Somborci, znate li još gde je Malinska?
Mesto, čije ime još budi lepe uspomene nekima u Somboru.
Još uvek, nadam se .
Ja sam bio Tamo, ponovo, jesenas, iz nostalgićnih razloga, budimo realni.
I da bazajući na Netu nisam nišao na blog nekog riječkog novinara, publiciste, šta li (http://linusov.info/svijet-oko-nas/ekonomija/haludovo-nekad-i-danas-ii-dio/), sa malom grupom nostalgičnih diskutanata, nikad ne bih pao na iskušenju da išta napišem o tom nazovimo ga vremeplovskom izletu.
Slobodno pogledajte taj sajt, nema Bog zna šta. Ljudi kritkuju sve a, najviše što su prošla stara dobra vremena, ja bar ne vidim ništa više. Tako sam i ja mislio. Šta me košta da napišem nešto kako, eto sad nije kao pre, bla bla trt mrt današnja omladina, politika, ekonimija kriza, mafija, globalizacija, radijacija, impotencija.. ?
Dobro.
To sam hteo, jer ni nemam mnogo vremena, mišljah.
Ispalo je na kraju, nešto malo drugaćije, pa mi se učini da bi na kraju, možda bio red da to što je na kraju ispalo pokažem Somboru jer na kraju, iako ga nisam pomenuo, mislim da je u tome što je na kraju ispalo, sam duh Sombora svuda prisutan, na kraju krajeva.
Mišljah još svašta tih dana ali to se ne vidi. Vidi se samo šta sam napisao pa ko voli, nek ćita.
___________________________________________________________________
Uh, Ljudi mislio sam da sam jedini ludak koji još sanja Haludovo.
Nema kome nisam sve ove godine dosadio pričom koja jako nalikuje ovim vašim. Letovao sam tamo kao klinac, sa matorima, svakog leta 64.- 75. Mi mora da smo se kao deca sretali tamo, možda smo se i znali, onako detinje, u nekom prskanju u moru, na velikom toboganu, na Haludovu možda. Par trenutaka i nikad više. Pravo je čudo, da nas je još uopšte.
U vašim postovima, toliko nostalgije, a ja kao spašen toga? Nema šanse, budim realni, samo sam do sad mislio da sam jedini.
Velike oči malog dečaka na rajskom otoku i proklet, da ama ni jedan sekund tamošnjeg boravka nikad ne zaboravi.
A tek snovi?
Svaki pedalj rive, od kraja plaže kod Malina - sedamdesetih se dalje, obalom nije moglo, pa sve do bedema iza tornja/roštilja u Ribarskom. Dalje, sam samo jednom pobegao matorima i to je jedna od storija koje se sećam ne baš tako rado. Ipak, svaki put kad nešto lepo sanjam, to se dešava tamo između te dve tačke, a sanjam od tad, skoro 34 godine. Da, i jako sam ponosan na to.
Prošli vikend sam uhvatio priliku da ponovo vidim Malinsku svojim očima.
Sve je tu kako pamtim, samo se takva mesta izgleda godinama smanjuju. To vam je verovatno, kao kad ližete lilihip. Od lizanja, ili sećanja se izliže pa se nekako smanji i jedini lek protiv toga je da uopšte ne ližete, zaboravite šta li? Zato su valjda, svi oni s kojima sam kao klinac delio medena vremena, odavno prestali da se bave glupim detinjarijama, ne bi li svoje siroto detinjstvo spasili, da tako istanjeno ne sklizne u more. Zato sam im valjda i svima dosadio, blago rečeno.
Ali varaju se, no to se svima nama dešava.
Kako smo svi mi zaboravljali to sve, tako smo klizili, ne u more nego u turbo primitivu i još dublje. Šta nas je na kraju snašlo, zna svako od nas najbolje. Mi, tj. naša generacija mislim, i niko drugi, jer ima li koga drugog? Ima li ikoga drugog osim naših klasića, ko danas vedri i oblači ovim prostorima, čineći kojekakve gluposti uzgred?
Bolje da ne nabrajam jer ću početi da psujem.
