Jesenje pismo iz Malinske 2/4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Jesenje pismo iz Malinske 2/4

Oceni ovaj blog
Zalazeće sunce, setićete se, nalepše obasjava Rajsku stazu.
Ko god da joj je dao to ime, siguran sam da je stajao na špicu iza Slavije i gledao put Njivica,
u sumrak.
Znao sam da je Palace razbijen, pogledajte samo Google earth, ali tokom čitavog puta sam se nadao da ću toga dana ipak ručati u njegovom restoranu, kao onomad. Mišljah, ili bolje reći nadah se, da je ipak neki odvažni privatnik ušao u zakup makar restorana.
Terasa na uzvisini i Zalazak.
A onda sam zapao u gužvu u Rijeci, renoviraju tunel. Zamislite, i to u oba smera, ima li negde neka informacija o tome? Internete, AMSH-u ili kako se sada zove, još nisi dorastao, al dobro sad. Na kraju, pica kod Matea za večeru i nije bila tako loša.
Da, ali između večere kod Matea i špica iza Slavije na kom sam tada stajao, ležali su vekovi. Ležali na mojim plećima.
Stajao sam na špicu, kako rekoh i pucao aparatom u prelep zalazak, ubeđujući se skoro glasno, da mi oči suze, samo od gledanja u Zalazak a ne zbog zalaska, tamo desno malo niže pa uzbrdo.
Oklevao sam, budimo realni, kao i što sad oklevam pišući. Trebalo mi je vremena, a sunce je imalo svoj tajming. I da ponovim, znao sam da je sve razbijeno i kako god vam se činilo, nije mi žao tih cigala, što su nekad nosile mistično ime i još sad nose krunu mog detinjstva i što će u večnost nositi sve naše snove, sanjane i nedosanjane. Da, i bez obzira šta konačno ispadne od aktuelne privatizacije.
To se desilo, kao i sve ostalo proteklih godina, zato što niko od nas nije imao ništa protiv. Proteklih godina nagledali smo se mnogo odvratnijih rušenja, ali osim toga, ja sam video da i iz najgorih ruševina, katkad znaju izrasti nebeska zdanja. Još kako.
Zato mi i nije žao.
Ipak je malo čudno, kad čitam da neko od vas piše: „Obnoviće se“ ili „renoviraće se“. Kako to mislite? Pa, nijedna zgrada nije samu sebe postavila pod krov. To, da sama od sebe padne, to je bivalo kadgod, ali da ustane, mislim da „to malo ide protiv termodinamike“, rekao bi jedan moj profesor. Student bi tada polako postajao svestan, da je neminovno da se sa tim profesorom sretne najmanje još jednom. Slično sledi i nama, čini mi se.
Pomislio sam da uopšte ne idem dalje.
Čoveče, šta ću ja u sumrak u pustoj hotelčini? Ko zna koga ima tamo, neko od vas ovde reče, da tamo caruju lopovi. Ako mi uzmu foto aparat, da, i mobilni, šta sam onda uradio? Kako da obasnim ženi, da sam samo hteo da slikam hotel svog detinjstva? Da, padao mi je mrak, ali nisam došao čak do ovde samo da bih se u to uverio i smišljao kojekakve izgovore.
Plaža je, ispostavilo se, jedna od onih koje se ne menjaju ni za dlaku. Verujte mi, kao da se nije toliko ni smanjila.
Plaža Haludova u sumrak je prvi pogled na Haludovo.
Daleke 73-će na istom mestu oko devet uveče, suton kao i sad. Kod rampe za spuštanje čamaca, stajao je dečak velikih očiju i radovao se što će sutra, odmah ujutru, na kupanje tu.
Na tobogan.
Da se to tu zove Haludovo, saznali smo tek kasnije, meni je to ime bilo malo preozbiljno i nekako strano. Ali, Veliki tobogan, mitska stvar iz dečačkih snova, stajala je u stvarnosti, tu na dohvat, besplatno, koliko hoćeš puta i dokle hoćeš. Osećaj glatkog, vlažnog, po kome kliziš, sve brže, dok knedla u grlu raste i vetar na vlažnom licu...tada sam hteo da letim na Mesec.
