Константин Победоносцев - О демократији - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Константин Победоносцев - О демократији

Oceni ovaj blog


Избори су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику. Кандидат се не налази у непосредном односу са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самоустановљено тело, чија је главна снага - бахата безобзирност. Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице, тј. у локалној аристократији траже богате а памећу не много јаке житеље и успевају да их убеде да је њихова ствар и њихово право и привилегија да постану усмеритељи јавног мнења. Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на ту удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом. Ето на који се начин бира изборни штаб, комитет који управља и овладава изборима - то је својеврсно деоничарско друштво, које оживотворују оснивачи. Састав комитета бира се са промишљеном умешношћу; у њему једни служе као покретачка снага, то су људи који по сваку цену иду за остварењем свога материјалног циља или наума; други, наивни и лакомислени статисти, представљају пуки баласт. Организују се, дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; или, пак, под повољнијим за њ околностима, на крају и сам истура као кандидат, потискујући онога за кога је у почетку дошао да агитује језиком својих фраза.
Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима. Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе. На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно; то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно. Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао комитет.

Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најчастољубивији и најбезобзирнији грађани. По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа. По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су одлучна воља, егоизам и речитост. Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства.

Бол и горчину изазива мисао да је у руској земљи било и још увек има људи који маштају о насађивању те лажи и код нас; да наши професори својим младим слушаоцима о представничкој управи још увек проповедају као о идеалној државној установи; да наше новине и часописи у ударним чланцима и фељтонима стално говоре о парламентаризму као о правичном поретку, и то нимало се не трудећи да се пажљивије загледају у парламентарну машину. Али, већ и тамо где она одавно функционише, вера у њу слаби; велича је још тврдоглаво само либерална интелигенција, али народ, њоме угњетаван, стење и препознаје у њој утајену лаж.

Уместо неограничене власти монарха, добијамо, дакле, неограничену власт парламента, са том разликом што је у лицу монарха могуће замислити јединство разумне воље; а у парламенту њега нема, јер ту све зависи од случајности, будући да се воља парламента одређује већином; али како поред већине, састављене смишљеном партијском игром, постоји и мањина, воља већине није још увек воља целог парламента - а тим се још мање може да сматра вољом народа, чија здрава маса уопште ни не узима учешћа у игри партија и чак је избегава. Насупрот томе, управо се "нездрави део" становништва мало по мало укључује у ту игру и њоме бива још више развраћиван јер је главни мотив те игре - тежња за влашћу и добити. Политичка слобода постаје фикција, подржавана на папиру, параграфима и фразама устава, начело монархистичке власти сасвим пропада; либерална демократија тријумфује, расађујући беспоредак (анархију) и насиље у друштву заједно са семеном безверја и материјализма, проглашавајући слободу, једнакост и братство тамо где нема више места ни слободи, ни једнакости. Такво стање води незадрживо у анархију од које се друштво спасава само диктатуром, тј. (наопаким) успостављањем једне воље и једне власти у управљању.

( Константин Победоносцев - Велика лаж нашег времена – парламентарна демократија )

Pošalji "Константин Победоносцев - О демократији" na Facebook Pošalji "Константин Победоносцев - О демократији" na Google Pošalji "Константин Победоносцев - О демократији" na My Yahoo! Pošalji "Константин Победоносцев - О демократији" na Live Pošalji "Константин Победоносцев - О демократији" na MySpace Pošalji "Константин Победоносцев - О демократији" na Twitter Pošalji "Константин Победоносцев - О демократији" na Digg Pošalji "Константин Победоносцев - О демократији" na del.icio.us

Ažurirano 16.09.2010. u 22:46, autor: Svecovek

Kategorije
Nekategorizovano