Bergson i Anštajnova teorija relativnosti - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

oziman

Bergson i Anštajnova teorija relativnosti

Oceni ovaj blog
Kada se pojavila Anštajnova teorija relativiteta u kojoj su se kao problemi javila pitanja prostora i vremena, kontrakcije i ekspanzije, referentnih sistema, mnostva vremena itd. to jest, kada se pojavilo sve ono sto je Bergson odavno pre toga obradio u svojim delima, on je morao da reaguje i svoju kritiku Anstajnovih teorija izneo je u delu "Trajanje i istovremenost", odmah posle njegovog susreta sa njim 1922.godine.
Prilikom tog susreta Bergson je prvo odao priznanje Anstajnu za njegove napore kojima je promenio nacin covekovog misljenja o prostoru i vremenu. Ali, odmah zatim izneo je primedbe koje su toliko cvrsto utemeljene, da je prosto neshvatljivo da danas svi znaju za Anstajna a malo njih za Bergsona.


Posle izdavanja tog dela kada su usledili bezvezni komentari sa svih strana nazovi "kriticara", Bergson je jednostavno odustao. Posle sestog izdanja "Trajanja i istovremenosti" nije vise izdavao to delo ne zato sto nije u pravu, vec zato sto je shvatio da je njegova filozofija daleko ispred ovog vremena i da ga ne razumeju.

Ovde cu objasniti na cemu se zasnivaju Bergsonovi prigovori u vezi Anstajnovog shvatanja vremena. To se najbolje moze videti na primeru sa satovima.
Časovnici na raketama A i B pokazuju isto vreme u trenutku kada su rakete jedna pored druge, neka je, na primer, u tom trenutku bilo 12 časova. Ovo početno vreme može se nazvati nultim vremenom.

Kako vreme prolazi, rastojanje između A i B se povećava pošto se rakete kreću relativno jedna u odnosu na drugu, i posle nekog konačnog vremenskog intervala rastojanje između rakete A i rakete B iznosiće x. Ako posmatrač na A tada pogleda na svoj časovnik i uporedi sa časovnikom na B, biće iznenađen zato što ova dva časovnika ne pokazuju isto vreme – onaj koji se nalazi na B kasni.......
Naravno, i ako bi posmatrač koji putuje raketom B uporedio vreme na svom časovniku i onom u raketi A, dobio bi da časovnik u raketi A kasni, a to kašnjenje bi takođe bilo dato jednačinom
Ovaj efekat kašnjenja časovnika u STR se naziva dilatacija vremena i ona nastaje onda kada se dva posmatrača kreću relativno jedan prema drugom konstantnim brzinama, tada svakom od njih izgleda da časovnik onog drugog kasni.
Kako ne primetiti u ovoj prici da ovde nemamo mnostvo vremena sadrzanih u mnostvu referentnih sistema, vec da imamo jedno jedino unutrasnje vreme koje je jedno isto kod svakog posmatraca u svakom referentnom sistemu.
Ili, posmatrac u reketi A videce da sat u raketi B kasni u odnosu na njegov. Posmatrac u raketi B videce da sat u raketi A zapravo kasni. Pa sta se onda ovde desava?

Ovde imamo jedno jedinstveno vreme, unutrasnje za svaki referentni sistem i imamo obicne slike, predstave, obicne nazive drugih referentnih sistema. Ili, imamo sat u raketi A, i imamo SLIKU sata koji kasni u raketi B a koja postoji samo u svesti posmatraca A a ne i u realnosti. Jer, u raketi B u svesti posmatraca nemamo taj zamisljeni sat koji kasni... vec neki sasvim drugi sat koji ne kasni, vec suprotno.