Danas mislim, da se i moj stari isto oduševio toboganom, ali iz svojih razloga. Pričao je, da je, otkad sam se zalepio za tobogan, prvi put bez brige, jer zna sigurno gde se nalazim. Ustvari nije imao oko čega da brine, a i znao je to veoma dobro. Tada sam iako klinac, po Malinskoj mogao da lunjam, kako sam hteo i danju i noću. Ćini mi se da su to nekako bila mnogo slobodnija vremena Slobodane, Franjo i ostali, u stvari, svi mi ostali.
Znate li da cev, koja je zalivala tobogan slatkom vodom, još uvek viri ka moru iz betona, na plaži, na starom mestu? Naravno, ko bi još premeštao takvu stvar, pogotovu što je tobogan završio karijeru još 80-tih.
Da, ali u gotovo potpunom mraku, stao sam na to mesto, sagnuo se i prilično nagnut nad morem, dodirnuo je isprve.
Pamtiću ga dok sam živ, a verovatno i malo posle.
Slatka, pitka voda prskala je iz jedne male pukotine na toj cevi, praveći nad morem mali oblak sitnih kapi na kom je Veliko Sunce Detinjstva crtalo najlepšu dugu koju znam. Mala, tajna duga, za one, koji znaju gde da gledaju. Bila je tu prve dve godine, dok su još puštali vodu. Još jedna duga videla se sa vrha tobogana gde se ostatak vode raspršio, vlažeć plavo klizište koje obećava savršen spust. Ni sad mi nije dosta spuštanja, da skratim.
Kad bi mi, matori umeli nečemu bar upola toliko da se radujemo, kao kad smo bili deca, pa ovom svetu ne bi bilo kraja, kakvi ratovi, kakvi novci, koje gluposti. Nekad davno, Arsen Dedić je to mnogo lepše rekao.
Šta se ja uopšte trpam?
Ali čovek je bio debelo u pravu.
A što ga niko nije poslušao?
Mislili da on samo peva pesmicu, jedan od mnogih šta li?
Od tobogana su ostala još samo četiri betonska bloka, vire iz mora i za vreme plime, kao i ogromna količina divnih minuta, koji uprkos svojoj monumentalnosti, nadam se, još ne vire iz moje glave, čak ni za najnižih oseka, kakva me je snašla, dok sam gledao u te obične blokove koji tu leže i crtao na njima nikad zaboravljene obrise. Tanke gvozdene cevi obojene belo, inox je tad bio naučna fantastika, nose elgantnu plavu parabolu i stepenice sa 17 nogostupa od tvrdog drveta, do vrha. Na vrhu portal, tek savijena bela cev. Pogled naniže budi blagi strah, trnu prsti, a baš u tom je stvar. Niz plavu stazu u debelo plavo more, a gore, nebo plavo do Rijeke i do Učke i do svih onih dragih neimenovanih, koji su tada tamo pod tim suncem, tim nebom... do nekih od nas, možda. Ima li nas?
Nisam upao u more, jer sam prvo seo na betonski mol, samo mi je malo postalo hladno odstraga. Niko nije prošao. Po suncu, rekao bih, nije čak ni mnogo vremena prošlo. Ovde izgleda, ni vreme ne prolazi baš često. Jedino sam ja mislio da sam tu od prekjuče, što mi se ovih dana, nekako često događa. Zalazak je gasnuo, ali je još uvek bio veoma lep.
Šta je u stvari vreme na ovoj plaži?
Skoro se uopšte nije promenila. Stenje, zaliveno u betonski plato još uvek viri iz njega kao prvog dana, a od tada ima 36 (naših) godina. Na nekim plažama, na Jadranu stenje je poptpuno nestalo za nekih dvadesetak godina, nisu ga ljudi sklonili, a isto su tako zaklonjene od otvorenog mora. Na primer, Plava laguna u Poreču, stenovita obala unutar lagune, jedva da se naziru onomad velike stene.Ne, nije to zato što sam porastao. Imam slike iz tog vremena.
Haludovo je ipak nešto drugo, izgleda.