Neki od nas rade da gore ne može, a mnogi od nas naročito prisutnih po ovakvim nostalgičnim temema snosimo odgovornost, što smo se onim prvima sklanjali sa puta, ali da ne davim. Dunav i tako nosi sve čega se dohvati.
Malinska je mirno mesto u ovo doba godine. Tek par prolaznika, more se ne čuje. Sunčano vedro popodne, čak je i malo toplo. Sunce je nisko, kraj je novembra, studenog. Parkirao sam preko puta pošte.
Siva, neugledna zgrada do nje, jedva da je se sećam. Sada je obnovljena i sad se lepo vidi da je to crkva, mala ali u samom centru Malinske, oduvek. Dugo mi je trebalo da je dozovem u sećanje na one dane. Bila je tek nešto zapušteno, ako se dobro sećam, neugledno mesto, ničije. To su bila takva vremena kad je na zemlji išlo i bez crkava, jedino što nije otišlo kud su normalni hteli, ali, znate već.
Obnovljena crkva je ujedno jedina novost koja mi je zapala za oko, tu na centru, u vrh luke. Skromno, pomalo prestrogo, otočki, rekao bih. Posle toliko godina sivila, Fran Krsto bi ipak bio zadovoljan ako bi video.
Novokomponovanu gradnju jednostavno ne razmatram, koliko sam primetio, ona i tako nikad ne traje dugo.
Osim dve starije mačke, na rivi, u luci sreo sam matorog galeba koji mora da je naša generacija. Da ne bude zabune, mislim na pticu i na dve domaće, kućne mačke, jedna crna i jedna smeđa. Naravno, u ovo doba godine na ulcama svakog turističkog mesta srećete samo ljude koji tu zaista i obitavaju. Kao mali pitao sam se, da li je moguće da ljudi stanuju u ovom raju, koji je nama sa kopna dozvoljen samo par nedelja godišnje. Tad sam bio još jako mali, kad malo promislim, Malinsku i pamtim kao jako mali.
Uglavnom, koga sam jako hteo da sretnem, nije se pojavio, to se nikad ne dešava, a i šta očekivati na rivi, osim uobičajene menažerije sa rive, mačaka i galebova, istina u ovom slučaju u dosta ironičnom izdanju. Sezona je off, znate? Bog prvo isprobava svoje fazone van main stream-a, a i mnogi od nas, takođe. Ta mi samo imitiramo.
Da, to sam hteo da vas pitam.
Zna li kogod nešto o izvoru, koji je odmah sa druge strane pošte prema Triglavu (taj hotel se sad zove Istra ili tako nešto)? Izvor je veoma očuvan i izgleda održavan. Okolno zelenilo je sada veoma lepo uklopljeno u njegov kameni obrub. U stvari, tog popodneva pod plavim nebom i niskim suncem sve zajedno, izgledalo je božanstveno, ali samo meni, čini mi se. Mislim da taj izvor ima tradiciju pomena vrednu. Veliki kameni krug, dobro, sad ne više toliko veliki, rekao sam da su se sve stvari nekako umanjile, u kom nekako nastaje voda i teče u more, iako se za plime i more malo uliva u krug, pa je voda pomalo slana, boćata i nije za piće. Uvek sam voleo to mesto, mislim da sam jednom i upao.
Na starim fotosima koje je moja mati sa ponosom pokazivala komšinicama, vidi se njen sin, koga niko danas ne bi prepoznao i skoro isti izvor, kao onaj na kom sam sedeo, sad već pre koji vikend. Izvor bi svako prepoznao, mada se moja mati trudila da ga na slikama prikaže samo kao kulisu nečemu manje postojanom. To je zato, što su fotografije oduvek mogle da prikažu samo ono što sunce obasjava, a za stvari, kao ponos, ljubav, nostalgija, to je malo.
Za izvor je to ipak dosta.
Na slikama se vidi, da je na širokoj betonskoj ploči između dva kanala, koji vodu odvode u more stajao kameni dilmun sa česmom koja nije radila, natpisom godine, zaboravio sam koje i na samom vrhu sa malo ofucanom crvenom petokrakom, bez koje se tada nije moglo, smelo, šta god?
