Dokaza za postojanje boga nema nigde. Boga nema. U stvari, ti treba da dokazes da ga ima.
Чега то нема? Шта замишљаш када чујеш реч "бог". Нема бога у реду, али чега то нема? Нема пројекције ауторитета родитеља, нема старца са белом брадом, или нема оног "ко нас је створио" при чему објасни кога то нас створио, наша тела? Рећи само тако попут тебе "нема бога" исувише је уопштено и не значи ништа.
Са друге стране, ако ти кажем да је доказано да је супстанција овога света дух а не материја, самим тим тај дух постаје оно што бисмо могли звати богом.
А твој реализам, твој материјализам, твој позитивизам је један велики апсурд.
Baš čekam da vidim kako je dokazano da je "supstancija ovog sveta duh"
Pre svega, zamolio bih definiciju pomenutog
У једној реченици, зато што су субјекат и објекат корелати.
Објекат који није опажен није више објекат, самим тим "по себи" изван сазнајуће свести, стварност није објективна. Изван свести нема никаквих објеката који могу бити објекти само пред субјектом, а оно чега има изван сазнајуће свести, јесте ткз. "ствар по себи" која је трансцендентна (изван могућности сазнања) а блиска субјекту или оном што налазимо у себи и зовемо воља и трајање. Као таква, стварност није материјална (или објективна по себи) већ је можемо звати "дух".
Ово није хипотеза, већ аподиктичка (неоспорна) чињеница за све оне који су у стању да то непосредно схвате. То је темељ филозофије.
Mislim da znam o čemu pričaš, ali svejedno, ne znam dovoljno, a zanima me, pogotovo zato što si rekao da je neosporivo dokazano. Molim te, daj mi neki link, ili kad budeš imao vremena, napiši nešto detaljnije o ovome.
Управо тако као што рекох, звучи скоро невероватно, али Џорџ Баркли је пре 300 година доказао неоспорно, аподиктички, освртом на непосредне чињенице свести, да "објект по себи" није објект изван свести субјекта, самим тим изван свести нема ткз. "реалног света" оваквог каквим га опажамо. То није хипотеза већ чињеница. Она се не може негирати јер је заснована на најнепосреднијем искуству које се тиче односа ја и спољашњи свет око мене, и које долази пре и представља услов сваког могућег искуства.
Већ дадох линк, ка мом блогу.
Овде имаш то објашњено веома јасно:
Ко релативност субјекта и објекта - Увид у идеалну природу опажајног света
https://forum.krstarica.com/threads/korelativnost-subjekta-i-objekta.844768/
Ipak ne.
Jedino priznajem čvrst dokaz. Znači, bukvalno čvrst. Materijalni i nedvosmislen. Ovo o čemu ti pišeš je za nešto totalno drugo...
Ово што пишем, као што видиш, тиче се самог праосновног односа ја и спољашњи свет око мене и то доводи у питање твој аксиом који гласи "Свет објеката је реалан", самим тим твоје тражење доказивања, а које би било засновано на том аксиому или на ономе што видиш тј. објектима и њиховим односима, јесте petitio principi. Логичка грешка је све оно што кажеш у одбрану твог аксиома позивајући се управо на тај аксиом који је доведен у питање. Тако да ако покренеш овакве теме, заборави на научни метод. Мораш се преместити у област филозофије, епистемологије, и покушати негирати идеализам. А то је после Барклија немогуће.
Aj ti i ja lepo da napravimo eksperiment.
Lepo se nadjemo negde i ja ponesem kamen.
I onda tebe zviznem tim kamenom u glavu.
Kad ono - ti nit krvariš nit se onesvestiš. I lepo mi objasniš da taj kamen nije realan.
Интересантно али на овај начин су многи покушавали да одговоре Берклију одмах пошто се појавила његова филозофија а ево тако је и данас. Постоји и једна ондашња карикатура која приказује Барклија како удара главом о зид и једног шаљивџију који примећује: »Ништа, др Баркли, није то ништа«.
Тај назови "експеримент" нема основа и не додирује питање идеалности опажајног света као што ћеш видети:
У том експерименту камен је објекат, моје тело је објекат, крв је објекат, све су то објекти наспрам субјекта. Али, субјекта нема међу њима, он је наспрам свега тога. Он је ткз. "тачка синтетичког јединства аперцепције" или оно што све опажа а што се не може опажати, субјекат као корелат објекта. Можеш објектом деловати само на објекат, али не можеш каменом ударити субјекат, капираш??
U svakom slučaju - kad te neko pukne kamenom, ti pustiš krv? Bez obzira dal je kamen objekat, subjekat, fizički ili metafizički objekat, jel tako?
Не. Говорим о "ја" као субјекту сазнања а не о "ја" као телу. То тело је објекат међу објектима и једино је оно афицирано тим каменом. Ниси додирнуо субјекат њиме већ само појаву. Тако да твој "експеримент" не доказује ништа о теми коју смо почели или о идеалности опажајног света, као што видиш.
Dokazuje da će kamen delovati na tebe ili da ti i kamen i ja i te kako živimo u opažajnom svetu.
Као што већ рекох, не на мене већ на моје тело које није субјекат, већ објекат наспрам субјекта. Субјекат се не може ударити каменом јер није објекат. Није на ланцу каузалитета. То важи и за твоје тело које је такође објекат. Субјекат који опажа али се не може опазити није доступан сазнању, самим тим ни анализи. У твојим "доказима" имаш посла само са објектима, као што надам се и сам схваташ, а субјекат није тиме додирнут. Он је трансцендентан, доступан само интуицији не и опажању, не и научном методу.
Велики проблем је, када се чује Берклијева филозофија, управо погрешно схватање субјекта. Јер се за субјекат узима нечије тело које је такође објекат. Зато је важно прво схватити филозофско учење о немогућности сазнања субјекта.
О томе имаш овде:
Ко сам ја
https://forum.krstarica.com/threads/ko-sam-ja.844832/
Šta bi onda bila smrt... ta... pojava
nakon koje nam se nijedan... subjekat još nije vratio?
Субјекат који нико није опазио и који није објекат не може бити ни субјекат у твојој реченици, "Није се вратио"
Ко се није вратио? Ако ниси никада опазила субјекат, како онда можеш анализирати исти и додељивати му атрибуте?
А шта наш чека после смрти не знамо, то је трансцендентно питање. Међутим, оно што знамо јесте да тада дефинитивно и сигурно није "ништа", које је псеудопојам без значења. Такође нам је посткантовска филозофија приближила шта би ствар по себи могла бити а која наш чека после смрти. Али, не бих рекао да је то овде тема.
Poslednja izmena: