pre i posle tog saznanja. Po osećaju, po sopstvenim željama, sopstvenim kriterijumima, osluškujući sebe i birajući ono što je meni važno.
I sad kad se okrenem, možda mogu da budem nezadovoljna mnogim drugim stvarima u svom životu... možda i svim što sam uradila (ili nisam uradila), ali ljudi su tu.
Imam kome da pričam, imam koga da slušam... imam sa kim da izađem, gde da odem, da se nasmejem, popričam... mada ni to nije suština. Suština je što znam i osećam prijateljstvo, ono najlepše i najdublje prema solidnom broju ljudi, što znam da ne grešim kad kažem da je to obostrano, što, prosto rečeno, uvek ima nekog tu, blizu... i kad se smejem i kad plačem.
Moja mama, koja je uglavnom bila u pravu i davala mi dobre savete i smernice (ali ko još sluša mamu
), grešila je u jednom: da se prijateljstva stiču do nekih godina. Ne, nije tačno. Ako si dovoljno otvoren, prijatelje stičeš tokom čitavog života. Ne, njih ne treba tražiti... samo treba biti svoj, samo ih treba prepoznati... i dopustiti emocijama i životu da rade svoje.
Kada bi trebalo da menjam i jednog svog prijatelja (bilo iz davnih dana, bilo "novog") za bilo koji "vidljiv" i "merljiv" uspeh (tipa karijere, dobrog posla, novca, materijalnih dobara, nekretnina, komfora u životu...), uvek bih rekla: "Ne, hvala."
Ne pričam ja ovde sad neke fraze... ne filozofiram... ne pametujem. Samo sa svima vama delim neka svoja saznanja, rezultate nekih svojih razmišljanja... o prioritetima, životu, nekim suštinskim vrednostima.
Prihvatam da ne razmišljaju svi isto, da ne žive svi isto, da ne žele svi isto... Možda sam ja malo naopaka... ali stvarno sam u životu dobila ono što sam tražila... ono čemu sam posvetila najviše emocija, najviše energije, otvorila sve puteve...
I, da... da ne zaboravim.
Uz dosta muka, posrtanja, i svega ostalog, pomenuta drugarica iz ove priče je završila svoje studije.
Ja, naravno, svoje nikad nisam.
I, mislim da ne treba da kažem kako smo davno prestale da se družimo. Praktično, čim je diplomirala. Jednom sam tražila neku uslugu, bilo mi je važno, zdravlje moje majke je bilo u pitanju, rekla mi je da ne može da pomogne. Naravno, da se nešao neko ko je mogao (moj stari školski drug... odrasli so zajedno i nikad nismo prestali da se volimo) i to i jeste suština: da uvek postoji neko ko hože, može, želi da uradi nešto za nas.
Ne zameram svojoj nekadašnjj najboljoj drugarici... Ona je odabrala svoje prioritete, neka joj je sa srećom na tom putu. Samo kažem. Da priča bude kompletna.
)merim brojem osmeha, pogledima, sopstvenom "štopericom" ne uvek tačno izbaždarenom...Neki današnji "pogled u nazad" mi je po ko zna koji put potvrdio da u životu zaista dobijemo tačno ono čemu težimo. Da, znam, to nem se ne dopada uvek, znam, čini nam se uvek da smo u nekoj podeli baš mi ti koji smo zakinuti (bar malo), ali suštinski, vrednosti, rezultati, postignuti ciljevi... uvek su posledica naših želja i prioriteta.
Sećam se tako, kada sam nakon druge godine studija (nisam uopšte bila loš student, naprotiv - ko bi rekao
) u sred junskog ispitnog roka iznenada srela momka u koga sam se baš, baš zaljubila. U junu su svi moji sugrađani već bili kod kuće, sa kolegama sam se družila, ali bliske kontakte baš i nisam imala... U svakom slučaju, trebao mi je razgovor... Pozvala sam drugaricu koja je tu živela, u čijoj kući sam bila ko' pridruženi član porodice, koju sam znala "sto godina", sa kojom sam prošla "sito i rešeto", sa kojom sam pričala o svemu, dopisivala se ranije... ma baš, baš smo bile bliske. Rekla mi je da nema obaveza (ono što je spremala u tom roku, ispolagala je, čuvenu anatomiju nije ni počela da sprema, dakle, ostavila ju je za septembar) i da baš želi da me vidi... sledećeg dana oko 14h. Nije mi odgovaralo da čekam skoro 24 sata, ali... nisam joj zamerila... čak sam zamerila sebi: što očekujem da uvek i u svako doba ima vremena za mene . Uglavnom, kada sam otišla sledećeg dana oko 14h, kod nje je već bila koleginica sa fakulteta i, navodno, učile su... baš tu anatomiju, za septembar!