Toga više nema, sve je skinuto, verovatno u želji da se raskine sa petokrakom, na svakom koraku, pa i u Malinskoj. Što bi rekli, kako je došlo tako je i otišlo. Rekoh li ja da turbo gradnja traje kratko? Ipak, mislim da je na tom dilmunu, samo petokraka dodata 40–tih ili 50-tih, umesto krsta, može biti. Ceo dilmun je ipak bio deo celine i nekako mi se bolje uklapao nego neke kuće, tu u okolini, podignute podnoć. Rekoh ne znam ništa o tom izvoru. a rado bih da pročitam štogod, jako volim to mesto.
Ostatak sveta je jednostavno gledao svoja posla. Ljudima koji su prolazili tuda, verovatno sam izgledao kao turista, malo u nevreme doduše i malo uvrnut. Slika lokalne mačke, galeba, pa izvor, pa crkvu pa, luku, pa poštu, pa more, pa nema šta ne slika, pa zavlači ruku u izvor, samo fali još da upadne. Bože, svakakvih turista ima danas, ali daj šta daš, turista je ipak rado viđen. U stvari, verovatno me niko nije posebno ni primetio.
Ako bih sad krenuo da pišem, kako sam išao obalom prema Malinu (hotel Malin, ne znam ni jednu ulicu po imenu), čega sam se setio i gde sam šta sanjao usput, bio bih vam blago dosadan, mislim mnogo dosadniji držim.
Rivom do Malina i nazad do Triglava, uzelo mi je vreme kada je sunce najbolje ležalo. Sigurno znate, u Malinskoj sunce zalazi negde iza Učke, znači nikada ne dotakne vodu, što i nije neki minus. Ali meni je nekad to jako smetalo, jer nisam mogao da se lično uverim, postoji li zaista Julles Verneov Zeleni zrak. Da, i sad je tako, sunce se primaklo udaljenim vrhovima i pošto ovo nije bio jedan od onih mojih detinjih snova, u kojima sam mogao da ga selim po nebu kao u Photo shop-u, trebalo je požuriti na drugu stranu, dok se još još nešto i vidi.
Nastavak sledi
Mesto, čije ime još budi lepe uspomene nekima u Somboru.
Još uvek, nadam se .
Ja sam bio Tamo, ponovo, jesenas, iz nostalgićnih razloga, budimo realni.
I da bazajući na Netu nisam nišao na blog nekog riječkog novinara, publiciste, šta li (http://linusov.info/svijet-oko-nas/ekonomija/haludovo-nekad-i-danas-ii-dio/), sa malom grupom nostalgičnih diskutanata, nikad ne bih pao na iskušenju da išta napišem o tom nazovimo ga vremeplovskom izletu.
Slobodno pogledajte taj sajt, nema Bog zna šta. Ljudi kritkuju sve a, najviše što su prošla stara dobra vremena, ja bar ne vidim ništa više. Tako sam i ja mislio. Šta me košta da napišem nešto kako, eto sad nije kao pre, bla bla trt mrt današnja omladina, politika, ekonimija kriza, mafija, globalizacija, radijacija, impotencija.. ?
Dobro.
To sam hteo, jer ni nemam mnogo vremena, mišljah.
Ispalo je na kraju, nešto malo drugaćije, pa mi se učini da bi na kraju, možda bio red da to što je na kraju ispalo pokažem Somboru jer na kraju, iako ga nisam pomenuo, mislim da je u tome što je na kraju ispalo, sam duh Sombora svuda prisutan, na kraju krajeva.
Mišljah još svašta tih dana ali to se ne vidi. Vidi se samo šta sam napisao pa ko voli, nek ćita.
___________________________________________________________________
Uh, Ljudi mislio sam da sam jedini ludak koji još sanja Haludovo.
Nema kome nisam sve ove godine dosadio pričom koja jako nalikuje ovim vašim. Letovao sam tamo kao klinac, sa matorima, svakog leta 64.- 75. Mi mora da smo se kao deca sretali tamo, možda smo se i znali, onako detinje, u nekom prskanju u moru, na velikom toboganu, na Haludovu možda. Par trenutaka i nikad više. Pravo je čudo, da nas je još uopšte.
