Проблем смрт и философија оптимизма - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Проблем смрт и философија оптимизма

Oceni ovaj blog
[IMG]http://1.*****************/_x6AHe7wCbw8/S1t7zR8aERI/AAAAAAAAAQw/-vtkgUqRLVM/s320/JustinPopovic.jpg[/IMG]

Овај свет је у сталном потопу страдања. То је једина ствар коју не треба доказивати. Она је очевидна за свакога. Редуцирајте човека на једно чуло, он ће и тада болно осећати да је овај живот потопљен трагизмом. Историја човечанства се стално дави у том потопу, зато кроз последње деценије све нервознијим темпом хита своме крају. Из мрачне, али многоплодне утробе историје ничу поколења, и потопљена страдањем са јауком ишчезавају у мрак; из небића излазе у биће, и враћају се опет - да ли у небиће? При самом улазу у свет, свако поколење већ је бременито муком; а при излазу из света као једино наследство следећем поколењу оставља: муку, трагизам, бол. Ограничите доказе, сузите аргументацију: задржите се на садашњици нашој, укотвите мисао своју у њој: не изгледа ли вам да се сав свет раскомпоновао, распао на саставне елементе, који се у дивљем хаосу хрву и узајамно истребљују? Трагизам наше садашњице гура сваког иоле мисаоног човека у неиздржљиви песимизам. А када нашу садашњицу помножите прошлошћу, онда ћете у резултату добити: ужас, ужас, и само ужас. Нека страшна коб, неко вампирски крвожедно привиђење проходи историју човечанства, облачи се у тело њено, ломи га, кида и у пену баца. Слаже се епоха на епоху, и гле, слаже се мука на муку. Чудовиште неко немилосрдно дави историју човечанства. Посело јој је сва чула. Трагизам историје разбио је човека у страшан разломак.

Реците, господо, може ли човек са таквим тестаментом и у оваквом свету бити оптимист? Је ли могућ оптимизам у свету, у коме је смрт најнеопходнија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек? Питање оптимизма питање је смисла животног. Ако је могућ смисао живота, могућ је и оптимизам. Одговор на то питање могућ је једино кроз одговор на питање смрти. Решењем проблема смрти решава се у самој ствари централни проблем. Посредно или непосредно, сви се проблеми у крајњој линији своде на проблем смрти. Продужите ма који проблем до краја, он ће се неминовно извити у проблем смрти. Отуда од решења проблема смрти зависи решење свих осталих проблема. Силом своје свудаприсутне реалности кобна догма: смрт је неопходност, постала је лозинком историје човечанства. Сва су бића обзидана смрћу; онда реците: је ли могућ оптимизам у оваквом свету? То је пробно питање за све богове и за све људе. Ако ико одговори на то питање, онда је то бог наш, и нема других богова, и не требају нам. Но одговорити на то питање може само онај који омогући оптимизам у оваквом свету. Омогућити оптимизам значи: победити смрт, победити кобну лозинку и догму историје: смрт је неопходност; значи: решити завршно и апсолутно проблем смрти.

Суочите проблем смрти са савременом науком. Да би решила проблем смрти наука је мобилисала све своје силе; но резултат свих научних напора сабира се у један закључак: у свету владају природни закони; они су неопходни и неизменљиви; и смрт је закон, и то закон неопходан и неизменљив; у оваквом свету, и оваквом човеку смрт је неопходност. Одговор свој на страшни проблем смрти наука увија у тајанствену реч: неопходност. Но тиме она не решава проблем, већ га само констатује и афирмира. У самој ствари, тај одговор је осуда човека и човечанства на вечни ужас, и страдање, и муку. Тим одговором наука признаје чињеницу да је смрт неопходност. Но, господо, та баш чињеница и јесте највеће проклетство за род људски. Ја морам извући консеквенце из тог догмата савремене науке: ако је смрт неопходност, онда је немогућ научни оптимизам; неопходност, остаје неопходношћу; човечанство је осуђено на перманентни status quo ante, т.ј, смрт је неопходност за све људе; сви су умрли, дакле и ми ћемо умрети. Ако је смрт неуклонљива неопходност онда је у основи прогрес немогућ. Не само немогућ, већ и непотребан. Јер нашта ми прогрес, када се он састоји у томе, да, ме од колевке испрати до гроба? Нашта ми све те бесмислене муке и страдања, које подносим на проклетом путу између колевке и гроба? На шта ми сав труд, и рад, и дужност, када умирем сав без остатка? Све то што се зове прогрес, и рад, и дужност, све су то вампири, који ме сишу, сишу, сишу... Проклети били! Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот највећи подсмех, најподругљивији дар, и главно: ужас, неиздржљиви ужас. Неопходност смрти за науку је неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може наћи смисао животу, нити бити оптимизам за човека. Пред проблемом смрти умире и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Но реците сами: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? Зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема победе мимо оне која побеђује смрт; и нема оптимизма мимо те победе; и нема моћи мимо те моћи; и нема силе мимо те силе. Веле: наука је човекољубива. Но какво је то човекољубље, када човека оставља у смрти? Када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.