Kulturno sam se javila, izvinila da ne smetam, razmenila par rečenica sa njenom mamom, sestrom i tatom, pa otišla... Tužna, razočarana, po malo izgubljena, jer mi je taj razgovor trebao... Da razmenim misli, lepe emocije, ispričam šta me je to fasciniralo, kako se "desila" ta zaljubljenost, kako stvari teku, šta mi je sinoć rekao... ma sve ono što pretresamo sa drugaricama kada imamo priliku.
Ni tada joj nisam zamerila na postupku, ali sam počela da stvari gledam malo drugačije...
Shvatila sam da svi imamo svoje prioritete. Izmenila sam uloge i bila apsolutno sigurna da bih, u poziciji nekog ko treba da sluša o drugaricinoj novoj ljubavi, propustila i spremljen, "gotov" ispit, samo da čujem, pružim podršku, procenim... podelim radost, ushićenje prvih dana neke veze... budem svedok rađanja jedne ljubavi... Inače, tada, ta moja drugarica, nije imala nikog bliskijeg. Bar je tako tvrdila.
U svakom slučaju, davnih dana shvatih da su moj prioritet ljudi, osećanja, moja ili njihova, da ne postoji ništa važnije od toga... Shvatila sam i da nismo svi isti, da nemamo iste prioritete i naučila to da poštujem.
Tako sam se ponašala svih ovih godina... i pre i posle tog saznanja. Po osećaju, po sopstvenim željama, sopstvenim kriterijumima, osluškujući sebe i birajući ono što je meni važno.
I sad kad se okrenem, možda mogu da budem nezadovoljna mnogim drugim stvarima u svom životu... možda i svim što sam uradila (ili nisam uradila), ali ljudi su tu.
Imam kome da pričam, imam koga da slušam... imam sa kim da izađem, gde da odem, da se nasmejem, popričam... mada ni to nije suština. Suština je što znam i osećam prijateljstvo, ono najlepše i najdublje prema solidnom broju ljudi, što znam da ne grešim kad kažem da je to obostrano, što, prosto rečeno, uvek ima nekog tu, blizu... i kad se smejem i kad plačem.
Moja mama, koja je uglavnom bila u pravu i davala mi dobre savete i smernice (ali ko još sluša mamu
), grešila je u jednom: da se prijateljstva stiču do nekih godina. Ne, nije tačno. Ako si dovoljno otvoren, prijatelje stičeš tokom čitavog života. Ne, njih ne treba tražiti... samo treba biti svoj, samo ih treba prepoznati... i dopustiti emocijama i životu da rade svoje. Kada bi trebalo da menjam i jednog svog prijatelja (bilo iz davnih dana, bilo "novog") za bilo koji "vidljiv" i "merljiv" uspeh (tipa karijere, dobrog posla, novca, materijalnih dobara, nekretnina, komfora u životu...), uvek bih rekla: "Ne, hvala."
Ne pričam ja ovde sad neke fraze... ne filozofiram... ne pametujem. Samo sa svima vama delim neka svoja saznanja, rezultate nekih svojih razmišljanja... o prioritetima, životu, nekim suštinskim vrednostima.
Prihvatam da ne razmišljaju svi isto, da ne žive svi isto, da ne žele svi isto... Možda sam ja malo naopaka... ali stvarno sam u životu dobila ono što sam tražila... ono čemu sam posvetila najviše emocija, najviše energije, otvorila sve puteve...
I, da... da ne zaboravim.
Uz dosta muka, posrtanja, i svega ostalog, pomenuta drugarica iz ove priče je završila svoje studije.
Ja, naravno, svoje nikad nisam.
I, mislim da ne treba da kažem kako smo davno prestale da se družimo. Praktično, čim je diplomirala. Jednom sam tražila neku uslugu, bilo mi je važno, zdravlje moje majke je bilo u pitanju, rekla mi je da ne može da pomogne. Naravno, da se nešao neko ko je mogao (moj stari školski drug... odrasli so zajedno i nikad nismo prestali da se volimo) i to i jeste suština: da uvek postoji neko ko hože, može, želi da uradi nešto za nas.
Ne zameram svojoj nekadašnjj najboljoj drugarici... Ona je odabrala svoje prioritete, neka joj je sa srećom na tom putu. Samo kažem. Da priča bude kompletna.
