Оливер Кромвел - Јунак као Краљ - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Оливер Кромвел - Јунак као Краљ

Oceni ovaj blog


Мало је пуританаца од значаја који било где не налазе своје апологете, и којима озбиљни људи не одају извесно поштовање. Само један пуританац, мислим, и скоро само он, наш сиромах Кромвел, изгледа да још виси на вешалима и не налази нигде срдачног аполога. Њега ни светац ни грешник неће да очисте од великог неваљалства. Човек од способности, бесконачног талента, храбар, и тако даље; али он је изневерио ствар. Себична амбиција, нечасност, дволичност; бесни, дивљи, притворни Тартиф, који је целу ту племениту борбу за уставну слободу обрнуо у једну јадну игру, играну у његову сопствену корист - тако и још горе карактеришу они Кромвела. А затим ту долазе супротна упоређења са Вашингтоном и другима, а нарочито са оним племенитим Пајмима и Хамденима, чије је племенито дело он украо за себе, и упропастио га до ништавила и нагрде.

Тај поглед на Кромвела изгледа ми да није неприродан производ једног столећа какво је осамнаесто. Као што смо казали за слугу, тако кажемо и за скептика: он не познаје хероја кад га види! Слуга је очекивао пурпурне огртаче, златне скиптаре, телесну гарду и свирање труба; а скептик осамнаестог столећа тражи правилне, поштоване формуле, “принципе” или како било да се зову; стил у говору и понашању, који је достигао до изгледа “за поштовање”, који може заступати себе на некакав леп, вештачки начин и добијати гласове некаквог просвећеног, скептичког осамнаестог столећа! То је у основи иста ствар, коју оба, и слуга и он, очекују; накићеност признатог краљевства, које ће тада и они признати! Краљ који им долази у простом, неформулисаном стању неће за њих бити краљ.
(...)

Његови успеси у парламенту, његови успеси у рату, јесу часни успеси једног храброг човека, човека који има више одлучности у срцу своме, више светлости у глави својој него други људи. Његове молитве Богу; његове захвалности изговорене Богу победе, који га је очувао здрава, извео га тако напред, и тако далеко, кроз бесну хуку једног света који је сав устао у борбу, из очајног (како је изгледало) положаја код Денбара; кроз смртну тучу толиких битака, све је то било милост за милошћу, до “највише милости”, ворчестерске битке; све је то добро и истинито за калвинистичког Кромвела дубоког срца. Само празним витезовима, који нису веровали, који су обожавали не Бога, него своје сопствене “миле коврџе”, фриволности и формалности, живећи сасвим изван посматрања Бога, живећи без Бога у свету, - само је њима требало то да изгледа притворно.

Ни његово учешће у краљевој смрти не би му донело осуду од нас. То је тежак посао убити једног краља! Али ако једанпут ступите у рат с њим, то лежи ту; то и све друго лежи ту. Кад сте једанпут заратили, ви сте учинили да се срећа окрене њему или вама: ту мора гинути он или ви. Помирење је проблематично; оно може бити могућно, или, што је много вероватније, оно је немогућно. Сад је опште признато да парламент, победивши Карла Првог, није имао никаквог пута да ма какав сталан споразум учини с њим. Велика презбитеријанска партија, бојећи се сад инденпендената, врло је брижљиво гледала да учини с њим споразум, брижљиво доиста као за свој сопствени опстанак. Али то није могло бити. Несрећни Карло, у оним коначним преговорима у Хамптонкурту, показује се као човек кобно неспособан да се с њим ради. То је био човек који, једном за свагда, није могао и није хтео разумети. (...) Ми можемо то рећи о њему без свирепости, пре с дубоким сажаљењем; али то је истинито и непоречно. Изгубивши ту све осим имена краљевског, видећи да још поступају с њим као с краљем, привидно га поштујући, он је још уображавао да може изигравати обе партије, наводећи их једну против друге, и увући се у своју стару власт, варајући обе. На жалост, оне су обе увиделе да их он вара. Човек чија вас реч не обавештава никако шта мисли он, или шта хоће да чини, то није човек с којим ви можете преговарати. Ви морате или се уклонити с пута том човеку, или га стерати са свога пута. Презбитеријанци, у свом очајању, још су хтели да се верује Карлу, и ако су нашли да је лажан, и ако су толико пута видели да му се не може веровати. Али не тако Кромвел: “Зар за све наше битке”, вели он, “да добијемо само једно мало парче хартије”? Не!