Isto tako cuveni paradoks blizanaca.
Kod paradoksa blizanaca, od dva blizanca jedan odlazi na putovanje do neke daleke zvezde i natrag, a drugi ostaje na Zemlji. Ako je ta zvezda udaljena 4 svetlosne godine od Zemlje, a da se raketa kreće prosečnom brzinom koja je jednaka 4/5 brzine svetlosti. Ukupno vreme za njeno putovanje biće tada oko deset godina. Ovo znači da iako je putovanje trajalo deset godina prema časovniku blizanca na Zemlji, prema časovniku onog u raketi putovanje je trajalo samo šest godina. Po povratku sa puta blizanac će shvatiti da nije ostario onoliko koliko i njegov brat koji je ostao na Zemlji.
Blizanac koji ostaje na Zemlji, konstatovace da se u raketi vreme usporilo. Ali, blizanac u raketi nece od tog usporenog vremena nista primetiti. Za njega ce vreme proticati isto kao i do tada.
Ako ta raketa naidje na crnu rupu, po teoriji, za posmatraca na zemlji vreme u raketi doci ce do nule, zaustavice se; ali cak i tada blizanac koji je uvucen u crnu rupu imace nepromenjen osecaj trajanja vremena.
Pa gde je to usporeno vreme onda? Nigde! Samo u svesti blizanca na Zemlji gde egzisitra kao slika - opazaj.
Dakle, ovde imamo jedno unutrasnje vreme, psiholosko vreme, koje je unutrasnje za oba referentna sistema, i imamo sliku rakete u kojoj se vreme usporilo. To je samo silika koja ne postoji nigde drugde osim u svesti blizanca koji je ostao na Zemlji.

Postoji veoma jasna Bergsonova analogija o ovome.

Slikar moze na nekoj poljani ugledati coveka koji je udaljen sto metara i konstatovati kako on izgleda mali i tako ga i nacrtati na platnu. Ali, taj covek sam za sebe nije se smanjio zbog toga, vec je on normalne velicine a "slika malog coveka na platnu" postoji samo za slikara.
Poptuno isto je i sa tkz. "dilatacijom vremena". Svako traje kao sto je uvek i trajao a slika usporenog trajanja postoji samo kao slika u necijoj svesti gde se konstatuje da je nesto opazeno na taj i taj nacin, i da se taj referenti sistem uzima kao polaziste.

Onaj ko je ovo razumeo kladim se da sada razmislja o ovome. Ako postoji samo jedno vreme, kako to da kada se blizanac vrati sa putovanja on konstatuje da je njegov brat ostario?

Tacno, verovatno je da ce on to konstatovati ali ne zbog mnostva relativnih vremena, vec zbog desavanja u samom jedinstvenom vremenu - trajanju.
Moramo naglasiti da to jedinstveno vreme o kome Bergson govori nije oprostoreno vreme linija koje se moze deliti i koje zapravo nije vreme vec prostor, vec je upravo trajanje, intuicija trajanja, kvalitativna mnozina.
Kao takvo, ono ne poznaje deobu ili moje ili tvoje vreme, vec sva trajanja postoje u njemu virtuelno na nacin prozimanja, na nacin melodije.
Imamo mnostvo trajanja tacno! Vreme coveka od pedeset godina ne protice istim tempom kao vreme tinejdzera. Sve su to razlicita trajanja, ali kvalitativno razlicita, ne razlicita u smislu linije koju mozemo meriti i koja nije vreme.
Potvrdu ovoga imamo svuda oko nas bez da se pozivamo na brzinu svetlosti.
Verovatno svako moze konstatovati da je neko iz njegove generacije ostario ili izgleda stariji deset godina vise od njega i obrnuto....i u pravu je. To su razlicita trajanja u okviru jednog istog jedinstvenog trajanja, kvalitativne mnozine.
Iako jedan minut tinejdzera i jedan minut starog coveka nisu jedno isto. Iako vreme mrava i vreme coveka opet nisu jedno isto, ipak su virtuelni sadrzioci metafizicki jednog.

Anstajn je pomesao pravo trajanje "kvalitativnu mnozinu" sa oprostorenim vremenom, i uprkos tome je, kao sto mu i Bergson priznaje, dao veliki doprinos napretku nauke. Ali, kada su sustinske stvari u pitanju ta teorija je obicna zabluda. To je samo do krajnosti razradjena greska obicnog misljenja koje trajanje izjednacava sa prostorom, jukstapoziciju sa sukcesijom, iako je trajanje nesto drugacije od prostora i samim tim, kao takvo, izvan mogucnosti saznanja ili analize, dostupno samo intuiciji. Intuiciji trajanja.