U vašim postovima, toliko nostalgije, a ja kao spašen toga? Nema šanse, budim realni, samo sam do sad mislio da sam jedini.
Velike oči malog dečaka na rajskom otoku i proklet, da ama ni jedan sekund tamošnjeg boravka nikad ne zaboravi.
A tek snovi?
Svaki pedalj rive, od kraja plaže kod Malina - sedamdesetih se dalje, obalom nije moglo, pa sve do bedema iza tornja/roštilja u Ribarskom. Dalje, sam samo jednom pobegao matorima i to je jedna od storija koje se sećam ne baš tako rado. Ipak, svaki put kad nešto lepo sanjam, to se dešava tamo između te dve tačke, a sanjam od tad, skoro 34 godine. Da, i jako sam ponosan na to.
Prošli vikend sam uhvatio priliku da ponovo vidim Malinsku svojim očima.
Sve je tu kako pamtim, samo se takva mesta izgleda godinama smanjuju. To vam je verovatno, kao kad ližete lilihip. Od lizanja, ili sećanja se izliže pa se nekako smanji i jedini lek protiv toga je da uopšte ne ližete, zaboravite šta li? Zato su valjda, svi oni s kojima sam kao klinac delio medena vremena, odavno prestali da se bave glupim detinjarijama, ne bi li svoje siroto detinjstvo spasili, da tako istanjeno ne sklizne u more. Zato sam im valjda i svima dosadio, blago rečeno.
Ali varaju se, no to se svima nama dešava.
Kako smo svi mi zaboravljali to sve, tako smo klizili, ne u more nego u turbo primitivu i još dublje. Šta nas je na kraju snašlo, zna svako od nas najbolje. Mi, tj. naša generacija mislim, i niko drugi, jer ima li koga drugog? Ima li ikoga drugog osim naših klasića, ko danas vedri i oblači ovim prostorima, čineći kojekakve gluposti uzgred?
Bolje da ne nabrajam jer ću početi da psujem.
Neki od nas rade da gore ne može, a mnogi od nas naročito prisutnih po ovakvim nostalgičnim temema snosimo odgovornost, što smo se onim prvima sklanjali sa puta, ali da ne davim. Dunav i tako nosi sve čega se dohvati.
Malinska je mirno mesto u ovo doba godine. Tek par prolaznika, more se ne čuje. Sunčano vedro popodne, čak je i malo toplo. Sunce je nisko, kraj je novembra, studenog. Parkirao sam preko puta pošte.
Siva, neugledna zgrada do nje, jedva da je se sećam. Sada je obnovljena i sad se lepo vidi da je to crkva, mala ali u samom centru Malinske, oduvek. Dugo mi je trebalo da je dozovem u sećanje na one dane. Bila je tek nešto zapušteno, ako se dobro sećam, neugledno mesto, ničije. To su bila takva vremena kad je na zemlji išlo i bez crkava, jedino što nije otišlo kud su normalni hteli, ali, znate već.
Obnovljena crkva je ujedno jedina novost koja mi je zapala za oko, tu na centru, u vrh luke. Skromno, pomalo prestrogo, otočki, rekao bih. Posle toliko godina sivila, Fran Krsto bi ipak bio zadovoljan ako bi video.
Novokomponovanu gradnju jednostavno ne razmatram, koliko sam primetio, ona i tako nikad ne traje dugo.
Osim dve starije mačke, na rivi, u luci sreo sam matorog galeba koji mora da je naša generacija. Da ne bude zabune, mislim na pticu i na dve domaće, kućne mačke, jedna crna i jedna smeđa. Naravno, u ovo doba godine na ulcama svakog turističkog mesta srećete samo ljude koji tu zaista i obitavaju. Kao mali pitao sam se, da li je moguće da ljudi stanuju u ovom raju, koji je nama sa kopna dozvoljen samo par nedelja godišnje. Tad sam bio još jako mali, kad malo promislim, Malinsku i pamtim kao jako mali.