Ставите проблем смрти лице у лице са свима савременим и несавременим философијама. Кратко речено: сва логика свих философија слива се у један принцип: категорије људског мишљења доказују немогућност победе над смрћу. Смрт је логичка последица физичке трошности човекове; смрт је неопходна, у сваком случају смрт тела. Овакав одговор дражи ме на питање: како философије смртног човека могу победити смрт? А без победе над смрћу, како могу дати смисао човеку, оптимизам човеку? Сви су философи смртни, то доказују не само њихове философије, већ и њихови гробови. Нема философа који није умро; и ако је умро, кога је његова философија васкрсла. То је осуда сваког оптимизма. То доказује једно: да је философски оптимизам немогућ. У самој ствари, философије и нису друго до аритметика песимизма. Када човек са ивице гроба посматра свет, онда му ниједна философија не може засладити горку тајну смрти. Замислите: мени је умро брат, сестра, мајка. У сваком атому мом ври жалост неисказана. На шта ћу се наслонити? Ко ће ме утешити? Философија је нема; наука је глувонема, да би ме могла утешити. Тек пред страшном стварношћу смрти, ја осећам и дознајем да су и философија и наука у ствари не благовест, већ горковест. Зар може бити благом вешћу вест, која не може облаговестити пеленгорку тајну смрти?

Суочите проблем смрти са европском културом. Многе је безнадежне европска култура надом окрилила. Но слаба су то крила да тешко тело човеково дигну изнад смрти. Смрт их у корену сасеца. И културни се човек осећа очајно немоћан пред страшилним фактом смрти. Култура не ствара човека победиоцем смрти, јер је и сама дело смртног човека. Сва је саздана од човека и по човеку. Испилила се из човека; сва је ограђена човеком, а то ће рећи: смрћу. Ја стојим на ивици гроба и на теразијама смрти мерим културу: и гле, лакша је од ништа. Пред смрћу она се савија у згрчену нулу. Све тековине њене смрт полако нагриза, рони, док их све не одрони и однесе у мрачну утробу своју. Зар култура која не може победити смрт, у самој ствари преставља силу, која јој се од многих приписује? Зар она која је сва смртна, може бити оптимизам за човека? Зар она која не може осмислити смрт, може бити смисао живота? Културни оптимизам је немогућ, јер је култура побеђена од смрти. У томе је њен трагизам и трагизам њених поклоника.

Ставите проблем смрти пред ванхришћанске религије. Све те религије муче се над проблемом смрти; и решавајући га, оне га или обилазе, или негирају, или прескачу. Најтипичније су од њих: браманизам и будизам. За браманизам: смрт је као и сав видљиви свет - Маја, варљива реалност, небиће. Неегзистенција. Проблем смрти спада у неку врсту самозваних реалности, које треба превазићи силом воље своје. Сав је видљиви свет изложба привиђења, која ишчиљавају у нереалне фантоме. На тај начин браманизам не решава, већ негира проблем смрти. А будизам? Будизам је пунолетство очајања: то је не само философија, већ и религија песимизма. Тајна небића је пријатнија од горке и прегорке тајне бића. Смрт је ослобођење од окова овог страшног чудовишта што се свет зове. Иза смрти блаженство је нирване. Тако будизам не решава, већ прескаче проблем смрти; не побеђује смрт, већ је очајно проклиње. Тако или скоро тако и остале религије не представљају друго до банкротство пред проблемом смрти.

Човек је сам, а око њега ћути безобални океан смрти. Потопљен смрћу човек риче од уздаха срца свога, и нико да одговори, нико од људи, нико од богова. И ако што одмуца наука, или философија, или религија, све је то опијум, који никако не може да опије и успава ужасом смрти пробуђену душу и тело човеково. Смрт је врховно зло, које синтезира сва зла; врховни ужас, који синтезира све ужасе; врховни трагизам, који синтезира све трагизме. Пред тим врховним злом, пред тим врховним ужасом, пред тим врховним трагизмом, обамире у очајању и немоћи сав људски дух и све човечанство. Зато никакав човек, нити ишта човечје може бити човеков оптимизам. Ужас смрти ме гура иза човека, изнад човека ка Богочовеку. Јер што је немогуће човеку, могуће је Богочовеку. Човеку је немогуће победити смрт, али је зато могуће Богочовеку. И Он је побеђује васкрсењем; и том победом решава проклети проблем смрти; решава га не теоријски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом васкрсења.

( Јустин Поповић - Светосавски говор, одржан на Св. Саву у Богословији Св. Саве. )

Pošalji "Проблем смрт и философија оптимизма" na Facebook Pošalji "Проблем смрт и философија оптимизма" na Google Pošalji "Проблем смрт и философија оптимизма" na My Yahoo! Pošalji "Проблем смрт и философија оптимизма" na Live Pošalji "Проблем смрт и философија оптимизма" na MySpace Pošalji "Проблем смрт и философија оптимизма" na Twitter Pošalji "Проблем смрт и философија оптимизма" na Digg Pošalji "Проблем смрт и философија оптимизма" na del.icio.us

Ažurirano 16.09.2010. u 19:24, autor: Svecovek

Kategorije
Nekategorizovano