Сиромах Кромвел, - велики Кромвел! Неартикулисани пророк; пророк који не може да говори. Суров, збуњен, напрежући се да се изрази, са својом дивљом дубином, са својом силном искреношћу; и он је изгледало тако чудноват, међу елегантним еуфемизмима, нежним, малим Фалкландима, дидактичним Чилингуерсима, дипломатским Кларендонима! (...) Он је живео ћутке: једно велико море мисли, без имена, око њега целог његовог живота; и по његовом начину живота мало је чега било што га је призивало да покуша да да име томе, или да га изрази. Његовом оштром моћи виђења, одлучном моћи радње, ја не сумњам у то, он је могао научити и књиге да пише, и да говори доста течно: - али он је извршио теже ствари него што је писање књига. Човек те врсте јесте управо онај човек, који је способан да мушки изврши све оно што му будете дали да изврши. Ум није говорити и расуђивати; то је видети и уверити се.
(...)

Кромвелов обичај да се моли Богу јесте значајна његова црта. Сва своја велика предузећа почињао је молитвом. У мрачним тешкоћама, које су изгледале безизлазне, његови официри и он имали су обичај да се скупе и да се моле Богу наизменице, часовима, данима, док се није међу њима јавила каква коначна одлука, док се нису отворила каква “врата наде”, као што су они то звали. Посматрајте то. У сузама, у усрдним молитвама, и у узвицима великом Богу, да се сажали на њих, да учини да његова светлост сине пред њима. Они, оружани војници Христови, као што су се осећали да јесу, једна мала чета хришћанске браће, који су тргли свој мач против великог, црног, прождрљивог света, не хришћанскога него мамонског, ђаволског, - они су дозивали Бога у својим невољама, у својој крајњој невољи, да не заборави ствар, која је његова ствар. (...) Може ли душа једног човека до овог часа добити да је води ма какав други метод, него тај исти, - скромна преданост озбиљне, борачке душе пред највишим, пред даваоцем светлости, било да је таква молитва говорена, артикулисана, или без гласа, неартикулисана? Нема никаквог другог метода.
(...)

... Велики ћутљиви људи! Гледајући унаоколо на хучну празнину света, на речи с мало значаја, на радње с мало вредности, човек воли да размишља о великом царству ћутања. Племенити, ћутљиви људи, расејани тамо амо, сваки на свом пољу; ћутке мислећи, ћутке радећи. О њима никакве јутарње новине не пишу. Они су со земље. Земља која нема ни једног или има мало таквих људи на рђавом је путу... Тешко нама ако немамо ништа друго него само оно што можемо показати или рећи. Ћутање, велико царство ћутања: више од звезда, дубље од краљевства смрти! Само је оно велико; све друго је мало. - Ја се надам да ћемо ми Енглези дуго одржати наш велики таленат за ћутање.
(...)


( Одломак из Карлајловог дела " О херојима " )

Pošalji "Оливер Кромвел - Јунак као Краљ" na Facebook Pošalji "Оливер Кромвел - Јунак као Краљ" na Google Pošalji "Оливер Кромвел - Јунак као Краљ" na My Yahoo! Pošalji "Оливер Кромвел - Јунак као Краљ" na Live Pošalji "Оливер Кромвел - Јунак као Краљ" na MySpace Pošalji "Оливер Кромвел - Јунак као Краљ" na Twitter Pošalji "Оливер Кромвел - Јунак као Краљ" na Digg Pošalji "Оливер Кромвел - Јунак као Краљ" na del.icio.us

Ažurirano 16.09.2010. u 19:35, autor: Svecovek

Kategorije
Nekategorizovano