Још нека размишљања:
http://forum.krstarica.com/entry.php...relativnosti-2

Pošalji "Bergson i  Anštajnova teorija relativnosti" na Facebook Pošalji "Bergson i  Anštajnova teorija relativnosti" na Google Pošalji "Bergson i  Anštajnova teorija relativnosti" na My Yahoo! Pošalji "Bergson i  Anštajnova teorija relativnosti" na Live Pošalji "Bergson i  Anštajnova teorija relativnosti" na MySpace Pošalji "Bergson i  Anštajnova teorija relativnosti" na Twitter Pošalji "Bergson i  Anštajnova teorija relativnosti" na Digg Pošalji "Bergson i  Anštajnova teorija relativnosti" na del.icio.us

Ažurirano 02.07.2016. u 18:44, autor: oziman

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. zxy (avatar)
    Ovo su vrhunshe spekulacije i ako kao laik mogu da iznesem neku svoju intuiciju rekao bih da mi zaključak izlaganja izgleda verovatan.
  2. MPMcB (avatar)
    Take it easy Amigo!
    Vratiću se na ovo ako uhvatim subjektivnog vremena
  3. oziman (avatar)
    Нашао сам на интернету неке ствари о том сусрету Ајнштјана и Бергсона .У њима се каже да се уобичајено узима да је Бергсон у том дуелу изгубио, и да је то показатељ како и највеће филозофске величине попут Бергсона а самим тим и филозофи уопште, не могу више пратити нити разумети достигнућа физике.

    Наравно, тај закључак је подржан свим средствима масовне пропаганде а који је резултовао тиме да на крају Бергсон са висина славе коју није доживо ниједан филзоф до тада, дође дотле да данас ретко ко да је уопште чуо за њега.

    Међутим, то је закључак друге стране предвођене смишљеном кампањом владалаца света у промовисању сировог материјализма и вредности индустријског технолошког доба и новог светског поретка а у коме је духовност непожељна ...док са друге стране, Бергосн је заправо тај који је тврдио да га Анштајн и цела та материјалстичка клика није разумела ,тако да је објавио књигу у којој је то нацртао свима....али узалуд.

    Ипак, то не сме спречити нас да тражимо истину тамо где се она налази а не тамо где су нам масони рекли да је тражимо.

    "Време није линија"..је једна реченица која је довољна да пресуди у целом том спору измађу Бергсона и Анштјна.


    ON APRIL 6, 1922 HENRI BERGSON and Albert Einstein confronted each other at a meeting of the Société française de philosophie.2 It is commonly asserted that during the meeting Bergson lost to the young physicist. Bergson, subsequent commentators have insisted, made an essential mistake by not understanding the physics of relativity.3 Their confrontation exemplified the victory of ―rationality‖ against ―intuition.‖ It was a key moment demonstrating that intellectuals (like Bergson) were unable to keep up with revolutions in science (like Einstein’s). For the physicists Alan Sokal and Jean Bricmont, the ―historical origins‖ of the Science Wars lay in Einstein’s and Bergson’s fateful meeting. Since then, they have seen the malaise of le bergsonisme continuing to spread — recently reaching ―Deleuze, after passing through Jankélévitch and Merleau-Ponty.‖ 4
    Bergson, however, never acknowledged defeat. According to him, it was Einstein and his interlocu-tors who did not understand him.5 He attempted to clarify his views in no less than three appendices to his famous book Durée et Simultanéité, in a separate article ―Les temps fictifs et les temps réel‖ (May 1924), and in a long footnote to La Pensée et le mouvant. Despite these attempts many of his previous followers abandoned him. Gaston Bachelard, for example, referred to him as the philosopher who had lost against Einstein. But others, like Merleau-Ponty, persisted in defending him. This small group resigned themselves to being categorized by Einstein’s defenders as retrogrades, irrationals and ignorant. Among the most important thinkers who have since followed the debate we can list: Gaston Bachelard, Léon Brunschvicg, Gilles Deleuze, Emile Meyerson, Martin Heidegger, Jacques Maritain, Karl Popper, Bertrand Russell, Paul Valéry, and Alfred North Whitehead.
    Ažurirano 10.09.2011. u 21:32, autor: oziman