Uglavnom, koga sam jako hteo da sretnem, nije se pojavio, to se nikad ne dešava, a i šta očekivati na rivi, osim uobičajene menažerije sa rive, mačaka i galebova, istina u ovom slučaju u dosta ironičnom izdanju. Sezona je off, znate? Bog prvo isprobava svoje fazone van main stream-a, a i mnogi od nas, takođe. Ta mi samo imitiramo.
Da, to sam hteo da vas pitam.
Zna li kogod nešto o izvoru, koji je odmah sa druge strane pošte prema Triglavu (taj hotel se sad zove Istra ili tako nešto)? Izvor je veoma očuvan i izgleda održavan. Okolno zelenilo je sada veoma lepo uklopljeno u njegov kameni obrub. U stvari, tog popodneva pod plavim nebom i niskim suncem sve zajedno, izgledalo je božanstveno, ali samo meni, čini mi se. Mislim da taj izvor ima tradiciju pomena vrednu. Veliki kameni krug, dobro, sad ne više toliko veliki, rekao sam da su se sve stvari nekako umanjile, u kom nekako nastaje voda i teče u more, iako se za plime i more malo uliva u krug, pa je voda pomalo slana, boćata i nije za piće. Uvek sam voleo to mesto, mislim da sam jednom i upao.
Na starim fotosima koje je moja mati sa ponosom pokazivala komšinicama, vidi se njen sin, koga niko danas ne bi prepoznao i skoro isti izvor, kao onaj na kom sam sedeo, sad već pre koji vikend. Izvor bi svako prepoznao, mada se moja mati trudila da ga na slikama prikaže samo kao kulisu nečemu manje postojanom. To je zato, što su fotografije oduvek mogle da prikažu samo ono što sunce obasjava, a za stvari, kao ponos, ljubav, nostalgija, to je malo.
Za izvor je to ipak dosta.
Na slikama se vidi, da je na širokoj betonskoj ploči između dva kanala, koji vodu odvode u more stajao kameni dilmun sa česmom koja nije radila, natpisom godine, zaboravio sam koje i na samom vrhu sa malo ofucanom crvenom petokrakom, bez koje se tada nije moglo, smelo, šta god?
Toga više nema, sve je skinuto, verovatno u želji da se raskine sa petokrakom, na svakom koraku, pa i u Malinskoj. Što bi rekli, kako je došlo tako je i otišlo. Rekoh li ja da turbo gradnja traje kratko? Ipak, mislim da je na tom dilmunu, samo petokraka dodata 40–tih ili 50-tih, umesto krsta, može biti. Ceo dilmun je ipak bio deo celine i nekako mi se bolje uklapao nego neke kuće, tu u okolini, podignute podnoć. Rekoh ne znam ništa o tom izvoru. a rado bih da pročitam štogod, jako volim to mesto.
Ostatak sveta je jednostavno gledao svoja posla. Ljudima koji su prolazili tuda, verovatno sam izgledao kao turista, malo u nevreme doduše i malo uvrnut. Slika lokalne mačke, galeba, pa izvor, pa crkvu pa, luku, pa poštu, pa more, pa nema šta ne slika, pa zavlači ruku u izvor, samo fali još da upadne. Bože, svakakvih turista ima danas, ali daj šta daš, turista je ipak rado viđen. U stvari, verovatno me niko nije posebno ni primetio.
Ako bih sad krenuo da pišem, kako sam išao obalom prema Malinu (hotel Malin, ne znam ni jednu ulicu po imenu), čega sam se setio i gde sam šta sanjao usput, bio bih vam blago dosadan, mislim mnogo dosadniji držim.
Rivom do Malina i nazad do Triglava, uzelo mi je vreme kada je sunce najbolje ležalo. Sigurno znate, u Malinskoj sunce zalazi negde iza Učke, znači nikada ne dotakne vodu, što i nije neki minus. Ali meni je nekad to jako smetalo, jer nisam mogao da se lično uverim, postoji li zaista Julles Verneov Zeleni zrak. Da, i sad je tako, sunce se primaklo udaljenim vrhovima i pošto ovo nije bio jedan od onih mojih detinjih snova, u kojima sam mogao da ga selim po nebu kao u Photo shop-u, trebalo je požuriti na drugu stranu, dok se još još nešto i vidi.
Nastavak sledi