Sam betonski plato plaže napukao je neznatno, samo na jednom mestu. Sve ostalo stoji kao i pre. Svaka betonska ploča za sunčanje uglavljena u stenje i zelenilo stoji cela, iako su se neke nakrivile. To je jedina plaža sa separeima za koju znam. Zašto nisam tada imao desetak godina više? Čak i stari drveni jarbol na nasutom špicu na severnom kraju plaže, iako sasušen i dobro prorđao, restauracija šta mu to bi, stoji kao da je tu od lane. Ko god da je gradio to sve, jako je dobro znao svoj posao. Uvek sam se pitao, zašto je neko podigao jarbol jedrilice na suvom. Nikad mi, klincu, nije palo na pamet da to povežem sa mnogim „odraslim“ parovma, kojima sam tu uglavnom, smetao i zato kasnije nisam često prolazio tamo. Sve dok mi pre neki vikend, sad već ne tolikom klincu, sa jedne stare, dobro poznate uzvisine, tu na Rajskoj stazi, pogled nije pao ponovo na jarbol i iza njega na
Zalazak.
Parova nije bilo, bio sam sam.
Ali ih sigurno ima u leto i neka ih bilo još do kraja vremena i nazad!
Uostalom, šta je uopšte vreme na ovoj plaži?
Zelenilo je naravno podivljalo, ali to je ništa u poređenju sa divljanjem, čiji se tragovi primećuju još malo dalje od plaže prema hotelima. Definitivno, ništa od večere na terasi uz Zalazak.
Sledeći put ću za inat, poneti sendvič od tune sa majonezom i bocu crvenog vina i ako me bilo ko ugleda, slobodno neka se oseća mojim gostom, biće mi čast da ga podelim sa njim. Da, na toj terasi sve sa Zalaskom. Moliću lepo.
Hotel izgleda tužno i pomalo sumorno, neosvetljen ovako u sumrak. Još koji zračak Zalaska u Ribarskom selu delovao mi je primamljivije nego odjeci rata, kako je neko prokomentarisao svoje fotose na Google Earth-u. Odjeke njegove, a Bogu dragom fala i njega samog, svakako poznajemo i malo je verovatno da se tu može nešto novo videti. Zato sam okrenuo lađu dalje, niz obalu, u stilu ovejanog konformiste, koji zna da je niz vetar najudobnije.
Da matori, veslaj nizvrtno. Krivi smo mi, što smo im se s puta sklanjali.
Rajska staza mi je u susret dovela srednje veselo društvo mojih godina. Dva para i jedan zamišljeni gospodin. Ko su ovi ljudi, upitah se. Ko uopšte lunja ovako pustom obalom u ovo doba godine?. Ni tad mi nije palo na pamet, da ima još nekog ko deli sećanja na Haludovo. To je ipak jako uvrnuto, pogledajte kako vas davim ovim svim, ako je uopšte neko izdržao do ovde čitajući.
Po naglasku činilo mi se da su riječani, na izletu za vikend. Odjednom, iskra nade. Možda su ručali u Ribarskom selu? Ulovio sam pogled zamišljenog gospodina i prilično zbunjeno ga upitao, može li se jesti nešto tu u blizini i radi li hotel, onako kao usput nebitno, izbegavši da glasno kažem ime hotela. Odgovorio mi je da ovde nema gde da se jede. Leti ima samo neki restoran, ali da sad ne radi. Rekao je to isto tako neobavezno i tek sad, čini mi se da se u toj njegovoj neobaveznosti nevešto skrivala seta i gorčina, isto kao i u mojoj. Naravno, hvala i doviđenja, ja ka Ribarskom, oni ka Slaviji.
Eto, takvi smo mi i onda nije čudo, što se na ovakvim stranicama pokušava odušiti i nije čudo što u more tone sve što vredi.

Nastavak sledi

Pošalji "Jesenje pismo iz Malinske 2/4" na Facebook Pošalji "Jesenje pismo iz Malinske 2/4" na Google Pošalji "Jesenje pismo iz Malinske 2/4" na My Yahoo! Pošalji "Jesenje pismo iz Malinske 2/4" na Live Pošalji "Jesenje pismo iz Malinske 2/4" na MySpace Pošalji "Jesenje pismo iz Malinske 2/4" na Twitter Pošalji "Jesenje pismo iz Malinske 2/4" na Digg Pošalji "Jesenje pismo iz Malinske 2/4" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano