Увелико се воде расправе да ли су видео игре уметност или не. Свакако јесу, јер многе од њих пружају могућност надилажења индивидуалне воље естетском контемплацијом или ако ништа друго идентификацијом са виртуелним ликом у виртуелном свету. Наравно, такву естетску контемплацију наћи ће само они који је траже, док по правилу људи почињу са тиме не би ли задовољили своје егоистичне жеље које се састоје у томе да ако имаш мотив оправдано је да прибегаваш насиљу и да испаднеш херој на крају.
Видео игре су тиме само још један показатељ те мизерије људског рода којом се нажалост руководе многи од, ткз. "поштених грађана" којима смо окружени. Погледајте коментаре вести по онлине новинама. Ако је неко нешто згрешио, јавља се гомила "праведника" запенушаних од мржње, искежених зуба, који би да линчују, муче, набијају на колац, пошаљу у каменолом итд. Слика праведника, поштеног грађанина.
Једном сам оставио коментар да не подржавам патњу ниједног живог бића. Ма шта да је неки човек урадио, нека се по закону осуди, затвори, вероватно лечи, али не и мучи и линчује. На то сам добио стотинак минуса и само пар плусева.
Људи су опхрвани мржњом, и што је најгоре, себе сматрају праведницима.
Управо такви налазе свој вентил у видео игрицама. Повређен сам, имам мотив за осветом, пошто нажалост не постоје гладијаторске арене у Риму, постоје бар видео игре.
Такође, забрињавајућа је слика клинца од само 3 или 4 године који игра ГТА, КОД и слично, а где убијају људе на улици тек тако. То је доба где се формира личност. Прича ми један познаник како његово дете игра такве игре и једном га у колима за време вожње пита, "Зашто не прегазиш тог човека на тротоару?"
Да ли ће урођени морал, темељ морала, бити у могућности да заустави тако формирану личност у најранијем детињству велико је питање. Можда је феномен видео игара озбиљнији проблем него што изгледа, поготову ако се допусти да се генерације васпитавају на њима.
Видео игре су тиме само још један показатељ те мизерије људског рода којом се нажалост руководе многи од, ткз. "поштених грађана" којима смо окружени. Погледајте коментаре вести по онлине новинама. Ако је неко нешто згрешио, јавља се гомила "праведника" запенушаних од мржње, искежених зуба, који би да линчују, муче, набијају на колац, пошаљу у каменолом итд. Слика праведника, поштеног грађанина.
Једном сам оставио коментар да не подржавам патњу ниједног живог бића. Ма шта да је неки човек урадио, нека се по закону осуди, затвори, вероватно лечи, али не и мучи и линчује. На то сам добио стотинак минуса и само пар плусева.
Људи су опхрвани мржњом, и што је најгоре, себе сматрају праведницима.
Управо такви налазе свој вентил у видео игрицама. Повређен сам, имам мотив за осветом, пошто нажалост не постоје гладијаторске арене у Риму, постоје бар видео игре.
Такође, забрињавајућа је слика клинца од само 3 или 4 године који игра ГТА, КОД и слично, а где убијају људе на улици тек тако. То је доба где се формира личност. Прича ми један познаник како његово дете игра такве игре и једном га у колима за време вожње пита, "Зашто не прегазиш тог човека на тротоару?"
Да ли ће урођени морал, темељ морала, бити у могућности да заустави тако формирану личност у најранијем детињству велико је питање. Можда је феномен видео игара озбиљнији проблем него што изгледа, поготову ако се допусти да се генерације васпитавају на њима.
Poslednja izmena:
,
